Kovach.rs

Hajde dajte  omiljene stihove na uvid.

Svi!!!

Vitomir NIkolic

Neka me ne bude

Neka me ne bude kad budem prestao da volim,
Jer tada od mene ne bi ostalo ništa..
Možda samo ugarak neki goli,
Od čitavog ovog velikog ognjišta..

Vitomir Nikolic

DRUMOVANJA

Pjevaju u meni drumovi snažni,
drumovi dobri kao dlan očin.
Moram dans otić nekud, da potrazim
malo odmora za umorne oči.

Idem bez pozdrava, bez poruka,
ovako lijepo pomućenog uma,
da tražim okuka, okuka, okuka,
i iza svake - samo parče druma.

Pustite me, pustite da odem,
bez pitanja kako, i zašto, i dokle,
drumovi uvijek nekuda vode,
a ja sam nomadskom glađu proklet.

UMJESTO MOLITVE ZA DALEKU
 
 
Ponekad,davna,sjetim te se,
a nesto toplo zasja u dusi
kao od dobre stare pjesme
sto se slucajno zapjevusi.
 
Gdje li si nocas,ti daleka,
da li si negdje svila dom,
ili jos uvijek,kao nekad,
lutas ponocnim Beogradom.
 
Da li jos trazis onog cudnog,
onog iz tvojih snova vrelih,
koga si trazila uzaludno
i one noci kad smo se sreli.
 
Trazi,samo trazi,tragaj,
on ipak jednom mora doci
iz tvojih lijepih snova,draga,
u tvoje nimalo lijepe noci.
 
Kao sto dodju ove pjesme
iz davnih suma nepoznatih
pravo u nase ruzne nesne,
u gorku zbilju kasnih sati.
 
Ponekad tako sjetim te se,
a nesto toplo zasja u dusi
kao od dobre stare pjesme
sto se slucajno zapjevusi.

Crnjanski

Trag
     
Zelim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.
 
Da poneses od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...
 
puteva zasutih liscem svelim
sa jablanova.
 

Kazi mi, kazi
Jovan Jovanovic -ZMAJ

Kazi mi, kazi,
Kako da te zovem;
Kazi mi, kakvo
Ime da ti dam, -
Hocu li reci:
"Diko", ili "snago",
Ili cu "lane",
Ili "moje blago";
Hocu li "duso",
Ili "moje drago" -
Kazi mi, kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena i lepa
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa;
Al' ja bih proveo
Citav jedan vek,
Trazeci lepse,
Dicnije i sladje,
Milije ime,
Sto jos ne cu svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.

Ja


Ostani dalek

Ne prekidaj nikad ovu igru tuge.
Nek ostanu uvijek samo pogledi naši.
Jedna mala tajna biće to za druge
jer okolo je stvarnost koja plaši.

Dok si tako dalek izgledaš savršeno.
Šta bi bilo kad bi srušili zid između nas?
Igranje sa pogledima bilo bi završeno
a možda nam ni to ne bi bio spas.

Možda savršenstvo nestane kad priđeš.
Ko zna šta se iza nježne maske krije?
Ti ostani zauvijek čaroban i dalek
a ja ću pogledom vječno da te pijem.

Eeee poezija je hrana dushe..

Vooolim poeziju.

NI ti ne spavas?

Hmm jok..

Stoooo?

Chatujem..

Smiraj
Milos Crnjanski

Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oci slede,
preletajuci one kolutove blede,
oko usana...

Sto drhte, protkani,
mutnom tisinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomesani
nesigurno i tamno.

Klatno zvona
tesko i tmurno
u grudi udara me.

Tad se dizem,
i, u mutna oka prozora,
puna sitnih glasova veceri,
sapucem, nesigurno,
i moje ime.

Ach, wie sehn ich mich nach dir

Ach, wie sehn ich mich nach dir,
Kleiner Engel! Nur im Traum,
Nur im Traum erscheine mir!
Ob ich da gleich viel erleide,
Bang um dich mit Geistern streite
Und erwachend atme kaum.
Ach, wie sehn ich mich nach dir,
Ach, wie teuer bist du mir,
Selbst in einem schweren Traum.

Johann Wolfgang von Goethe

Jbg, na nemackom, mrzi me da prevedem sve, radi se naravno o ljubavi :)

Medju javom i med snom
Laza Kostic

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
sto pletivo pletes tanko
medju javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,
sta ti mislis s pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan sto plete, noc opara,
medju javom i med snom.

Srce moje, srce kivno,
ubio te zivi grom!
sto se ne das meni zivu
razabrati u pletivu
medju javom i med snom!

 Odlazak
 
 
Nisam vise tu
S mesta se nisam pomerio
Ali tu vise nisam.
 
Neka udju
Neka pregledaju neka pretraze.
 
Vodenica u senci rebara
Zrelu prazninu melje
Opusci jevtinih snova
U pepeljari se dime
Nisam vise tu.
 
Privezan camac njise se
Na crvenim talasima
Par nedozrelih reci
U oblacnom grlu visi
Nisam vise tu.
 
S mesta se nisam pomerio
Ali sam vec daleko
Tesko da ce me stici.
 
 
Vasko Popa

PESMA O KERUŠI 
 
Jutros u košari, gde sja, šuška 
Niz rogoza žuckastih i krutih, 
Sedmoro je oštenila kucka, 
Sedmoro je oštenila žutih. 
 
Do u sumrak grlila ih nežno 
I lizala niz dlaku što rudi, 
I slivo se mlak sok neizbežno, 
Iz tih toplih materinskih grudi. 
 
A uvece, kad živina juri, 
Da zauzme motke, il prut jak, 
Izišo je tad domacin tmuri, 
I svu štenad potrpo u džak. 
 
A ona je za tragom trcala, 
Stizala ga, kao kad uhode ... 
I dugo je, dugo je drhtala 
Nezamrzla površina vode. 
 
Pri povratku, vukuc se po tmini, 
I ližuci znoj s bedara lenih, 
Mesec joj se nad izbom ucini, 
Kao jedno od kucica njenih. 
 
Zurila je u svod plavi, glatki, 
Zavijala bolno za svojima, 
A mesec se kotrljao tanki, 
I skrio se za hum u poljima. 
 
Nemo, ko od milosti il srece, 
Kad joj bace kamicak niz breg, 
Pale su i njene oci psece, 
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.   

Jao kad se ono uchila pesma o kerushi... nekad u osnovnoj...
Mislim da sam i zaplakao kad se je prvi put prochitao...

William Shakespeare - Sonnet CXXX

My mistress eyes are nothing like the sun,
Coral is far more red than her lips' red:
If snow be white, why then her breasts are dun;
If hairs be wires, black wires grow on her head.

I have seen roses damask'd, red and white,
But no such roses see I in her cheeks;
And in some perfumes is there more delight
Than in the braeth that from my mistress reeks.

I love to hear her speak, yet well I know
That music hath a far more pleasing sound:
I grant I never saw a goddess do,-

My mistress, when she walks, treads on the ground:
And yet, by heaven, I think my love as rare
As any she belied with false compare.

Ej, znate li pjesmu
"pismo majci na selu"

Ovdje je majko sve burno,
jure kola i tramvaji..

LJUBAV
Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim? Ova želja plava,
Je li želja srca moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?

Je li ovo žena koju ljubim zbilja?
Ili sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnog minuta!

Ne znam, no na međi toga sna i jave
Vidim moje srce da čezne i peti.
I suze kad dođu rane zakrvave-
Ja ni onda od tog ništa neću znati.

Rastanak

Vece crne obrve natuce
Usnule ptice pred kanonom stoje
Da nisam mladost popio juce
Da se juce nismo rastali nas dvoje.


Zaboravim mracne sile
Sto me bez milosti kidale i klale
Lik tvoj nezni i oci tvoje mile
U dusi su mi jedino ostale.


Pa i ako se zaljubim u drugu
I snjom ljubljenom, shvati
Pricacu o tebi svoju tugu
I kao nekad opet drugom zvati.


Pricacu joj o nama koje kuda
I o zivotu sve sto bude htela
Glavo moja neizmerno luda
Do cega si ti mene dovela.

Proljecna pjesma

Osjecam veceras, dok posmatram laste
I pupoljke rane,
Kako srce moje polagano raste
K'o vidik u lepe, nasmejane dane;
 
Kako s mladim biljem postaje sve vece
I lako k'o krilo,
I kako mu celo jedno nebo srece
I pakao bola ne bi dosta bilo;
 
Kako cezne za svim sto bi zivot mog'o
Lepog da mu dade,
Tako su mu velike ceznje mu i nade.

Osecam, da dosad sve je bilo sala
Moga srca vrela;
Da jos nikom nisam ljubav svoju dala
Koliko bih mogla i koliko htela;

Da ima u meni cela nezna plima
Reci nereceni',
Da bih srce mogla poklanjati svima
I da opet mnogo ostane ga meni.

...Kad me žena pita đe sam bio,
kazaću joj da sam so sijao.
kuku njojzi ako ne vjerova!...

Iskrena pesma

O sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicinom prirode; a potom,

Kad prodje sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva-
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima!

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, na volim te, draga!

I zato cu ti uvek reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.


Rakic

...Od vladike i svijeh glavarah
Selim-paši otpozdrav na pismo.
Tvrd je orah voćka čudnovata,
ne slomi ga,al' zube polomi!...

Breza na mesecini

Ja nisam tvoga kova
Tebi se samo cini
Nisam iz tvojih snova
Breza na mesecini

Ti zelis da se vratim
U tvoju ljubav setnu
Da tvoju dusu shvatim
I da me cuvas sretnu

Ne treba meni neznost
Ni tvojih reci svila
Zar mogu da se vratim
Gde nikad nisam bila

     Dusko Trifunovic

     Budi jaca     

Necu vise da se igram toga
Nesto mi je drugo na pameti
Cini nesto od zivota svoga
Budi jaca pa mi se osveti.

Dosjeti se svake moje mane
Svega sto si nekad znala kleti
Naljuti se kad pomislis na me
Budi jaca pa mi se osveti

Zaboravi da te volim zarom
Od koga se moze umrijeti
Obraduj me samo jednim darom
Budi jaca pa mi se osveti.

    D. Trifunovic

Vracanje

Kad mi opet dodjes, ti mi pridji tada,
Ali ne ko zena sto cezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Trazec mekom rukom mesto gde ga boli.
 
Puna nostalgije beznadezne, duge,
Ne secaj me nikad da bi mogla doci
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponocno sunce iz dubine noci.
 
Jer ti ne znas, bedna kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje zene
U tvom caru ljubljah sav car neke druge...
I ti bese samo sen necije sene...

       Ducic

Ljubavna pesma

Ti si moj trenutak i moj san
I sjajna moja rec u sumu
I samo si lepota koliko si tajna
I samo istina koliko si zudnja.
 
Ostaj nedostizna, nema i daleka
Jer je san o sreci vise nego sreca.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seca.
 
Srce ima povest u suzi sto leva,
U velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo sto dusa prosneva.
Poljubac je susret najlepsi na svetu.
 
Od mog prividjenja ti si cela tkana,
Tvoj plast suncani od mog sna ispreden.
Ti bese misao moja ocarana,
Simbol svih tastina, porazan i leden.
 
A ti ne postojis, nit' si postojala.
Rodjena u mojoj tisini i cami,
Na Suncu mog srca ti si samo sjala
Jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.

              Ducic

Epitaf za suze boje runolista

Jos mi ponekad
dodje u snove
u istom haljetku
duginih boja
iste mi rijeci
njoj mrakom zaplove:
"Laka ti noc malena moja."

Udje u oci,
u srce u pore
korakom vojnika
pred sudnji boj
njene mi usne
sapatom zbore:
"Laku ti noc maleni moj."

Negde jos ima
u ovom gradu
ulica ljubavi
klupa bez broja
jedno palidrvce
za jednu baladu:
"Laka ti noc malena moja."

Imas suzu
boje runolista
kosulju,
neki smijesan kroj. . .
ti isti, ja,
sebi ni slicna:
"Laku ti noc maleni moj."

Da li cu te
jos jednom sresti
ili ces zauvijek
nestati k'o Troja. . .
Jos jedna sjen'a
na srebrnoj niti:
"Laka ti noc malena moja."

Na po' si puta
a vec na dnu
sa glavom u pijesku
kao noj . . . ?!
u svakom osmijehu
jos trazis Nju?
"Laku ti noc maleni moj."

  M.B.Romanov

Dobro jutro i ovdje,
valjda ce danas neko osim nas troje biti aktivan kad je u pitanju poezija.

HEHE, žao mi je,
ja sam generacija TV-a , mobitela, kompjutera i...
MULTIMEDIJE...

Rado, ali trenutno ne mogu da se setim nijedne pesme koju već niste napisali...

"Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja
pesmu jednu što sam svu noć sluš`o.
Da je čujem uzalud sam jutros kušao,
kao da je pesma bila sreća moja sva
zaboravio sam jutros pesmu jednu ja..."

Bravooo,
ja sam ovu potpuno zaboravila.

Hvala.

Nad prozorom mesec.Pod prozorom vetar.
Jablan se rasipa pun srebrenog svetla.

Harmonike placne usamljena jeka,
I toliko prisna, i toliko daleka.

kroz smeh place pesma i drska i setna.
Gde si, lipo moja, ti lipo stoletna?

S harmonikom nekad isao sam ja
Dragani na praznik pre no dan zasija.

A sad nicim vise crce da joj zgrijem.
Uz glas tudje pesme kroz suze se smejem.

Sergej Jesenin 1925

Pa jel nemate nikakvu literaturu ili poeziju u skoli? Kod nas je to obaveza za diplom iz nemackog i mislim da i tako treba da ostane.

Pitali Cecu ko joj je omiljena pesnikinja, a ona rece i ostade ziva: 'Marina Tucakovic!!!' xaxxaxaxaxxa  :wow: ;D

Žak Prever -Ta ljubav
   
Ta ljubav tako silna,
tako drhtava, tako očajna, tako nežna
ta ljubav
lepa kao dan
i ružna kao vreme
ta ljubav tako stvarna
ta ljubav tako divna
tako srećna
tako vesela
i tako jadno
drhteći od straha kao dete u mraku
a tako sigurna u sebe
kao neki spokojni čovek u sred noći
ta ljubav koja je izazivala
strah kod drugih,
gonila ih da govore
i primoravala da blede
ta ljubav tako vrebana
jer te druge mi smo vrebali
ganjani, ranjavani, gaženi, dotucavani,
poricani, zaboravljani
zato što smo tu istu ljubav mi ganjali,
ranjavali, gazili, dotucavali,
poricali, zaboravljali
ta ljubav cela celcata
još toliko živa a sva ozarena
to je tvoja ljubav, to je moja ljubav
ona koja je bila
to osećanje je uvek novo
i nije se izmenilo,
toliko stvarno kao neka biljka,
toliko drhtavo kao neka ptica
toliko toplo i živo kao leto
možemo oboje otići i vratiti se
možemo oboje otići i vratiti se
možemo zaboraviti
a zatim ponovo zaspati
pa probuditi se patiti bditi
pa ponovo zaspati
sanjati i smrt
zatim probuditi se, osmehnuti se,
smejati se i podmladiti se
naša ljubav zastaje tu
tvrdoglava ko magare
živa kao želja
svirepa kao sećanje hladna kao kajanje
nežna kao uspomena
hladna kao mermer
lepa kao dan
nežna kao dete
gleda nas smešeći se
i kazuje mnogo ne govoreći ništa
a ja je slušam drhteći i vičem
vičem za tebe
vičem za sebe
i preklinjem te
za tebe za sebe i za sve one koji se vole
i koji su se voleli
da, ja im vičem
za tebe za sebe i za sve druge
da ne znam
ostani tu, tu gde si
gde si bila tu ostani
ne pomiči se, ne idi
mi koji smo voleli
mi smo te zaboravili
ali ti nas ne zaboravi
jer nemamo drugog do tebe na zemlji
ne dopusti nam da postanemo hladni
da se udaljavamo sve više
odemo bilo gde
daj nam znak da si živa
a mnogo kasnije
na ivici nekog šipražja
u šumi uspomena
iskrsni odjednom
pruži nam ruku
i spasi nas.
 
   

Pa dooobro, kad vi necete da radite nesto ovako lijepo ja cu.
Samo se  zanosite Enom, Markom, Marijom,Djanijem... Od njih ce te mnogo nauciti.

A.B.Simic

OPOMENA

Covjece pazi
da ne ideš malen
ispod zvijezda!

Pusti
da cijelog tebe prode
blaga svjetlost zvijezda!

Da ni za cim ne žališ
kad se budeš zadnjim pogledima
rastajo od zvijezda!

Na svom koncu
mjesto u prah
prijedi sav u zvijezde!

Hehehe... pitali je i koji joj je omiljeni pisa, a ona reče da voli da čita sve od Ane Karenjine

Među svojima -  V.P. Dis

U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja
mis`o da još živiš, moj predle mladi...
Moja lepa zvijezda, majka i robinja,
Bože, šta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je proleće, došle su vam laste,
oživele vode, đurđevak i ruže
i miriše zemlja koja stalno raste
u grob i tišinu, moj daleki druže.

Jedno tvoje veče... Ideš kući sporo ulicama straha
a duša ti jeca.
Tvoje gladne oči, moja divna zoro,
hrani ljubav majke - neka žive deca.

Ulaziš u sobu, suze te već guše
a dva naša cvijeta iz četiri rata
na tvome su krilu, obraze ti suše
"mama, zašto plačeš, je l`pisao tata?"

U velike patnje nevino pitanje dubi dublju ranu,
plač ti trese grudi...
Napolju je vidno kao pred svitanje,
k`o da će se dići grobovi i ljudi...

SAMOTNA LJUBAV -A.B.Simic

Ponoc vec je prosla,svjetlo mi se gasi
na barsunu crnom lezi teska noc;
Celom mi se kruni spomen tvojih vlasi-
Ljubavi daleka,kad ces,kad ces doc?

Otisla si.Gdje si?Ko da umrla si,
razdvojenost ko' da ima smrtnu moc.
Srcem strasti,dusom,sumnjom strasi-
Poginut cu nocas,i za dragom poc.

'Ljubav nije sreca'-znas li kad mi rece?
'Ljubav to je rana i ta rana pece.
Ljubav boli,boli,kao zivot boli...
Tesko,tesko onom,tko zaista voli...'

Nisi pravo rekla,ljubav bol je,plamen.
Al muci me samo,kad sam sam ko - kamen.

SPOZNANJE -Dobrisa Cesaric

Prignuo sam pred zivotom celo
upoznavsi mu ludu dvojnost:
Sto najvise u srcu pece,
postat ce najveca opojnost.

Jer zivot - alhemista stari
umijece znade nepoznato.
Od muka,bolova i sumnja
u mom srcu stvara zlato.

Sto dublji mi je bio bol,
u vecem sjaju je umino'.
I tako vrsim poziv svoj,
od suza praveci vam vino.

Jacques Brel:


NE OSTAVLJAJ ME

Nemoj! Nemoj ići!

Zaboravit treba
Sve sto je moguće
Onog koga nema
Vrijeme rastanka
Izgubljeno vrijeme
Treba znati kako
Preboljeti sate
Što ubiti mogu
Udarcima svojim
Samo srce sreće

Nemoj - nemoj ići...

Poklonit ću tebi
Svaki biser kiše
Iz onih zemalja
Gdje ni kiše nema
Prokopat ću zemlju
Sve do iza smrti
Da ti skrijem tijelo
Svjetlošću i zlatom
Stvorit ću zemlju
Gdje će ljubav biti
I vladar i zakon
Ti kraljica moja

Nemoj - nemoj ići...
Izmislit ću za te
Besmislene riječi
A ti ćes ih znati
Pričat cu ti priču
O zaljubljenima
Što vidješe svoja
Srca gdje se ljube
Pričat cu ti priču
O onome kralju
Što je davno umro
Jer te nije sreo

Nemoj - nemoj ići...
Dešava se često
Da izbije vatra
Iz starog vulkana
Što je davno umro
I, čini se, ima
Izgorjele zemlje
Koja žitom rodi
Bolje nego druga
A kad dođe večer
I upali nebo
Zar se stopit neće
Crveno i crno

Nemoj - nemoj ići...
Plakat vise neću
Govoriti neću
Sakrit ću se negdje
Samo da te gledam
Kako plešeš sretna
Samo da te slušam
Kako pjevaš sretna
I samo ću biti
Sjena tvoje sjene
Sjena tvoga psa

Nemoj - nemoj ići...

     Noc skuplja vijeka - Njegos

Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče
ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče,
siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi,
te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi.
Nad njom zv’jezde rojevima brilijantna kola vode,
pod njom kaplje rojevima zažižu se rojne vode;
na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje,
mušice se ognjevite ka komete male roje.
Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim
i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim.
Čuvstva su mi sad trejazna, a misli se razletile;
krasota mi ova boža razvijala umne sile.
Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje,
al’ lišeno svoga trona božestvo sam neko manje;
pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi
dušu mi je napojio – sve njen v’jenac gledim plavi,
O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije,
te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije!
Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze
na livadi dviženija – do njih hitro svi dolaze!
Rasprsne li pupulj cv’jetni ali kane rosa s struka –
sve to sluhu oštrom grmi, kod mene je strašna huka;
zatrepte li tice krila u busenju guste trave,
strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave.
Trenuć mi je svaki sahat – moje vreme sad ne ide;
sile su mi na opazu, oči bježe svud – da vide.
Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti –
zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!
Hod je vilin mlogo dični na Avrorin kada šeće,
od srebrnog svoga praga nad proljećem kad se kreće;
zrak je vile mladolike tako krasan ka Atine,
ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine.
Ustav’ luno, b’jela kola, produži mi čase mile,
kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile.
Prelesnicu kako vidim, zagrlim je ka bog veli,
uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.
Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.
Ah, cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati
što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.
Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,
ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može!
Malena joj usta slatka, a angelski obraščići –
od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći!
Snježana joj prsa okrugla, a strecaju svetim plamom,
dv’je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom;
crna kosa na valove niz rajske s igra grudi...
O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi!
B’jela prsa gordija su pod crnijem valovima
no planina gordeljiva pod vječnijem snjegovima
na izlazak kad je sunca sa ravnine cv’jetne gledim,
kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj sl’jedim.
Igram joj se s jabukama – dva svijeta srećna važe,
k voshištenju besmrtnome lišenika sreće draže;
znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave...
Druge sreće, malo važne, za nju bi da, i sve slave.
Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!
Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile b’jele;
svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,
kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom.
Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu,
tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!

PONOC MENE - Risto Ratkovic

Zaspati ili umreti…
Ili se pretvoriti u suncokret…
Da li je ona ikada i bila…
Ali otkud njen lik naslucen u vazduhu cim pogledam…

 Njeni prsti živeli su u mojoj ruci i posle njene smrti.
Ja sam ih pokretao i nisam razlikovao
Da li imaju vezu kakvu još sa kosom njenom,
Ili sa ocima,
Ili sa haljinom novom sto joj kupih.
Tako sam retko uzimao i za nju i za se.
Tako cesto smo se svlacili kao vedar dan.
I cini mi se da nema mesta na svetu
Gde nismo zajedno bili.

 Mrtva si, a tebe nema.
Zašto mi ne dodes…
Ta znaš li kako si obecala
Cešce da ceš se meni javljati…
Možda ti i kucaš uporno na vid mi,
Možda su oci moje nesposobne da te vide.
Osecam lobanja cela tobom da mi je ispunjena.
Voskresni!
Voskresni ili sebe ili barem oci moje…
Sluh mi je vec malo savršeniji:
Zovneš li me
Osetim i dah tvoj i miris predsmrtni,
Tamo gde se nadao ne bih,
I srce mi je još sposobnije
Za otkucavanje tajnih znakova duha,
Duha ili druge materije.
Ovo cini da nocu kadkad moram zatvoriti vrata od sobe,
I osecam da ležiš povrh zelenih suncokreta,
U zelenoj košulji
Prevrnutim ocima.
Al mi još došla nisi,
I beše kao ravnodušna
Prema strahu mom što svaka stvar beše zagrobno živa.
Muciš se dugio u toj noci,
Jedan mi covek, seljacki odeven, isprica,
U gužvi dima i ljudi po jednom nepoznatom podrumu,
Da ima neko što dodir naš sprecava,
I što do mene nisi doputovala.
Poverih tome sumnjivom prijatelju zaveru svoju
Da tog cu duha polako ubiti iz puske,
Što smeta našem sporazumevanju.
Pobedicu ga, mislim, grobom tvojim,
likom i kosom crnom tvojom,
I cvetom sasušenim koji beše oko tvoje glave
na odru kad u nedra ti priložih sliku svoju,
A cvet se prihvati rukava mog:
To ti mi kao uzdarje vrati.
Pomozi mi, pomozi:
Vidnija budi kad u ma koju sobu udeš.
Bar sad ne brinem brige sirotinjske,
Jadnice moja!
Celog dana onog dana uzalud tražih pare,
I kad ti dodoh - mrtvoj ti dodoh…
Velika patnice moja,
Krvavo te pozdravljam.

 

Aleksandar Leso Ivanovic

KARI ŠABANOVI
 Sjecanje me lakom tugom ovi:
…vece slazi i miriše lipa.
Kroz sumrak se cuje kolska škripa,
- s puta idu kari Šabanovi.
Mi u susret otrcimo k njima,
a kare nas vrate srecne kuci
i sivom nas džadom truckajuci
o predenim šapcu drumovima…
Mili dani, moji sni nestali,
kao da ste svi u jutro neko
na kare se kradom ukrcali
i otišli od mene daleko.
Zalud uho sad zvukove lovi,
zalud oko daljinama pipa:
davno više ne cuje se škripa,
niti idu kari Šabanovi…

VOJISLAV VULANOVIC

SAMOCA

Cutim zamišljen, sam i setan
Sati postaju krik galeba
Ja sanjam ruke - meka krila,
i oci blage kao trak neba.
Samoca ima nož jauka.
Samoca ima tužne oci.
Samoca ima usta vuka.
samoca ima grudi noci.
Možda cu uskoro da nestanem.
Upijaju me žile dana,
moj sluh se topi, govor peni
i raznosi me svaka grana.
Samoca ima nož jauka.
Samoca ima tužne oci.
Samoca ima usta vuka.
samoca ima grudi noci.

VITO

Biće jedno veče

Jednom,kad bude veče,
Kad budeš sama,
I bude neka kiša lila..
Jednom,
Kad oko svojih usana
Nađeš tuđi osmijeh, mila,
Znam,
Biće ti teško, a mene neće biti
Da ti u tom času što god kažem..
Biće jedno veče, jedna kiša i ti
Koju sam divno umio da lažem!

PROSLOST

Ne mozes mi pomoci veceras,
srce moje u patnji izgara.
Ne postoji za dusu mi spas,
vratila se opet ljubav stara.

Ti idi. Trazi svoju srecu,
a ja cu stare da prizivam boli,
ne znajuci zasto poslije svega,
ne mogu nikog sem njega da volim.

                             ooooj, Ja

I moja omiljena,

PONEKAD..CESTO

Sad mogu da kažem da sam te zaboravila
jer te pomenem ponekad, radi reda.
Spakovala sam sjećanja,u kofer ih stavila
ali još mi nešto da ga bacim neda.

Pa i ovu pjesmu ne pisem za tebe.
U njoj ću skupiti sve boli,svu tugu.
Stavit ću je u album sjećanja
sa osmjehom pisat neku drugu.

Ipak neću ništa baciti. Ne mogu!
Sakriću sve na neko tajno mjesto-
i neću više misliti o tebi,
eto, radi reda,ponekad...često!

              Ja

TOLIKO BEZ TEBE

I poslije mnogo godina bez tebe,
kada bi se sreli slučajno nas dvoje,
dovoljan će biti samo jedan pogled
da poželim ruke, usne tvoje.

A možda ću tada biti sa nekim
ko ne sluti da je jedno "Zdravo",
napravilo novu oluju u srcu
i zaborav snova davnih uzburkalo.

Ja

SAN
Kad bih te bar jednom mogla dotaći,
da vidim razliku između sna i jave.
Ali ja ne znam ni gdje te mogu naći,
gdje drugu gledaju  tvoje oči plave?

I pitam se zašto se vidjesmo ikada,
zašto te sudbina pokaza meni,
kada se voljeti ne možemo nikada,
stojeći samo grešno zaljubljeni.

Ja  opet

vi svi to znate...
Ja ne zna...GLUPA..

    Nisi glupa,  :-\  samo nezainteresovana :)

pa da...
moze se to i tako reci...
Ali, kako da budem zainteresovana za...
POEZIJU???!!!

koliko imaš godina?

14.5 (skoro:))
Ti??

Skoro 10 više :-)))))))

još malo će početi da te zanima i poezija  :)

USNE

Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nesto svoje.
I da ti šapat šapatom vrate
usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvoga tela
usne su izvor tvojih reka,
usne su pupoljak gde se srela
pčela od vetra s pčelom od mleka.

Usne postoje da se procveta
u vatrometu neba i sveta,
usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih dati,
ako ne ume da ti ih vrati,
toplije, mekše, mladje i sladje.

Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje .

                     Mika Antić

Imena


Pronadješ negde nekakvog Mišu,
Nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
Pronadješ drugare nalik na sebe
I staneš tako
I ne veruješ
Da ima neko kao ti-isti,
Baš isti na ovom drukčijem svetu.

I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.

Možda te neke Mire sad traže.
Možda Gorana neka ne ume
Bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
Do nekog ogromnog sunca da ide.

I ne znaš koliko kao ti –takvih
Večeras ponovo nekog nemaju.

I ne znaš koliko kao ti-istih
Za susret sa tobom baš sad se spremaju.

I ne znaš ko su to, kao ti-divni
I što su jastuke suzama vlažili.

A lepo ste se mogli sresti
Samo da ste de malo patražili.

I krenes u zivot s pogrešnim nekim.
S drukčijim nekim.
Nekim dalekim.

A Boris,
Vera,
Vladan
I Sanja
Još uvek samo tebe sanja!

Mostovi

U meni veceras jedna reka
razbila ogromna brda daleka,
muci se urlice, ramice klance
i kida svoje zelene lance,
i rije kroz moje srce i pece
i kroz oci mi kipi i tece.

U tebi veceras ta ista reka,
cudno je meka.
I cas je srebrna, i cas je plava,
u njoj se tisina odslikava.

Svako u sebi reke druge,
pod istim mostovima sretne,
zato su nase srece i tuge

Petrarka - Ja nemam mira



Ja nemam mira a u rat ne hrlim;
Leden a gorim, plašim se i nadam;
Po nebu letim, a na zemlju padam;
Ne hvatam ništa, a svet citav grlim.

Amor me kazni da sred uza stojim,
Nit' omcu dreši, nit okove steže,
Nit'me živa, ne smatra me svojim.

Bez vida vidim, nem, glas gubim:
Umreti žudim, a pomoci tražim,
Sebi sam mrzak, a drugoga ljubim.

Nit mi se mre nit mi se živi,
Smejem se placuci, žalošcu se snažim.
Ovakvom stanju vi ste, gospo krivi.

jbt dok prelistam jednu stranu treba mi pola sata...

Kvalitet :)

Svrace li odje iko sem ja?
 :o   :o   :o  :o  :o  :o  :o

LOMPAR-BLUDNICA

Bili smo predugo sami
da bi mogli pomisliti na ljubav.
i tragali
po sramnim predjelima
i poganim mjestima
a onda smo padali u mistični stid
kao da ubijasmo
zavjetno biće
a to su ipak
bile ljubavi

Ne vjeruj -Šantić

Ne vjeruj u moje stihove i rime
kad ti kažu draga da te silno volim,
u trenutku svakom da se za te molim
i da ti u stabla urezujem ime.

Ne vjeruj! No kasno kad se mjesec javi,
i prelije srmom vrh modrijeh krša,
tamo gdje u grmu proljeće leprša
i gdje slatko spava naš jorgovan plavi.

Dođi,čekaću te! U časima tijem,
kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
osjetiš li draga da mi tijelo dršće,
i da silno gori ognjevima svijem.

Tada vjeruj meni,i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna.
Ona samo plamti,silna,neoprezna,
Niti mari draga,da stihove piše.

PRETPRAZNIČKO VEČE



Sjutra je praznik. Svoju svjetlost meku
Kandilo baca i sobu mi žari.
Sam sam. Iz kuta bije sahat stari,
I gluhi časi neosjetno teku.

Na polju studen. Peć pucka i grije.
Ja ležim. Ruke pod glavom, pa ćutim,
I slušam kako granjem zamrznutim
U moja okna goli orah bije.

Tako na vrata sumornog mi srca
Sjećanje jedno udara i čeka
Ko drug i sabrat, kao duša neka
Što sa mnom plače i u bolu grca.

Negda u take noći, kada otka
Promrzlom granju zima pokrov ledan,
Ova je soba bila ko vrt jedan,
Gdje je ko potok tekla sreća krotka.

Kao i sada, pred ikonom sjaji
Kandila svjetlost. Iz ikonostasa
Suh bršljan viri. Lako se talasa
Iz mirne pramen i blagoslov taji.

Sva okađena miriše nam soba.
Okolo žute lojane svijeće
Mi, djeca, sjeli kao kakvo vijeće,
Radosni što je već grudanju doba.

Pod tankim velom plavkastoga dima
U peći vatra plamti punim žarom,
I sjajne pruge po ćilimu starom
Veselo baca i treperi njima.

Uvrh, na meku šiljtu, otac sio,
Pružio čibuk, i dim se koluta;
Njegova mis'o nadaleko luta,
I pogled budi sanjiv, blag, i mio.

Uza nj, tek malko na šiljtetu niže,
Ko simbol sreće, naša majka bdije;
Za skori Božić košulje nam šije,
I katkad na nas blage oči diže.

U to bi halka zakucala. - "Petar!"
- Usklikne otac: - "on je zacijelo!
On vazda voli govor i sijelo -
Otvorite mu!" I mi svi, ko vjetar,

Trči i vrata prijevor izvuci.
I stari susjed, visok kao brijeg,
Tresući s ruha napanuli snijeg,
Javio bi se s fenjerom u ruci.

Svaki mu od nas u zagrljaj hita,
Majka ga krotko susreta i gleda,
A on se javlja, pa do oca sjeda,
I brišuć čelo za zdravlje ga pita.

Sa novom srećom ograne nam soba!
Na svakom licu sveto, sjajno nešto -
Sučući brke, stari susjed vješto
poč'o bi priču iz dalekog doba.

I dokle prozor hladna drma ciča,
Mi svaku riječ gutamo nijemi;
Srca nam dršću u radosnoj tremi,
Sve dogod ne bi dovršio čiča.

Zatim bi otac, vedar ko sjaj dana,
Uzeo gusle u žilave ruke,
I glasno poč'o, uz ganjive zvuke,
Lijepu pjesmu Strahinjića Bana...

Meni je bilo ko da pjesme ove
Svaki stih posta pun behar u rosi,
Pa trepti, sjaje, i meni po kosi
Prosipa meke pahuljice nove...
 


 

O mili časi, kako ste daleko!
Vi draga lica, iščezla ste davno!
Pusta je soba... Moje srce tavno...
I bez vas više ja sreće ne steko'...

Kandilo i sad pred ikonom tinja,
I sad je pozno predbožičnje doba;
Al' gluha jama sad je moja soba,
A ja list sveo pod bjelinom inja.

Uzalud čekam... U nijemoj sjeni
Nikoga nema. Sam, ko kamen, ćutim.
Samo što orah granjem zamrznutim
U okna bije i javlja se meni...

No dok mi mutni boli srce kose,
Ko studen travku uvrh krša gola,
Iz mojih knjiga, sa prašljiva stola,
Ja čujem šušanj ko viline kose.

Gle! Sad se redom rasklapaju same,
Sve knjige stare, snovi čežnje duge -
Miču se, trepte jedna pokraj druge,
I njihov sumor ko da pada na me...

Sanjam li? Il bi ovo java bila?
Iz rastvorenih listova i strana
Prhnuše lake tice, ko sa grana,
I po sobi mi svud razviše krila...

Sve su svijetle!... Sve u bl'jesku stoje!...
Jedna okolo kandila se vije,
A neka bolno, ko da suze lije,
Pred slikom dršće mrtve majke moje;

Neke bijele, kao ljiljan prvi,
Samo im zlatno meko perje grudi;
Neke sve plave, tek im grlo rudi,
Kao da kanu kap zorine krvi...

Neke mi pale tu na srce svelo,
Pa kril'ma trepte i šušte ko svila;
A jedna lako, vrhom svoga krila,
S cvrkutom toplim dodirnu mi čelo,

Ko da bi htjela zbrisati sjen tuge..
I slušaj! Redom zapjevaše one!...
I glasi dršću, tresu se, i zvone,
Mili i sjajni ko luk mlade duge:

"Ne tuži! S bolom kuda ćeš i gde bi?!
Mi pjesme tvoje, i drugova sviju,
Što svoje duše na zv'jezdama griju, -
Sveta smo živa porodica tebi!

Mi kao rosa na samotne biljke
Padamo tiho na sva srca bona,
I u noć hladnu mnogih miliona
Snosimo tople božije svjetiljke.

Mi združujemo duše ljudi svije'!
Mrtve sa živim vezu naše niti:
I s nama vazda uza te će biti
I oni koje davno trava krije!

Prigrli ova jata blagodatna!
I kada jednom dođe smrti doba,
Naša će suza na kam tvoga groba
Kanuti toplo ko kap sunca zlatna"...

I akord zvoni...Sve u sjaju jačem
Kandilo trepti i sobu mi zari...
Iz kuta muklo bije sahat stari.
Ja sklapam oči i od sreće plačem...

KAD ZABORAVIŠ NEDJELJU


A kad zaboraviš šarene pokrivače srijedom i subotom,
A naročito
Kad zaboraviš nedjelju;
Kad zaboraviš naše trenutke nedjeljom u krevetu,
Ili mene kako sjedim na radijatoru ulične sobe u tromo popodne,
I gledam niz dugu ulicu koja nikamo ne vodi;
Zagrljenu priprostim starim kućnim ogrtačem nenadanja;
I ništa ne moram da radim, i sretna sam....
I kad ponedjeljak ne bi nikad trebao doći!
kad to zaboraviš, kažem....

I kako si psovao ako bi netko uporno zvonio na vratima,
I kako bi meni zastalo srce ako bi zvonio telefon,
I kako smo konačno odlazili na nedjeljni ručak;
To jest, kroz uličnu sobu do stola zamrljanog tintom u
       jugozapadnom kutu, na
Nedjeljnji ručak.
A to je uvijek bilo pile s tjesteninom, ili pile s rižom, i salata,
      pa raženi kruh i čaj, i kolačići s čokoladnim mrvicama.
Kažem, kad to zaboraviš.....

Kad zaboraviš moj tihi predosjećaj
Da će rat završiti prije nego dođe red na tebe;
I kako smo se konačno svlačili,
Gasili svjetlo, uranjali u krevet,
Ležali načas opušteni u nedjeljnoj svježoj posteljini,
I nježno se slivali jedno u drugo...

Kada kažem, zaboraviš sve to,
Tada možeš reći, tada ću možda povjerovati
Da si me dobro zaboravio.

      GWENDOLYN BROOKS

Celoga je dana

Celoga je dana sneg lagano pado
kao s voćki cvet.
O, kako večeras, o, kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz cvetove snežne,
kao leptir lak
i nekome htela reci reći nežne,
tople, lepe, nove, kakve ne zna svak.
 
I sutona celog sneg je tiho pado
umoran i gust.
Večeras bih nekog ugledala rado,
ali njega nema. Put je davno pust
Samo s bledog neba beloj zemlji sleću
Pahulje kroz zrak.
O, kako je bolno kad ti doći neće
neko koga čekas, a spušta se mrak.
 
DESANKA MAKSIMOVIĆ

Zaboravlja se, zaboravlja


Zaboravlja se, zaboravlja
Ona što je dugih noći s tobom bdjela
Što se s tobom probudila s tobom jela

Zaboravlja se, zaboravlja
U trenutku tijelo ono, usta neka
Što su tebi pripadali
Od početka

Zaboravlja se, zaboravlja
Ova ruka što me grije
Zagrliće nekog stranca
Ko što nikog nije prije

Zaboravlja se, zaboravlja
Ono sveto - najtajnije
I sve naše lude noći
Kao da ih bilo nije

Zaboravlja se, zaboravlja
Što je sada ljubav tvoja
Mlada dugo
Mala topla uspomena
Vjetar s juga

Zaboravlja se, zaboravlja
Ova ruka što me grije
Zagrliće nekog stranca
Ko što nikog nije prije

Zaboravlja se, zaboravlja
Ono sveto - najtanjnije
I sve naše lude noći
Kao da ih bilo nije

Zaboravlja se, zaboravlja
Još si noćas bila samnom topla nada
Preko svega snjeg će pasti
Moja draga

Arsen Dedić

 

NE, JA TE TAKO VATRENO NE LJUBIM

Ne, ja te tako vatreno ne ljubim,
Ljepota tvoja ne blista za mene:
u tebi svoje prošle dane ljubim
I mlade svoje dane izgubljene.

U času, kad te zadivljeno gledam,
S očima tvojim kad svoj pogled spojim,
Tajanstvenom se razgovoru predam,
Ali ne s tobom, već sa srcem svojim.

Ja s dragom zborim, koje više nema,
U tvom liku tražim crte njene,
U živim ustima - usta davno nijema.
U očima ti - sjaj ugasle zjene.

MIHAIL LJERMONTOV

POD TANKI VEO

Pod tanki veo ruke sam skrila......
"Zašto si danas tako blijeda?"....
---Zato što sam mu dušu nalila
gorkog bola i leda.

Kako da zaboravim? Izašao je pognut
i bolno iskrivljenih usta,
a ja sam, ne držeć se ograde stuba,
za njim trčala pusta.

"Pa to je šala!" - kriknuh kao bez duše -
"Vrati se. Umrijet ću bez tebe,"
A on mi reče mirno i trpko: "Puše,
čuvaj se da ne nazebeš."

ANA AHMATOVA

NIŠTA MEĐU NAMA BILO NIJE

Ništa među  nama bilo nije,
niti riječi, uzdisanja,
ništa, što se kaže, krije,
osim tih proljetnih sanja,

osim tog mirisa, boja,
i tog iznad zemlje sjaja,
osim gaja i tih hvoja
i zelenog svježeg maja,

osim onih vodopada,
gdje se rosom cvijet odmara
ispod duge blagog hlada
i prirode slatkih čara,

osim onih bistrih vrela,
gdje je srce zanos pilo,
osim vijenca, što si plela,
ništa među nama nije bilo.

ADAM ASNYK

ZAŠTO

Privio me na grudi,
Rekoh: "Idi već!"
Al zašto se pokrenu
Srce trepereć?

Ugrizo me cjelujuć,
"Stidi se!" šaptah tio.
Al zašto okom molih
Da bi ponovio?

Ta posve stran je meni
i sva je lažna šala,
al zašto sam ga stalno
željom dozivala?

LjUDMILA JEVSEJEVA

MELANKOLIČNI MADRIGAL


Ono što ja u tebi obožavam
Tvoja ljepota nije.
Ljepota je ta što se u nama krije.
Ljepota je pojam jedan.
I ljepota je tužna.
Po sebi ona tužna nije,
Već po krhkosti i nesigurnosti koje u sebi krije.

Ono što ja u tebi obožavam,
Tvoja nadarenost nije.
Ni tvoja duhovitost, tako gipka i blistava,
-- Slobodna ptica uvrh planinskog neba treeptava,
Ni tvoja duhovitost, tako gipka i blistava,
Svega što se u srcima ljudi u stvari krije.

Ono što ja u tebi obožavam
Nije ljupka muzika tvoga glasa,
Koja se stalno obnavlja svakog časa,
Dražesna i vazdušna kao misao tvoja,
koja zbunjuje i smiruje osjećanja moja.

Ono što ja u tebi obožavam,
Mati, koju sam izgubio, nije.
Ni sestra, koju sad zemlja krije,
Ni mrtav otac nije.

Ono što ja u tebi obožavam
Nije nagon materinstva duboka,
Otvoren kao rana u srcu tvoga boka.
Ni tvoja čistota. Ni tvoja nečistota.
Ono što ja u tebi obožavam -- neka mi bol i utjehu nosi!
Ono što ja u tebi obožavam život je koji prosi.

MANUEL BANDEIRA

Zapisano u sredu

U sredu smo se prvi put sreli,
a do tada se nismo znali.
U petak smo se zavoleli.
U ponedeljak posvađali.

Opet je sreda. Sad svima kažem
dok lutam po korzu sam:
ne, nije ona lepša ni draža
od drugih devojčica koje znam.

Pa kad je sretnem - oči krijem.
Zviždućem. Gledam u nešto drugo.
I mislim: zbilja, svejedno mi je...
Al okrećem se dugo... dugo...

MIROSLAV ANTIĆ

NE BJEŽI LANE

Ne bježi od mene, lane, ja lovac nisam,
Na čelu mi piše da tebe ljubim,
Ne bježi, divno lane!
Ja nemam planine da pobjegnem kao Mendžun,
Ni bašče nemam da ti ko slavuj pjevam,
Ne nosim zamke niti konce za njih,
Da te bar tako ulovim, jer lovac nisam..
Ti bježiš od mene, druge gledaš i daješ im draži,
Iz drugih ruku piješ slatko vino.
Košuto moja, što od mene bježiš,
Ja nisam lovac, ne bježi od mene!
Ja ću pismo napisati,
Zlatnim perom povijest napisati,
Uvojak tvoje kose nanizati biserjem...
Ne bježi košuto, jer ja lovac nisam...

KATIBI - SEYDI ALI

LJUBAV I SMRT

Tko je bio taj koji je ljubav
prozvao imenom ljubavi?
Zar ne bi bilo bolje
da ju je nazvao umiranjem,
kad ljubiti uistinu znači umrijeti?

Nepoznati pjesnik iz zbirke
KOKINŠU

VRTLAR

Držim joj ruke, grlim je i tražim
Da poljupcem opljačkam njen smijeh,
U naručju da otmem njene draži,
Da ispijem joj oči, kao tamni grijeh.

Ah, tko da nebu plavetnilo uzme?
Ljepotu mi se ugrabiti htjelo,
Al izmed ruku ona mi ispuzne,
U rukama mi osta samo tijelo.

Gdje je ljepota? Gdje je njezin svijet?
Vraćam se opet, prevaren i smožden.
Ah, kako tijelom da dotaknem cvijet
Što samo duh ga dotaknuti može?

RABINDRANATH TAGORE

PLAKAT

Kud pade snijeg bjelasaju se staze,
Na hridih stijenah bijele se i ginu,
U snijegu stope. Blijed se ljulja mjesec
U svijetlijeh krpah što po stijenah ginu.

A podno stijena sjaji timor-šuma,
I ledna, snježna, ruši se i sniva
U plavet doli - gdje u staklu voda
Tavna slika mitskog grada pliva.

Ja vrač sa hridi slazim uklet, silan,
I k mraznom srcu stišćem cimbal snova;
Po jasnom snijegu plave mi se stope,
A sjen moj pada kao plašt bogova.

VLADIMIR VIDRIĆ

Srebrna cesta
 
Ja ne znam tko si? Čuj me, dobri druže,
kad padne veče ponad tvoga krova,
kroz mrak se javi ćuk i hukne sova,
a oblaci ko jata ptica kruže
nad tornjevima sela i gradova -
izađi u noć... idi... Divlje ruže
opijat će te putem. Trn će cvasti,
otvorit oči lopoči na vodi.
Izađi... idi... Srebrn plašt će pasti
dalekom cestom, kud te srce vodi.

Ti znadeš i sam da svjetove nosiš
u samom sebi, i da na dnu duše
sja jato zvijezda, ponori se ruše
i - ako hoćeš - oluji prkosiš
olujom, koja u tvom bilu huji.
Izađi u noć. Pjevat će slavuji
u crnom grmlju. Žuborit će vrutak.
Nad glavom će ti bijela zvijezda sjati.
I ako hoćeš, ti ćeš za trenutak
vidjeti boga što te cestom prati.
 
Ne vjeruj noći, čovjeku, ni buri
što kida greben tvoje volje. Gazi
na putu zmiju, guštera na stazi,
i budi kao putnik što se žuri
dalekom stepom zelenoj oazi.
Izađi u noć... idi... Divlje ruže
opijat će te putem. Trn će cvasti,
otvorit oči lopoči na vodi.
Izađi, druže... Srebrn plašt će pasti
dalekom cestom kud te srce vodi!

GUSTAV KRKLEC

SVAGDAŠNJA UTJEHA

Zaboravi taj dan i rad, moj mili!
Ta sve je prošlo, sad si tu!
Zaboravi, o kako bi opet bili
Ko nekoć bliski! Zagrli me svu!

Ja živim samo kad si pokraj mene
Ko sad. Uza te živim sretno, znaj.
O ne gledaj na čelu mome sjene.
Ne tražim čudo, tek ruku mi daj!

Tek časak s tobom na prozoru stati,
Ta to je sve, što želim ja,
I naslonjena na te osjećati
Aprila raskoš kako vani sja,

I tad još malko sanjariti žmure
O ljetu, što će skoro, skoro doć,
Dok željeznice kroz dolinu jure
I gube se sa zviždukom u noć.

MANFRED HAUSMANN

FALA

Za vsaku dobru reč,
Kaj reći si mi znala,
Za vsaki pogled tvoj,
Za vsaki smeh tvoj, fala!

Tak malo dobroga
V živlenju tu se najde,
I če je sunce čas
Za oblak taki zajde.

A ti si v srce mi
Tak puno sunca dala,
Kaj morem ti neg reč;
Od vsega srca f a l a !

Dragutin Domjanić

MOJ GROB
 
U planini mrkoj nek mi bude hum,
Nad njim urlik vuka, crnih grana šum,

Ljeti vječan vihor, zimi visok snijeg,
Muku moje rake nedostupan bijeg.

Visoko nek stoji, ko oblak i tron,
Da ne dopre do njeg niskog tornja zvon,

Da ne dopre do njeg pokajnički glas,
Strah obraćenika, molitve za spas.

Neka šikne travom, uz trnovit grm,
Besput da je do njeg, neprobojan, strm.

Nitko da ne dođe, do prijatelj drag, -
I kada se vrati, nek poravna trag.

IVAN GORAN KOVAČIĆ

ŽELJA

Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.
Kad bih u njoj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje.

Sto, mastilo, polica
I na prozorima moje zavjese.
I na polici kad bih imao svoje knjige.

Kad bih imao jednu malu, malenu kuću
I u njoj ženu koja bi me bez para voljela....
I kad bi ta žena bila moja.

Ma gdje i u kom mjestu bilo,
Kad bih malu, malenu kuću našao,
Dovoljan bi bio jedan mali tepih,
Dovoljan, pa čak i suvišan.

Ma gdje, u ma kom gradu bilo,
Bilo bi dovoljno da imam policu i svoje knjige,
Ženu koja me ne voli zbog para,
To bi bilo dosta, čak i suviše.

DŽEVDET KUDRET SOLAK

SJAJNE ZVIJEZDE

Sjajne zvijezde na visini
kaž'te dragoj u daljini,
da sam ja još uvijek njen
bolan, blijed i zaljubljen,

HEINRICH HEINE

EMINA           


Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kad se šeće i plećima kreće...
- Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!...

Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko'!

 Šantić

NA POTOKU - Šantić

Polako suton prikrada se, slazi
U lisnu goru - u zavičaj mio;
Rađa se mjesec i po dugoj stazi
Padaju sjenke, i san trepti ti'o.

Šumore breze, dršće list do lista,
Mrmori potok ispod vrba stari';
Odbleskom mekim dijamanta čista
Modru mu trsku zlatan crvić zâri.

Noseći snoplje preko niske brvi
Na drugu stranu potoka, u selo,
Seljanka hodi, mlada, puna krvi;
Lice joj mramor, mjesečina čelo.

Gdje li je rasla ta ruža što gori?
Visoko, tamo gdje se jelen krije,
Gdje vjetar tiho s jasikama zbori
I bistra voda iz kamena bije.

Odar su njezin široki velenci
Od modrih trava. Tu, gdje ona sanja,
Potoci šume u dubokoj sjenci
I slavuj pjeva pod svodom od granja.

Nju plava jutra umivaju rosom,
A vjetar trepti i lako mirisnim
Češlja je krilom, i svilenom kosom
Vihori dugo pod brezama lisnim.

U vedre noći njen je pokrov mio
Od plava neba, mjesečine meke;
Njena su njedra vrt u kome ti'o
Počiva miris bagrema i smreke.

Ja za njom ginem! Njoj me duša vodi!
O, daj mi ruku, ja ću s tobom poći
U goru, u tvoj zavičaj! O, hodi,
S tobom ću biti i dane i noći!

I tamo, gdje se vodopadi dime,
Ljubiću tebe svojim srcem zdravim.
I tvoje slatko govoriti ime
Nebu i suncu i gorama plavim!

LJUBAV   - Šantić   


O, da mi je nešto pa da budem reka,
Pa da tečem ispred tvoje kuće male;
Pevajući tebi da razbijem vale
O pragove gde ti staje noga meka.

Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom
Da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke,
Prigrlim te sebi u svoje klobuke,
I da tebe, draga, više ne dam nikom.

Na dušeku trava i mojih smaragda,
Kao nimfa moja, da počivaš svagda,
I da niko ne zna tvoje mesto gde je.

Samo moje oči da gledaju u te,
Samo moje sve dubine i sve kute
Da lepota tvoja osiplje i greje.

KOBNA VEČE - Šantić                 


Ja htedoh da budeš ti čuvarka tajne
Lepote i blaga u dnu duše moje -
I pružih ti ključe gradina gde stoje
Moje nimfe bele i arkade sjajne.

Ja sam hteo tako da utone u te
Moje biće celo, i da tvoje ime,
Kô zlato rušpija, urežem u rime,
I sva stabla svoja, i sve svoje pute.

No večeri jedne ja videh gde lepe
Sve gradine moje, kô pećine slepe,
Puste zjaju... Gde su zlatne alke s vrata?...

Gde su nimfe bele? Gde su harfe? Gde je
Plod rumeni?... Ništa. Samo što sneg veje
Na krvave brazde tvojijeh nokata...

TAMNI TRENUCI  -Šantić         


Ne hvataj, draga, više rukom belom
Za moje stablo. Zatresti se neće,
U slatkoj žudnji i sa snagom celom
Po tebi lepo da razaspe cveće...

Gledaj, u njemu sada gnezda viju
Pauci kobni i crv grize, dube...
Otrubile su sve njegove trube
Vihora, strasti i čeznuća sviju.

Ono sad misli samo da je varka
Sve ovde što je, a istina sušta
Jedino ona crnoriđa barka
Sa nama što se izgubi i spušta

Tamo gde Lete val huji i ječi...
Ono sad misli: prave sreće čaša
Na tom svetu da je smrt naša,
Jer kroz nju bogom biva sin čoveči...
Vaj, sve je vetar i zvuk praznih reči...



           

SVIRAČ  -Šantić     


Ne, po vašem taktu gudalo ne vučem!
Melodije moje teku s vrha sama,
Gdeno zora suncu svojim zlatnim ključem
Otvara portale, i makovi cvet
S nedara mu baca na pragove hrama,
U kraljevskom plaštu gde ga otac svet
Ispraća i sprema na nov sjaj i let.

Moj zvuk rađa samo drhtaj mojih struna -
Sam izbija kao vrelo reka plavi'.
S vihorima živi uvrh gorskih kruna,
I s lučama kruži naš ubogi kut...
On je žižak onih koje memla davi
I rodne im bašte mraz ubija ljut,
Po očima traže duga svetli put...

U skrovištu, gde ga zlatne vatre krepe,
On ne čeka nikad na tapšanje vaše...
Njemu vence viju oreade lepe,
I uz harfe slažu hvala čedni poj...
I kô kaplje sunca ljiljanove čaše,
On u sebi hrani svetih iskra roj,
I dar od njih prima i oreol svoj...

On žeđ vinom gasi iz svoga krčaga,
Sluhom svojim sluša reči s reka tajne...
On je moje delo, moja krv i snaga,
Moja sreća, radost, i bolova glas...
S njim ću i umreti jedne noći sjajne,
Kad uspeva reka, grm, polje i klas,
Grleći, o drage moje strune, vas...

MOJA LJUBAV  - Šantić         


Sad je ljubav moja jedna vila tmurna,
Osamljena, pusta, paučljiva, bona...
Više ruže žute ne mašu s balkona,
Ni kaktusi rujni iz mramornih urna.

U strehi se krova gnezde miši slepi;
U prozora svijeh, rasklimana, gnjila,
Kô u mrtve tice, vise oba krila,
A po njima pauk svoje mreže lepi.

Gde šedrvan mutni spram kapije prska
Niz pragove krnje ribnjaku se siđe,
No labuda nema... Povrh vode riđe
Leže mrtvi venci lotosa i trska.

Samo noći koje, kad ogrnu ti'o
Struke mesečine bašte vile stare,
Sve dvorane sinu, tremovi se žare,
I sa harfa svuda zvuk se diže mio.

Svih prozora snova uzdignu se krila,
Kao da bi negde poleteti htela;
I puna korala poteku sva vrela
Radosti i pesme, gde su groblja bila.

Nove svetle kaplje rasipa fontana -
Iz drobnih dragulja lepa plane boja;
I pri mesečini vedra slika tvoja,
U svodu od ruža javi se altana...

Lotosi zašušte po ribnjaku celom,
Kô sedef sva voda zablista iz rama
Jasika i breza, a ti ozgo, sama,
Na labuda svoga mašeš ružom belom...

On uskrsne... Krila, kô dva bela jedra,
Podiže i kruži nadomak fontane -
U te gleda... Zlatno, iz brezine grane,
Mesečevo koplje pogađa mu nedra.

No sve mine... Snova ćuti vila tmurna,
Ostavljena, sama, paučljiva, bona...
Više ruže žute ne mašu s balkona,
Ni kaktusi rujni iz mramornih urna.

Strepnja -Desanka Maksimović

Ne, nemoj mi prici! Hocu izdaleka
da volim i zelim tvoja oka dva.
Jer sreca je lepa samo dok se ceka,
dok od sebe samo nagovestaj da.
 
Ne, nemoj mi prici! Ima vise drazi
ova slatka strepnja, cekanje i stra'.
Sve je mnogo lepse donde dok se trazi,
o cemu se samo tek po slutnji zna.
 
Ne, nemoj mi prici! Nasta to i cemu?
Izdaleka samo sve ko zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne pridju oka tvoja dva!

KRVAVA BAJKA -Desanka Maksimović

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu,
umrla je mučenickom smrću
četa djaka u jednom danu.

Iste su godine svi bili rodjeni
isti su im tekli skolski dani,
na iste svečanosti zajedno su vodjeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa djaka u jednom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u djačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške rešavala:
koliko može putnik ako ide peške...
i tako redom.

Misli su im bile pune istih brojki
i po sveskama u školskoj torbi
besmisleno ležalo bezbroj
petica i dvojki.

Pregršt istih tajni                                                         
rodoljubivih i ljubavnih
stiskalo se u dnu dzepova.
I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
četa djaka u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli su se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno,
kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

 

 

Kolajna  -Tin Ujević

Zelenu granu s tugom žutog voća
U kakvom starom spljetskom perivoju
Sanjarim s mirom dok se duša noća
I vlaga snova hvata dušu moju

Al' čežnja dršće kao ptiće golo,
K'o plava pjesma naglo prekinuta,
k'o neko blijedo i beznadno kolo,
K'o bosi prosjak na pô pusta puta.

Sva ljubav moja usred ceste kisne,
Moje je srce od sedam komada;
Pod svakim mačem jedan plam da vrisne
Nad mojim dahom mramorna gromada

Tmurne se misli reska svjetla boje;
Krv u moždane, mozak van da skoči;
Nad mojim mrakom sijevaju tek tvoje,
Tuđinska ženo, samilosne oči.

LJUBAV
Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim? Ova želja plava,
Je li želja srca moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?

Je li ovo žena koju ljubim, zbilja?
Il' sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnoga minuta!

Ne znam; no na međi toga sna i jave,
Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave -
Ja ni onda od tog ništa neću znati.

Jovan Dučić
 

Predjeli -Vasko Popa

“U osmehu”
U uglu usana
Pojavio se zlatan zrak
Talasi sanjare
U šipražju plamenova
Plavooke daljine
Savile se u klupče
Podne mirno sazreva
U samom srcu ponoći
Gromovi pitomi zuje
Na vratima tišine.
 

           

TU


Znam da si tu u tišini sobe.
U tami sjaje tvoje oči snene.
Znam da si tu-u mojim mislima,
tu si - u dubini mene!

JA


             

Zar na ovaj forum dolaze samo nenačitane mase?!! :baja-knindza:

ODLIČNO!

Jupiiiiiiiiiiiiiiiiii,  :kolo:    bila si malo da čitaš kod mene  :kolo: :kolo: :kolo:

superrrrrrr!!!!!

 :-* cOoLeRkA

HEHE

:* i TEBI!!

Kada li se nasmijao
covjek sto se jutros smije
sa posmrtnog svog plakata
ko da nikad umro nije.

E vala bi red bio da pocnete da piosete neke pjesme!!!!!!!!!!!!!!!!!

Svima vam treba  :pop:

Čuperak kose obično nose
neko na uhu neko do nosa,
al` ima jedan čuperak plavi...
Šta misliš - gde? U mojoj glavi! :laugh: :laugh: :laugh:

Jupiiiiiiiiiiiiiiiiii........
Dodjem vam po cokoladu...    :-*

hahaah...ja cu sa lesnikom

mozee...

Adrijen -Prever

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg ...
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala ...
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

Tamničareva pesma - Prever

Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju.

Lorka-NEVERNA SUPRUGA
 

I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.
Bilo je to u noći svetoga Jaga
i kao po dogovoru -
pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.
Na poslednjem uglu ulice
dodirnuh njene zaspale dojke
i odjednom mi se otvoriše
kao grane zumbula.
Njena uštirkana suknja
zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.
Bez svetlosti u svojim krošnjama
drveće je poraslo.
I horizont pasa
lajao daleko od reke.
Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu u vlažnom pesku.
Ja skidoh kravatu;
ona skide haljinu.
Ja otkopčah revolver,
ona skide četiri jelečića.
Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem!
Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.
Tu noć sam projurio
najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i uzengija.
Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla;
savest mi nalaže
da budem diskretan.
Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.
I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.
I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.

Lorka- NOĆAS BIH MOGAO NAPISATI STIHOVE
 

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Napisati, na primer:

"Noć je posuta zvezdama,

Trepere modre zvezde u daljini.

Noćni vetar kruži nebom i peva."

 

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Voleo sam je,

a ponekad je ona i mene volela.

 

U nočima kao ova bila je u mom naručju.

Ljubih je, koliko puta,

ispod beskrajnog neba.

 

Volela me, a ponekad i ja sam je voleo.

Kako da ne volim njene

Velike nepomične oči.

 

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Misliti da je nemam,

osečati da sam je izgubio.

 

Slušati noć beskrajnu,

još mnogo dužu bez nje.

I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.

 

Nije važno što je moja ljubav ne sačuva.

Noć je posuta zvezdama i ona nije uza me.

 

To je sve. U daljini neko peva. U daljini.

Duša je moja nesrećna što ju je izgubila

 

Kao da je želi približiti moj pogled je traži.

Srce je moje traži, a ona nije uza me.

 

Ista noć u belo odeva ista stabla.

Ni mi, od nekada, nismo više isti.

 

Više je ne volim, sigurno,

ali koliko sam voleo!

Moj glas je tražio vetar da takne njeno uvo.

 

Drugome. Pripašće drugome.

Ko pre mojih poljubaca.

Njen glas i jasno telo. Njene beskrajne oči.

 

Više je ne volim, zaista,

no možda je ipak volim?

Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug!

 

I jer sam je u noćima poput ove

držao u naručju,

duša je moja nesrećna što ju je izgubila.

 

Iako je to poslednja bol koju mi zadaje

i poslednji stihovi koje za nju pišem.

JEDNOJ CURI NA UVO - Lorka
 

Ne htedoh.

Ne htedoh ti ništa reći.

Jer videh kako iz tvojih očiju

dva luda, mlada drveta mi mašu.

Od lahora, od srebra i zlata.

Ne htedoh.

Ne htedoh ti ništa reći.

Lorka-MALA PESMA O PRVOM POLJUPCU
 

U jutro zeleno

hteo bih da sam srce.

Srce.

U kasno popodne

hteo bih da sam slavuj.

Slavuj.

(Dušo,

odeni se u boju narandže.

Dušo,

odeni se u boju ljubavi.)

U jutro zivo

hteo bih da sam ja.

Srce.

A s' večeri

hteo bih da sam tvoj glas.

Slavuj.

(Dušo,

odeni se u boju narandže.

Dušo,

odeni se u boju ljubavi.)

Lorka- VEČE
 
Tri vitka jablana
i jedna zvezda.
Tišina izujedana od žaba
liči na tanak veo
sav išaran
lunama nekim mladim i zelenim.
U reci
suvo drvo procvetalo
nizom krugova
koncetnričnih.
Stoji nad vodom samotno i sneva.
Sneva crnojku jednu iz Granade.

SAN
 
Jezdim ja tako
na nekakvom jarcu.
Jedan me starac srete
pa će reći: ''Je li to tvoj put?''
''Jeste!'', viknu moja senka,
prerušena u prosjaka.
''Zlatan je!'', reče
moje ruho.
Jedna mi labudica
namignu:''Pođite sa mnom!''
I jedna zmija zari svoje zube
u moju prasinu putnu pelerinu.
Zagledan u nebesa, rekoh:
''Pa ja nemam puta!
Ruže početka
i kraja su iste.
U maglu ode
i meso i stena.''
Moj neobični konj me nosi sada
stazom niz neko ružičasto polje.
''Okani me se!'', kroz plač dovikujem
svom setnom, zamišljenom srcu.
I ostavih ga da leži na zemlji,
puno tuge.
Pala je noć
borama izbrazdana
i senkama.
Preda mnom put
osvetljen blistavim i modrim očima
mog jarca.

PROLEĆNA PESMA
 

Izlaze deca veselo
iz škole
i pesmom plave
mlaki zrak aprila.
Od zvonke vreve istoga se trena
u parčad razbi tišina sokaka,
srebrnim
dečijim smehom razorena.

LUCKASTA PESMA - Lorka
 

Mama,

hteo bih da postanem srebro!

Sine,

bojim se, hladno bi ti bilo!

Mama,

hteo bih da postanem voda!

Sine,

bojim se, hladno bi ti bilo!

Mama,

utkaj me u uzglavlje svoje!

To može!

Evo, odmah, dete moje!

Branko Radicevic-Devojka na studencu

Kad sam sinoć ovde bila
I vodice zaitila,
Dođe momče crna oka
Na konjiću laka skoka,
Pozdravi me, zborit ode:
"Dajde, sele, malo vode!"
Ove reči - slatke strele -
Minuše mi grudi bele -
Skoči' mlada, njemu stigo'
Digo' krčag, ruku digo'
Ruka drkta... krčag dole...
Ode na dve na tri pole.
Još od njega leže crepi,
Ali de je onaj lepi?
Kad bi sada opet došo,
Ma i ovaj drugi pošo!

Kad mlidijah umreti - Branko Radicevic

Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada;
Zelenoga više ja nikada
Videt neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.
Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadašnji raju, -
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko,
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj ruci i tvojem izvoru -
Mog života vir je na uviru!
O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnim zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja -
U traljama otac vas ostavlja.

Branko Radicevic- Ukor

Gde si dušo, gde si rano!
Gde si, danče mio?
Gde si, sunce ogrejano?
Gde si dosad bio?
Ta sinoć se tebi mlada
Baš zacelo nada'!
Sunce zađe - pade tama -
A ja ostah sama!
Ala ljubiš, moje lane,
Ala grliš slavno!
Grli, ljubi, dok ne svane -
Ta već nesi davno!
Već nedelja dana prođe
Kako mi ne dođe!...
Jao zlato, tako t' Boga,
Ta kako si moga'?!

Laku nocccc    :bajbaj:

Enes Kišević-Nedjeljivost

Osvajati tvoju ljubav,
Osvajati tvoju slobodu:
Isto je
Što i svijetlost razlamati.

Dijeliti mene od tebe,
i onda kad nas nema:
Isto je
što i more razdvajati.

quote author=lejenica link=topic=917.msg12896#msg12896 date=1181892544]
Enes Kišević-Nedjeljivost

Osvajati tvoju ljubav,
Osvajati tvoju slobodu:
Isto je
Što i svijetlost razlamati.

Dijeliti mene od tebe,
i onda kad nas nema:
Isto je
što i more razdvajati.
[/quote]





ODLIČNO!!!

jeste vas dve dokone...

nek 
 a ti nisi?

CoOl.. hwalaa    :-*

hehe...-


(ovo ne brisite)

neće valjda...

idite,bre,radite nesto,namirujte,spremajte rucak...:P

Radimo,obrazujemo se!

salim se bre,sta se primas odma'...c c c c,danasnja omladina :P

xm, kiss...

a?

kiss...

KRUG

Razici cemo se u svitanje
i čitav dan provesti kao stranci.
Tek tada ću postaviti pitanje.
da li smo drugovi,ili neznanci.

Pokušaću da te zaboravim
i sakriću se u tami sobe,
ali kad padne noć,kad se pojavim
otkloni tragove zlobe.

I tako će sve da se vrti u krug,
kao i bezbroj puta do sada,
i dalje ćeš tvrditi da si mi drug
a ja ću nastaviti da se nadam.

                  JA

NIRVANA

Nocas su me pohodili mrtvi
Nova groblja i vekovi stari
Prilazili meni kao zhrtvi
Kao boji prolaznosti stvari

Dis- Mozda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
Pesmu jednu u snu što sam svu noc slušao:
Da je cujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreca moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budenja moc,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se krece u umrlu noc.
U snu svome nisam znao za budenja moc.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oci neke, nebo necije,
Neko lice ne znam kakvo,možda decije,
Staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg više, ni ociju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oci da su moja duša van mene;
Ni arije, ni sveg drugog, što ja nocas snih:
Ne secam se niceg više, ni ociju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oci da su baš one
Što me cudno po životu vode i gone:
U snu dodu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dodu oci, i ja vidim tad
I te oci, i tu ljubav, i taj put srece;
Njene oci, njeno lice, njeno prolece
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dodu oci, i ja vidim tad;

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveca,
Što me gleda, što mi kaže da me oseca,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili pociva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa ocima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Možda živi i doci ce posle ovog sna.
Možda spava sa ocima izvan svakog zla.

Bravoo Sinđeliću...

....Nocas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

NIRVANA

Noćas su me pohodili mrtvi.
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Šantić- Srcu

Ne boli me, cuti! Neka mine sad
I bol rana tvojih, i nemir, i jad!

Povratak slavuja i grlicin poj
Nek užegu snova mrtvi oganj tvoj!

Slušaj! Polja šume, povija se klas,
I mrtve iz groba božji zove glas.

Oživi! Još jednom proslavimo gôd
I berimo ruže i ljubavni plod!

Il' labudsku pjesmu, bono srce, daj
I pozdravi njome moj ubogi kraj!

Sreca

Ne merim vise vreme na sate,
ni po suncevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oci vrate,
a noc kad ponovo od mene odu.

Ne merim srecu smehom, ni time
da li je ceznja moja od njegove jaca;
sreca je meni kad bolno cutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom placa.

Nije mi zao sto ce zivota vode
odneti i kaplju moga zivljenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je zadivljen stao kraj mene.

Desanka Maksimović

Čekam   :angel:

Sviđa li vam se ova?

Gubitnik

Sve oko njega miriše na zgarište,
ruke pune žuleva,ispucale,krvave.
Ranjen a kaže da mu nije bolno
traži samo da ga svi ostave,zaborave.

Slutim odakle je izašao.
Izraz u očima govori mu sve:
tražio je nešto i nije našao.
izgubio je snove životne.

hahahahah...ko ceka,taj... :)

Evo malo shaljive

Bora Djordjevic

Ja nisam pesnik slomljenog srca
Ja nisam pesnik cvetnoga maja
Ja sam pesnik shto voli da p*ca
Meni inspiracija dolazi iz j*ja

Ako ovo nije pisao Bora nishta nije

UMIRE NADA

Pun je mjesec iznad malenog grada.
Jedan jecaj gubi se u noći,
umire moja posledja nada
da ćeš večeras doći.

Pokušavam da objasnim sebi
što tražim,zašto te opet čekam...
A znam da nemam prava na to,
ne bih smjela s tobom! Neka...

                    JA

Kako vi volite knjizevnost, grrrrrrrrrrrrrrrrr..................   

 Ako mozes - Radjard Kipling

Ako mozes da sacuvas svoju glavu kad svi oko tebe
gube svoje i okrivljuju te za to;
Ako mozes da verujes sebi kad svi u tebe sumnjaju
i sam pridodajes njihovim sumnjama;
Ako mozes da cekas a da ti ne dosadi cekanje,
ili,ako si prevaren - da sam ne varas,
ili,ako si omrznut - da sam ne mrzis,
a da pritom ne izgledas predobar ili premudar;

Ako mozes da sanjaris a da snovi ne ovladaju tobom,
Ako mozes da mastas a da ti mastanje ne bude cilj,
Ako mozes da se suocis sa uspehom i neuspehom
i smatras te dve varke kao da su potpuno iste;
Ako mozes da podneses da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi,kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmtras propast onoga cemu si posvetio sav zivot
i da,pogrbljen,s dotrajalim alatom opet novo stvaras;

Ako mozes da prisilis svoje srce,nerve i tetive
da te sluze dugo iako si ih nemilice trosio,
i da izdrzis i kada nema vise niceg u tebi
sem volje koja ti dovikuje:"Istraj!"

Ako mozes da razgovaras sa nizima od sebe
i ne istaknes svoju superiornost,
ili da u drustvu s visima od sebe -
sacuvas svoje dostojanstvo;

Ako mozes da ispunis jedan nezaboravni minut
sadrzajem koji traje sezdeset sekundi -
tvoja je zemlja i sve sto je na njoj,
i,iznad svega,bices covek,sine moj!


Evo i ja da se javnem..ja mnoogoo volem poeziju, al' jbg nisam imala vremena do sad da pisem...

Rabindranat Tagore - Čeznem da ti kažem najdublje riječi

Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

Uopste obozavam citavog Gradinara...i volem hindu poeziju... haiku & co.

Pero Zubac - Ne bira se ljubav

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Herman Hesse - BITI SREĆAN

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

Arsen Dedić - Ne daj se Ines

Ne daj se Ines
Ne daj se godinama moja Ines
drukčijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla
prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si vise ukusa od mene
Tvoja soba divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljednjeg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
kao list niz jednu beogradsku padinu
U večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima

Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines

Dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slucajno uz vruću rakiju
i sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja
tvoj je način gospođe i obrazi seljanke
prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
i moja soba objesena u zraku kao narandza
kao narancdzasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39 kod Prkovic
Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajednicke kupaonice
I "Molim Vas, ako netko traži"

Ne daj se Ines

Evo me ustajem tek da okrenem ploču
Da li je to nepristojno u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdraži početak
Raspolazem s još milion nježnih
i bezobraznih podataka naše mladosti
koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta

Ne daj se Ines

Poderi pozivnicu, otkaži večeru, prevari muža
odlazeci da se počešljaš u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice

Znam da će još biti mladosti,
ali ne više ovakve - u prosjeku 1938
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta ce mi mladost teško pasti
A bit ce ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo počinje kiša,
kao što već kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
Glas majke prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Još malo šetnje uz more i gotovo.

Ne daj se Ines

- i ovo mozemo ubrajati u poeziju... ble...

Vasko Popa - Vrati mi moje krpice

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od sarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3
Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću

4
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

5
Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

7
Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš nećeš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8
I ti hoćeš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

9
Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a vostani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12
Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnucu zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13
Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje!

Oooo dobro došla h_mici, lijepo je vidjeti  te i ovdje.

He, lejenice duso pa zar mene moze da nema negde... :) ;D ;D ;D

neee, samo si malkice ignorisala  knjizevnost :(

Nisam ignorisala bweeee... nego nisam imala vremena da postavljam pesmiceee... ;D ;D ;D
Ali sad sam ovde i necete me moci zaustaviti... hehehe... ;D
Ja knjizevnost NIKADA ne ignorisem...

Dok sam te imao - Pero Zubac

Jezik sam ptica razaznavao
i tajne pticije odgonetao
biljke sam razumeo, i u nocima
prepisivao razgovor trava
tolike sam pesme ispisao
prepisujuci rukopis vetra
uz more, u noci,u planini
tolike navoljnike saslusati umeo
i ciniti im male radosti
bez napora,bez sebicnosti imalo
tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i prevec ostane u meni
san sam s radoscu na oci nanosio
i budjenju se kao drvece radovao
dok sam te imao

kad me nema nista ne pisete, grrrr.....

Ti si nam inspiracija :D

Ma bre ja sam pisala ble..nego vidim nema te pa rekoh nije fora da samo ja piskaram...

o kako ste vi slatki    : :-*   

ПОЂИ

Пођи!
Пођи куд било,
пут неба,
пут мора,
на ледник
или сиђи у равнице!
Тражи шта било,
рад,
лепоту,
љубав!
Но чини то са душом пуном снова
и светлости,
са душом
пуном доброте и снаге
ѕа праштања.

Одени се у храброст
и у наду
и пођи
пркосећи мразу јутра,
подневној јари
и ноћи без звезда.

Путем искрпи – ако трба –
срце,
ко морнар растргнута једра на катарци.
Размрси мисли буром заплетене
попут рибарске мреже
напуштене,
на голом песку.
Ако си већ легао –
устани!
Изнова крени,
изнова отпочни,
упорно,
мирно,
ко што то чине деца на пржини,
градећи од шкољака морских
и шљунака
бродове
које вал потопи ноћу
и дворце
које прва плима збрише,
а она нову лађу,
дворац нови,
тек мало даље
и тек мало више
направе опет већ следећег јутра!

Ако си освојио
врх какав под ледом
крилима новим
која не оману,
крилима дотле још не даним,
а ти без страха
вини се
и стопи
са бесконачним!

Ал' пођи!
Упркос свему,
без обзира куда!

Само, окончај започето дело!
Воли!
И стварај!
Куј!
Периј земљу,
небо или море!
Али окончај започето дело!
И дело твоје
нек лепотом зрачи!
Уткај у њега сав жар срца врели
и поклони му, свесно, живот цели!

СЕСИЛ ШАБО
(Канада)

oooojjj, kud bas na cirilici??
Šmrc, šmrc...

Mici trebala si na Arapskom :D

hehe, 'ocete na arapskom...hehe...
Ja sam na cirilici jer mi je tako upisana ova pesma u kompu... a i vise volim cirilicu od latinice...kad li ce ovaj kovach nju da ubaci...a rekao je...  ::)

super je........
ewo sad cu ja da postavim deo iz moje knjige posto pisem knjigu...nesto bezveze...ono  u kom se trenutku osecam tako zapisem ........sad cu da stavim samo da nadjem

I opet mi nedostajes,
kao voda uvelom cvecu,
kao Oltar koji nema svecu,
kao zavoj otvorenoj rani,
kao kisa u ljetnoj omami.
i opet mi nedostajes,
kao miris tamjana u hladnome hramu,
kao Sunce u kisnom i tmurnom danu,
kao molitva pokojnika sto trazi osamu,
kao dunjama zrelost dok cekaju jesen ranu...

«Poslednju suzu zbog njega ispustam poslenju nadu da ga prebolim iskoristiću i znaću od sada šta u životu hoću, biće moj jedini razlog što zbog njega srce mi se cepa na dva sveta i što zbog njega zaboraviću moju sreću. Drhte mi se ruke duša lomi znaj da zbog tebe zaboravljam sve jedini moji. Tebi nikad nisam značila pa sam uvek ispaštala rečima sebe bodrila da bolje mi krene. Sve zbog tebe sam zaborabila da bi dalje krenula. Moj život je kao kometa i tebi dragi moj neću oprostiti moju svu nesreću. I ako ikad budeš želeo da me vratiš znaj da si kasno shvatio šta si mi značio i da tad ja ću biti urobljena u kamen sreće i da me nešto neće da ti se vratim zaboravi moja svaka suza tebe će da boli.

ovo su samo delovi iz nekih poglavlja na pocetku knjige

Ja imam ideje za 3 knjige, ali mi je mrsko da sednem i zapishem (iskucam). Mozhda jednom sednem i napishem... Ideje su odlichne, ali sam lenj...

Chetnice, sta ti imas protiv Bosnjaka??
Mislim, koje mi, molim te, veze imamo s ARAPIMA?!
Ok, i oni su muslimi,
ali...
to je baš APSURDNO.
P.s.JA NE ZNAM ARAPSKI!!!
Kao ni većina nas...
I, znam ćirilicu bolje od arapskog...

Zezam se...
To sam navikao da govorim i ortaku koji je Srbin pravoslavac i nezna dobro cirilicu...
I da je Mici to napisala tako bi odgovorio....

@lovetime ODLICNO. Voleo bi josh da chitam...

i ja...
Prvi put da se slazem s Chetnikom...
heheheh

lovetime extra ti je ono... ako nadjem neke svoje stare prepiske postavicu... i ja sam se nekad bavila pisanjem... hm... i sada se bavim time...
Jao Emince, Chedo eto vidite kako je lepo da se slazete... ;D :) Od sad UVEK tako... da ne bih ja morala da intervenisem!!! ;D ;D ;D

heheh.,..
primjetim ja da si se ti praavo napatila da nas razdvojis...
Nisam sigurna jel gotovo..
hehe...
Prerano si se radovala...
heheheheheeheh

Vaistinu :pop:

HEHE...
jesam rekla...

Bez nervoze drugari...  vojvodo od Zemuna volim kad svraces ovdje,i svi ostali..eto...

Pa,nije me bilo sa pjesmama sad cu ja da vas zatrpam..

hvala vam........
ajde postavljajte vi nesto dajte mi inspiraciju za kraj knjige.....xeexe

Poshalji mi neshto na PVT hocu josh da chitam, please

nemoj smejaces se za dalje

necu svega mi, please

ewo poslala sam ti.....

lovetime a mi da citamo?

jaooooo......smejace te mi se.......
a ja cu da se postidim

necemo, garant...

aj poslacu vam koliko sam poslala i cetniku

                                              ZBOG, SAD  I   NEKA


Ponekad,do dugo u noć razmišljam gde sam to pogriesila...
Ako je greška bila voleti ga, onda se ne kajem i nije mi žao što sam pogriešila...
Volela sam ga beskrajno jako baš kao i on mene, u tim oktobarskim danima svojim usnama gasio je moju žeđ...
Bila sam presretna u njegovom zagrljaju, a ni on nije skrivao osmeh na usnama...
Njegove braon okice budile su u meni vulkane strasti, a pogledima samim oduzimao mi je i posljednje atome snage da se oduprem njegovim dodirima...
Jedne tople oktobarske noći sedili smo na klupi, dahom posmatrali zvezde koje su se palile,gasile baš kao u snu...Tu noć sve je bilo kao u snu....
Do dugo u noć tako smo sedeli zagrljeni,pricali, 
pod otvorenim nebom ljubili smo se kao ludi, njegove mi usne nikada nisu delovale slađe...Ljubio me kao da otkriva novi svet...
Prepustila sam se njegovim usnama i dodirima ne želeći da jutro ikada dođe...
Znala sam da ga volim, ali da moje mesto u životu nije pokraj njega...
Ali ipak...On je bio svetlo moga dana, sunce jesenje, sjaj mojih očiju, moja ljubav i razlog zbog kog još uvek živim, tako da se nisam ni pokušala oduprieti...
Želela sam da uživam u tim posljednjim trenucima s osobom koja mi se svidja, uporno trudeći se da izbjegnem istinu...
Tesko nam je bilo izdrizati mesec dana jednoj istoj osobi, dok je u oktobarsku noc duvao hladni vetar sa njegovih usana protekala je rec stani sacekaj moram nesto da ti kazem ......iskre u mojim ocima su se zajedno sa vetrom izgubile u neku maglu misli su mi odlutale na drugu stranu i njegovim jednim pogledom sve sam shvatila ali ja sam ipak bila hrabra i izdrzala da ispred tebe i svih onih zaljubljenih ljudi ne ispustim suzu i
izdrzala sam da do kuce u tisini sacuvam bolne tvoje oci reci koje sam shvatila tog dana ...Pravila sam se da  je samnom sve uredu i da me ne boli njegov rastanak i da cu ga kad tad zaboraviti. Posle njegovih reci otisla sam sa drugaricama i rekla sam im da mi je samnom sve uredu i da me ne boli rastanak ali dusa mi se cepala srce mi se skamenilo nemam vise osecaja nizasta...
Cim sam dosla kuci poslala sam mu poruku da mi je extra bez njega i da nasa veza je bila bas dosadna i ako on oce da ostanemo prijatelji ja bi se slozila i da ne zeli slazem se sa njegovom odlukom...ali ne on mi je odg. Da mu je stalo da budemo prijatelji da ce tako ostati ....
Polako prolazilo mesec dana po mesec dana a ja cu da riknem vise bez njega nemogu vidjam ga stalno u skoli provodimo odmor zajedno ALI bez ikakve upucene reci bez ikakvog dodira nista... da mi nismo ostali ni na caoooo!!!!!
U pocetku sam mislila da tako je najbolje i da cu ga zaboraviti al ne vredi tu je uvek u mojim ocima. On je napravio mesto u mom srcu i nemogu ga zaboraviti.
Cesto menjam raspolozenje u skoli zbog njega kad je on tu ja blisammmmm
A kad nije tu ...
Mesec po mesec prolazi u zudnji da cemo opet biti zajedno ali nista....i dalje pokusavam da te zaboravim
Ali ipak posle dugo vremena tj 7 meseci  nisam te zaboravila nemogu da te zaboravim nikako i tako da mi....
I opet mi nedostajes,
kao voda uvelom cvecu,
kao Oltar koji nema svecu,
kao zavoj otvorenoj rani,
kao kisa u ljetnoj omami.
i opet mi nedostajes,
kao miris tamjana u hladnome hramu,
kao Sunce u kisnom i tmurnom danu,
kao molitva pokojnika sto trazi osamu,
kao dunjama zrelost dok cekaju jesen ranu...
I dalje mi stoji u glavi pitanje dal cemo opet biti zajedno i stalno razmisljam o njemu i stalno ga sanjam i stalno mii mnogo nedostajee.....
Slovo A je najljepse slovo na svijetu, slovo A je kao ptica u letu, slovo A je urezano u srce moje jer na slovo A pocinje ime tvoje!
I svaka pesma me podseca na tebe i svaki stih ,svaki  park ,klupice,zaljubljeni parovi...
Nemogu se odupreti tvojim pogledima.
Pre neki dan sam videla tebe.
Noge su mi se odsekle srce jace zalupalo a kad si mi se javio ja sam se sva oduzela nisam znala za sebe. Neznam da li je to sudbina ili vec sta ali ja doista nisam mogla da verujem da sam te videla.. Tog trena shvatila sam par stvari....
Mozda mi je uzalud što sam shvatila neke stvari jer ja to mogu da zamišljam samo u mojoj masti. Nemogu više ovako. Sada stavljam definitifno . na to i više necu ga spomenuti u životu on će za mene postojati samo u prošlosti i tu će zauvek i ostati. Hvala mu za sve suze sto sam prolila za ovih osam meseci i samo je to mogao da dobije od mene jer je danas DEFINITIVNO KRAJ OVE DRAME pamticu ga do kraja mog života al on je ostao moja jedina uspomena sto ću pamtiti iz mojih tinejdzerskih dana.
Puno suza, prodatih mojih snova poljubac iz mašte sve cu to pamtiti.Danas 2.7.2007 završavaju sve moje brige vezane za suprotni pol i obećavam da se na njega više neću vraćati niti ni na bilo koga.
Sustigla me tuga, suze su se presušele a lepi dani iz moje duše ne stadoše i zarobiše se negde u nekom stihu tugu ja predahu njemu  i sebe oslobodih svih nadanja i stradanja zbog njega.Nezaboravi trenutke a život pusti da istice i kada padaju kiše ti znaj da sutra boljem biće.
Jeste znam da sam rekla da ću ga zaboraviti i da se neću vraćati na njega ali...to je prosto nemoguće. Sad doist znam šta on misli o meni i na čemu sam.....Reko je za mene da nisam bila dobra riba ali sam bila dobra...BILA sta to treba da znači ne razumem ja za njega vise nepostojim ja sam za njega umrla e ako je tako onda će on i za mene mada to je trebalo odavno da shvatim ali ewo prižila mi se prilika da ga zamrzim i da se ne vraćam na njega NIKAD, NIKAD U ŽIVOTU sada je stvarno gotovo...Mrzim  sebe. Kako ne mogu njega da izbacim iz glave  kao što sam ostale e pa ako sam ostale mogla da zaboravim što ne bi mogla njega....STO?
Od ovog trena  svečano ga ZABORAVLJAM. Biće teško znam ali šta ja mogu ako me je on zaboravio i mogu i ja njega...Dzabe što sam bila dobra kada mu ništa nisam značila njemu sam bila jos samo jedna u nizu. «Poslednju suzu zbog njega ispustam poslenju nadu da ga prebolim iskoristiću i znaću od sada šta u životu hoću, biće moj jedini razlog što zbog njega srce mi se cepa na dva sveta i što zbog njega zaboraviću moju sreću. Drhte mi se ruke duša lomi znaj da zbog tebe zaboravljam sve jedini moji. Tebi nikad nisam značila pa sam uvek ispaštala rečima sebe bodrila da bolje mi krene. Sve zbog tebe sam zaborabila da bi dalje krenula. Moj život je kao kometa i tebi dragi moj neću oprostiti moju svu nesreću. I ako ikad budeš želeo da me vratiš znaj da si kasno shvatio šta si mi značio i da tad ja ću biti urobljena u kamen sreće i da me nešto neće, da ti se vratim zaboravi moja svaka suza tebe će da boli.
Sinoć sam te  su klubu vidala i moja stras te opet zbog tebe uzbudila svaka pesma koja u klubu krene podseća me na tebe. Pesma kad krene ja pustim suzu i pogledam u tebe a ti glavom okrenećeš i ignorišeš, pevala sam svaku pesmu iz srca za tebe. Ćutanje tvoje me ubija pogled moj je sad pustinja sve me ubilo nema više milosti moju ruku vodi bog. Dal  ti zaista misliš da te ne wolim jel ti moj pogled nešto govori ti zaista nista ne shvataš da jurim tebe a ti ni da me spomeneš.
Krenula je naša pesma pogledi nam se sreli i bili upućeni ali stidom tvojim su se zaobišli.Sad posle dugo vremena sam saznala na cemu sam ja ovo svo vreme bila sa tobom.Lično sam saznala da ti se sad ne svidjam uopšte i sad kako sad da te prebolim. Nemam snage da se borim sa tim nemam snage da te prebolim. Kako da te prebolim?  Celu sreću sam ti poklonila, a toliko puta sam rekla sebi da gotovo je srce uvek vuče ka tebi jače je od mene.  Neka suze padaju da kazem zbogom moram sad.
Mrzim sebe, a tebe ......nikako da zaboravim. Sada je kraj skolske godina, raspust je a meni je sve sruseno jer znam da te neću viđati neko vreme u sebi nadu dajem da te ja  zaboravim i ne više te ne vidim. Sa drugim sam pošla i istinu pronašla da on nije kao ti da nijedan drugi neće moći da te zameni....i šta sad da radim u ove vrele dane, koje usne sad da ljubim, koga ću sad da volim ali kako tebe da prebolim?
Zbog tebe ću svakog da mrzim, tebe ću sanjati kraj mene i zeleti te. Možda ja i jesam za tebe ružna možda ti se gadim ali ako je tako što me onda gledaš krišom što se ubedačiš kad se sa drugim ljubim. Svi su me ostavili svi me napustili tužne oči nisu više mogli gledati ranjeno srce nisu mogli lečiti sve zbog tebe....
Sad ću sve da lažem da sam te prebolela, sad ću da se ponašam kao da te nisam ni volela
Ja sam nejaka još uvek da srušim zidove po kojima sam pisala da volim te zauvek.
Nek me boli sad sve jer to je zbog tebe, neka nemam san sada pusti me da patim za tobom kad sam glupava.
Svakoj curi znam da dam pametan savet svaka je srećna ali samo ja sam beskućnica koja seta pustinjom bez kraja. Bože pomozi mi.

ewo...recite mi jer je dobro dal da nastavim...da pisem dalje ako nije odma da prestanem....jer sam antitalenat

cek da procitam

xm, meni je iskreno sve ovo simpaticno, malko je crnjak ali djeluje stvarno.
Treba ti lektor,


ovdje se malo ponavljas, konkretno "i tako da mi... i opet mi..."   ovdje, ali dobro je.

i jos nesto ali da se ne ljutis.
"Svakoj curi znam da dam pametan savet svaka je srećna ali samo ja sam beskućnica koja seta pustinjom bez kraja. Bože pomozi mi."   ovaj dio mi se ne svidja ali daleko bilo da pametujem, jednostavno ukusi su razliciti.

i da, nastavi slobodno...

KRAJ

I svrseno je bilo… U velu i beloj svili,
Silazila si mirno niz stepenice hrama,
Pod krunom mirta… Svi su pogledi na tebi bili.

Pred crkvom zagor i teska. A kao stena sama,
Uz onaj stari jablan ja sam prislonjen bio,
I cut’o… Na moje celo studena padase tama.

Uz melodiju ceznje praznicki dan je lio,
Toplo i blago sunce. Pod grozdovima behara,
Mirisale su baste. Jedan je leptir mio

Svrh tebe kruzio lako, pun svetlih duginih sara.
I kada svati pocese bacati limune zute,
I skladno sviraci vesti, uz cemaneta stara,

Pocese toplu pesmu -: jos jednom pogledah u te
Sjajnu, kao jabuka sunca u vencu grana…
I moja dusa zadrhta; i s bolom smrtne minute

Zlatno se kube srusi svrh njenih sedrvana…


                 Aleksa Santic

POD MUSEBACIMA

Dodi u moj cardak!… Samu mi je zima…
Svi duseci moji za te su prostrti…
Hocu poljubaca u kojima ima
I vatre, i sunca, zivota i smrti!…

Tvoji zagrljaji neka budu zmije,
Neka stezu divlje uz vihore zara!
U njima da umrem, Serifa, sto prije,
Mirisuci baste, tvojijeh njedara…

Zedan sam ljepote, i zenskoga stasa,
Grceva i slasti, smijeha i vriska,
Pomame i ognja, i miloste tajne…

Hodi! Neka ti se sva dusa zatrese,
I po mojoj sobi, ko procvale rese,
Svog proljeca prospe pahuljice sjajne…


  Santic

 i Santic

SELJANKA
Pavlu Popovicu

Sneg pada i veje. U seoskoj luci
Sve je pusto. Samo, kao senka tupa,
Niz prtinu usku, sa stapom u ruci,
Pogrbljena, bleda, jedna zena stupa.

Stupa i jednako ispod borna cela
Pogleduje tamo u kosture iva,
Gde se na domaku reke, u dnu sela,
Seoskoga uce stan samotni skriva.

Nek vetrovi besne, nek mecave huce
I zasiplju smetom puteve ratara,
Ona svake dnevi odlazi kod uce,
Pa uci i srice slova iz bukvara.

Svi se cudom cude u selu i zbore:
Sirota, polude! No svetla ko svila,
I cvrsta ko ralo sto crnicu ore,
Sve je blize cilju njena zelja bila.

I skoro kad zita zasumese jara,
Kad pod strehom lasta kliknu pesmu njenu,
Jedno jutro s ucom oprosti se stara,
Niz pragove side i putanjom krenu.

Postigla je svrhu. U svakome kutu
Njezinoga srca nova snaga drsce,
Niti ona gdegod odahne na putu,
No s drenovim stapom koraca sve cvrsce.

Vec je na kraj staze. Sada brvno vodi
Preko uske reke sto krivuda lukom;
Starica ne strepi, ona napred hodi,
I slobodno hvata za doruke rukom.

Ispred vodenice, sto naslanja na nju
Svoje racve sive jedan orah sveo,
Bozi je i zove mlinar, i na panju
Sa decakom sedi, sav od mliva beo.

No ona sve dalje koraca, i samo
Katkad suhu ruku stavi iznad cela,
Pa pogleda bregu, gde, iz hrasca tamo,
Sa planulim krstom viri toranj sela.

Koraca i nosi i radost i jade
U turobnoj tami svojih poznih dneva;
I jos dva-tri kroka, pa pod bregom stade,
Gde spomenik s orlom dvoglavijem seva.

Prekrsti se, mermer celiva i oci
Podize. Tu gore zlatna slova stoje.
I u prvom redu, na mramornoj ploci,
Ugleda imena lepe dece svoje.

Polagano srice uklesana slova:
Ratko, Dorde, Dejan , pa grca i stane,
Srce stiska, zatim srice, srice snova,
A pri svakom slovu nova suza kane.

Pod krov njene duse, ko selica letom,
Vracaju se svetle uspomene dana
Kad je decu divnu, kao stabla s cvetom,
Gledala kraj ornih plugova i brana.

Pred njom svicu jutra zetvena, i ona
Sve stubove kutnje, mlade ko kap rose,
I dicne i svetle ko kraljevi s trona,
Gleda medu klasjem sa odsevom kose.

Ona snova vidi sve veceri kasne,
Kad je u kolebi svaki kut grohoto;
Vidi sva tri sina, sve likove krasne,
Ognjiste i vatru, verige i koto.

Sve vidi i cuje. I ponori tuge
Pucaju sve dublje, jer, pusta i sama,
Sad koleba cuti, i sad, mesto duge,
Kao paucina svrh nje visi tama.

Skupila se celjad. Svi gledaju u nju,
Sa dubokim bolom skruseni i sveli;
I svi ovu bledu seljanku u gunju
Suzama bi svojim utesiti hteli.

No starica samo trese se i grca
I upire pogled u spomenik beo,
Svrh kog ustremljeni oro svetlomrca,
Kao da bi majku ogrejati hteo.

I dani sve teku, a mramornoj ploci
Svako jutro, rano, u pojanje petla,
Tiho mati dode, pa podize oci,
Moli se i dugo srice slova svetla.

I dok ona tako, skrusena i sama,
Pred mramorom stoji, tu, u vrhu sela,
I dok rana zvona zvone s tornja hrama,
Obruc zlatan drsce oko njenog cela.

Desanka Maksimovic

Takva sam ja

Odavno sam, sugradjani cestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mrznja i ljubavi
i cutanja i romora.
Za vasu borbu zivotnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, medjutim, vecno zedno
svega onoga cega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo cas spokojstva.

Ni za srecu ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da zivim
samo od zivljenja;
jer ni za sta cega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj zivotni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
zivota ja bih zadrzala krug,
jer boli mene ipak cudesno
sto ce me jednom nestati.

Ni srca nemam vaseg, sugradjani cestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noc hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti ce ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

Desanka Maksimovic

Prica o pesniku

Sudba moja jeste cudesna:
ja sam lovac srca svoga rodjenog.
Svoje srece i bolove lakome
u slova sam okovala udesna
i redom ih pokazujem svakome.
Ja sam lovac srca svoga rodjenog,
kao laki na raskrscu vrg
zedji svakoj sama sam ga podnela.
O, na opsti, na sareni trg
ja sam srce svoje odnela.

Ja sam lovac srca svoga rodjenog,
kroz reci sam sejuci ga razne
uspavati htela svoje noci nesane,
ispuniti htela svoje zore prazne.
Ja sam htela da mi tuga presane
govoreci glasno svoju tugu.
Sebe svima prepricavajuci
u dusu sam htela navratiti
radosti nestalnu dugu.

I znam, i na onoj strani sveta,
u dan taj ili noc ili zoru prvu
kad sve ostalo bude mi svejedno,
i tada bice sve u meni zedno:
da zvezdi, da krunici cveta,
da mrskom malenom crvu,
kraj kojih smrt me bude pronela,
otvorim srce, koliko ga budem
sa obala zivota ponela.

Desanka Maksimovic

Svejedno mi je

Ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:
ja sunce volim.

Eno ga bukti u vidika
nemirnom naboru;
eno ga leprsa u bulki
krilatom saboru;
eno ga smeje se blistavo
na reci ispod mosta.

I meni je dosta,
da sve zaboravim:
jer kratko boravim
ovde, gde me je srce zabolelo
i zivot cudno zavolelo.

Svejedno mi je,
ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:
ja zivot volim.

I u tezak dan meni je dosta
za srce vreli makov cvet,
za oko blistav tica let,
za dusu s grane pesmica prosta,
jer zakratko ovde boravimo
i jednom cemo da se zaboravimo:
i rumeni makov cvet,
i srebrni tica let
i pesmica sa grane
i svi zbog kojih mi tuzno biva.
O, svi mi sto slucajno zajedno
gledamo neba lepotu.

I znam, u novom zivotu
zaboravicemo ovaj zemlje kraj
i necemo nikada ponovo
u sunca gledati sjaj.

Svejedno mi je,
ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:
jer proci cu ja,
a proci ce i mrtvo kamenje
po kome sam gazila;
proci cu ja,
a proci ce i vecno plamenje
sa koga mi svetlost slazila.

Proci cu ja,
a proci ce i poljane ravne
pokraj kojih sam hodila;
proci cu ja,
a proci ce i planine davne
iznad kojih se visoko
misao moja svodila.

Proci cu ja,
a proci ce i sve sto sam
mimogred ili duboko volela;
proci ce sve,
a proci cu i ja, mada me je bolela
dusa nasih neizbezna sudbina.

Svejedno mi je,
ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:

Znam, jednom na sve zaboravicu.
Sve sto se ovde zbilo
ponoviti se nece tamo
gde bez kraja boravicu.

Znam, sa svojom krtom stabljikom
duse moje bela cvast,
i moja beskrajna zelja
za zivotom,
i moja bolna strast
za lepotom
uvenuce u tamu.

Znam, tad zaboravicu
koliko sam na zemlji
grabljivo volela
sebe samu.

Dok sam te imao
 
jezik sam ptica razaznavao
i tajne pticije odgonetao
biljke sam razumeo, i u nocima
prepisivao razgovor trava
tolike sam pesme ispisao
prepisujuci rukopis vetra
uz more, u noci,u planini
tolike navoljnike saslusati umeo
i ciniti im male radosti
bez napora,bez sebicnosti imalo
tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i prevec ostane u meni
san sam s radoscu na oci nanosio
i budjenju se kao drvece radovao
dok sam te imao

Ulazis u pesmu kao u vrt
 

Ulazis u pesmu kao u svoj vrt
slazes reci,pomeras mlado drvece
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao sto u san moj
ulazis kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radoscu
docekuje i sunce ti na rame silazi,

i korak ti je lak i necujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noci u noc tako sa morem
snagu premeravas,umirujes ga
recima i u poslusnu pticu pretvaras.


Ulazis u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reci ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.


Pero Zubac

KAD DOĐE ČAS


Kad dođe čas, Bože, da se
odmetnem,
na drugu obalu, među svoje,
pomozi, na čas, bar, da sretnem
sve one što se susreta boje;

šta ću im reći, šta prećutati,
kakva će vest od mene da se
sazna,
da li im dolazim da se vratim
ili kao opomena i kao kazna?

Kad kucne ura da se krene,
u nepostojanje, u duša vrt,
učini ko da je došla po mene
Lenka Dunđerska a ne smrt


i Pero Z.

Мостарские дожди


Той осенью в Мостаре я любил Светлану.
Если б мне знать,
кто с ней рядом сегодня,
если бы знать,
кто сегодня ее целует,
если бы знать,
кто сегодня срывает
мои неспелые абрикосы.

Я говорил ей, ты сопливая девчонка,
много всего говорил,
а она плакала в ответ на мои слова, на мои руки,
я говорил ей, ты ангел и чертенок,
ты уже большая, не строй из себя святую,
и всю ночь шли синие дожди
над Мостаром.

Не было ни птиц, ни солнца, ничего,
она спрашивала, есть ли у меня брат, где я учусь,
хорват я или нет, нравится ли мне Рильке,
спрашивала обо всем.
Спрашивала, мог бы я так с другой,
не дай Бог,
люблю ли ее, тихо спрашивала,
и всю ночь над Мостаром шли синие дожди,
в сумраке комнаты она казалась удивительно белой,
но не хотела этого делать,
не хотела или не смела,
черт ее знает.

Осень, та мертвая осень на окнах,
ее глаза птицы, ее бедра серны
и родинка,
не смею сказать,
маленькая лиловая родинка,
или мне так казалось.
Она спрашивала, хорват я или нет, есть ли у меня девушка,
нравится ли мне Рильке - спрашивала обо всем,
а на окнах, как рождественские колокольчики моего детства,
звонили капли,
и по Нижним кварталам тихо струилась ночная песня,
гей, вырастила мать Сулеймана.

Она рассыпала свои годы по паркету,
ее губы были полными, как спелые персики,
а груди теплыми, как маленькие щенята.
Я говорил ей, глупая, ну что ты важничаешь,
Светлана, Светлана, разве не знаешь, что атомный век,
Гагарин, де Голль и все в этом духе,
многое ей говорил,
она только плакала, плакала.

Я водил ее по Куюнджилуку, по харчевням,
водил повсюду,
мы прятались в пещеры и забирались на чердаки,
под мостами играли в жмурки, Неретва, как жеребенок,
под старым мостом я читал ей Црнянского,
как хорошо, шептала она, как хорошо.

Я рисовал ее ноги на влажном песке,
а она смеялась так ясно и так невинно,
как первые лилии,
я водил ее в мечети, под тяжелым надгробьем
давно мертв Караджоз-бег;
на могилу Шантича она положила цветы,
и плакала, как все женщины,
я водил ее повсюду.

Лето, и я совсем другой,
пишу стихи для одной газеты,
полколонки, подпись Перо Зубац,
и ничего больше,
а всю ночь над Мостаром
шли синие дожди,
в сумраке комнаты она казалась удивительно белой,
но не хотела этого делать,
не хотела или не смела,
черт ее знает.

Ни это небо, ни облака, ни эти крыши,
ни выцветшее солнце над Мостаром, солнце истомившегося мальчишки,
я не сумею забыть,
ни ее волосы, ни маленький язык, сладкий, как клубника,
ни ее смех, звучащий обещанием,
ни эту молитву в часовне на Белом холме,
Бог велик, она говорила, переживет нас с тобой,
ни эти тяжелые синие дожди
бесплодной осени, ее осени...

Она говорила о фильмах, о Джеймсе Дине,
говорила обо всем,
немного печально о Карениной,
говорила, что Клайд Гриффитс
и мухи не смог бы обидеть,
я смеялся - глупая, он убийца, ты ребенок;
ни эти улицы, ни этих продавцов свежего номера "Освобождения",
ни этот полувысохший виноград в витринах
не могу забыть,
эту бесплодную, горькую осень над Мостаром,
эти дожди,
она целовала меня всю ночь, ласкала,
и ничего больше,
Боже мой, и ничего больше.

После снова были осени, после снова лили дожди,
и только одно письмо,
кажется, из Любляны,
ни эти листья на тротуарах, ни эти дни
я не смогу, не сумею стереть.

В письме она спрашивала, что я делаю, как живу,
есть ли у меня девушка,
думаю ли хоть иногда о ней, об этой осени,
об этих дождях,
писала, что осталась прежней,
ей-Богу, совсем такой же,
божилась, чтоб я ей поверил, чтоб улыбнулся,
а я давным-давно проклял Бога,
зачем мне клятвы,
клянись, не клянись,
что толку лгать?

Я говорил ей о Лермонтове, о Шагале,
говорил обо всем,
она носила с собой потрепанную книгу Цвейга
и читала ее по вечерам,
в ее волосах запуталось лето,
желтое солнце и море,
в первую ночь ее кожа была чуть-чуть соленой
и в ладонях уснули рыбы;
мы смеялись над мальчишками,
прыгавшими в реку с моста за сигареты,
смеялись, потому что кончилось лето,
а они все прыгают - дети,
она говорила, они же могут разбиться
или схватить воспаление легких...

Потом умолкала и долго-долго молчала,
я свободно мог думать обо всем на свете, превзойдя Спинозу,
часами мог разглядывать других
или бросать гальку вниз на камни,
мог просто уйти куда-нибудь далеко,
мог умереть от одиночества у нее на коленях,
один в целом мире,
мог превратиться в птицу,
в воду, в камень,
мог все, что угодно...

У нее были длинные, хрупкие, нежные, но быстрые пальцы,
Мы ловили божьих коровок и гадали, и играли в прятки,
Светлана, выходи, вон ты за камнем,
я же не слепой и в своем уме,
давай-давай поторапливайся,
не то у меня получишь;
когда она водила, я мог спрятаться хоть в реку,
все равно находила сразу,
говорила, что по запаху,
что слишком хорошо меня знает.

Я никогда не верил,
наверное, просто подглядывала.
Она любила каштаны,
мы приносили их в комнату и развешивали на нитках,
она любила осенние розы,
когда мои розы засыхали, она клала их в коробку.
Я спрашивал ее, что она думает об этом мире,
верит ли в коммунизм,
хотела бы стать Наташей Ростовой,
спрашивал обо всем,
подчас глупо, еще как знаю, что глупо.

Спрашивал, хотела бы она иметь маленького сына,
скажем, белокурого,
она прыгала: хочу, хочу,-
потом вдруг становилась грустной,
как увядший цветок:
нет и нет, ни за что на свете,
посмотри на него, ему бы только это,
словно она свалилась с Юпитера,
да и кто такой Перо Зубац,
и почему именно он, а не другой,
этого еще не хватало.

Я говорил ей, глупая, ты же умница,
ты ангел и чертенок,
многое говорил.
Она ничему не верила.
Все вы мужчины такие,
вруны и обманщики,
и еще много всего говорила.
А над Мостаром шли синие дожди...

Я действительно любил Светлану
той осенью.
Если б мне знать,
кто с ней рядом сегодня,
если бы знать,
кто сегодня ее целует,
если бы знать,
кто сегодня срывает
мои неспелые абрикосы.


  Pero Zubac

Rabindranat Tagore - 65
Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv.

Milos Crnjanski - Priča
Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.

U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

Dobriša Cesarić

Povratak
Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav
Desiti-velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.

U moru života što vječito kipi,
Što vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.

Možda ćeš se jednom uveče pojavit
Prekrasna, u plavom,
Ne sluteći da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve što slutnja šapne;

Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom
Pogledat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono što je bilo:
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići -
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići

Srce
Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadno i naglo javiće se meni -
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne osta više od negdanjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer to srce hoće, to je njegov deo -
Uvek novi deo od nove minute.

Jovan Ducic

Pero Zubac -
Spiram te sa koze

Spiram te sa koze,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,
Iskasljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo sljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nozem kajacem
Nema te, nema te,
Nema te.
Reci te se odricu i
u laz me ususkuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa isceznucem,
Istresam te iz dzepova
starih kosulja,
Struzem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinacki sneg,
Proklinjem pesme
u kojima stanujes,
jedes, spavas, umivas se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.
Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.
Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kisama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reci,
Samo da postojis.
Kako ces i ovu
Molitvu citati
Ako te nema
Ako uporno tvrdis
Da te nema,
Da sam te
Izmislio.

Marina Cvetaeva - Iz zbirke Jato galebova

Ja ću te oteti, od svih zemalja, o svih nebesa
Zato što mi je šuma - kolevka, a grob - grm potkresan
Zato što po zemlji na jednoj nozi šećem
Zato što o tebi pevam - kako niko neće
Ja ću te oteti od svih vremena i noći svih
Od svih zlatnih zastava, od mećeva svih
Ključeve ću baciti, pse oterati sa trema
Zato što sam u noći vernija od psa verna
Ja ću te oteti od svih žena - što da uvijam? -
Nećeš biti ničiji muž, ni ja žena ničija
I u poslednjem trenu, uzeću te - ne pričaj! -
Od onog s kojim Jakov u noći skita
Al dok ti ruke ne skrste na grudima -
O prokletstva! - u tebi još tvoje krvi ima:
Dva tvoja krila u etru traže lek
Tebi je svet - kolevka, a grob - svet.

ZVIJEZDE U VISINI

Ne ljubi manje koji mnogo cuti,
on mnogo trazi, i on mnogo sluti,
i svoju ljubav (kao parce kruva
za gladne zube) on brizljivo cuva
za zvijezde u visini,
za srca u daljini.

Cutanje kaze: u tudjem svijetu
ja sanjam jos o cvijetu i sonetu,
i o pitaru povrh trosne grede,
i o ljepoti nase svijetle bijede,
i u zar dana i u plavet noci
snim: ja cu doci, ja cu doci.

Tin Ujevic

Samo - Marina Ugrin
Sakrij me.
U mirisu letne oluje
Bljesku munje i
Slutnji zudnje;

Cuvaj me u snovima
Nanizanim u nocima
Krhkim od samoce.

Sakrij me.
U secanju na ukradene
Poljupce od kise
U ocekivanju svitanja.

Sakrij me.
U prekrsenim obecanjima
U uzdahu sto se otima
Samotnim satima.

Sakrij me.
U pricu sto ima sretan kraj.
Sakrij me u zagrljaj,

- Samo ljubav mi ne sakrivaj!

mozda sam ovu vec kuckala ali...

Imena - Miroslav Antić


Pronađeš negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađeš drugare nalik na sebe
i staneš tako i ne veruješ
da ima neko kao ti- isti,
na ovom drukčijem svetu.
I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže.
Možda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znaš koliko kao ti - takvih
večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti - istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti - divni
i što su jastuke suzama vlažili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.
I kreces u zivot s pogresnim nekim.
S drukčijim nekim.
Nekim dalekim.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
još uvek samo tebe sanja

Matija Bećković

 Kad bi ti otisla iz ovoga grada

Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času".
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

Aleksandar Sergejevic Puskin

Ti i Vi

Isprazno Vi srdacnim Ti
Ona zabunom zameni
I odmah u mojoj masti
Uzrhta dusa u meni.

Pred njom snovi mi se snili
Ne mogu da joj odolim.
Kazem: "Kako ste mili"
A mislim: "Kako te volim!"

De profundis


Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajući ruke i vapijuć: Sunca
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreći.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije

Jovan Ducic

Oslobađam te tuge

Oslobađam te tuge za sobom, ženo, kad budem odlazio.
Oslobađam te tuge za sobom, ženo, kad ti budem dolazio
samo u trošnom obliku uspomena.

Budi vesela žena
kao u doba naših dobrih starih večerinki.
Ponekad samo pročitaj moje knjige. I — krikni.

Izet Sarajlić

iz vrtlara

49.
Drzim joj ruke,grlim je i trazim
Da poljupcima opljackam njen osmjeh
U narucju da otmem njene drazi
Da ispijem joj oci, tamne kao grijeh.

Ah, tko da nebu plavetnilo uzme ?
Ljepotu mi se ugrabiti htjelo
Al izmedju ruku ona mi ispuzne
U rukama mi osta samo tijelo.

Gdje je ljepota ? Gdje je njezin svijet
Vracam se opet prevaren i smozden
Ah, kako tijelom da dotaknem cvijet ?
Sto samo duh ga dotaknuti moze.

Rabindranath Tagör

Mrtva ljubav

Na obronku prema meni niču hridi raskidane,
Niču ceste zavojite, niču stijene obasjane.

A međ' njima, k'o na sagu, stoje tihi dvori bijeli.
Po njima su, nad njima su oblačići rujni sjeli.

Tamo kucnu zvonce smjerno – k'o da sitan biser kanu –
Oglasi se i zaćuta; vjetrić prhnu, dašak danu –

I u jedan mah zaore iz daljine silna zvona:
Jaki njihov krik poleti preko neba vasiona.

A ugasnu sunce jarko. Zaljulja se i zatavni;
Još zarudi, još zaplamti – i sumor bi povrh ravni.

Ja sam stao. I uporno gledao sam nijemo, nujno,
U duši mi pečal krenu nezamjetno i nečujno.

Iz mog oka probi kaplja. – Ja primakoh ruke dvije
I poniknuh – niz lice mi podjednako suza lije.

I ja znadem, ah, ja znadem, u tišini onih dvora
Usnula je moja ljuba od klonuća, od umora.

Blijeda leži među cvijećem. Klonula joj trudna glava.
Nad čelom joj i nad kosom aureola podrhtava.

Vladimir Vidric

MRTVA LUKA


Znam: ima jedna mrtva luka,
I ko se u njoj nađe
Čuti će ujutro pjevanje ćuka
I vidjet će umorne lađe.
Brodovi u njoj vječito snivaju
Kako se brodi,
Al´ njihova sidra mirno počivaju
U plitkoj vodi.
I tako u snovima gledaju sreću
A plovit se boje.
Na jarbole šarene zastave meću,
I - stoje.


Dobriša Cesarić

Naranca

Dohvatih narancu sa stola,
I najedamput
U svijesti mi sinu:
Sada je zima.
Neprijazna, duga,
A ja u ruci drzim komad juga.

I zlati mi se naranca u ruci.

Sacuvala je malo juznog sunca
Na svojoj kori,
I smije se,
I mirise,
I gori.

D. Cesaric

Kolajna XXXI

S ranom u tom srcu, tamnu i duboku,
s tajnom u tom trudnu i prokletu biću,
sa zvijezdom na čelu, sa iskrom u oku
gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću;

Smrt je tvoja ljubav pri svakome kroku,
smrt je u tvom iću, u tvojemu piću,
smrt je u tvom dahu, i u tvojem boku,
smrt, i smrt, i smrt u Nadi i Otkriću.

Što ti vrijedi polet u vlastitu čudu,
što ti vrijedi volja i voljenje slijepo?
Srce bije, pluće diše uzaludu,

gle, bez fajde ljubiš sve dobro i lijepo;
kao sveli miris u razbitu sudu
pogiba u tebi pjev što si ga tepo.

Tin Ujević

Mihail Ljermontov

I pusto i tužno

I pusto, i tužno, i nikog da ruku ti dade
kada je duša raspeta...
Želje! ... Ta našto zaludne želje i nade?
A ljeta bježe - najbolja ljeta!

Ljubit... al koga? ... Privremeno - ne vrijedi truda,
a vječne ljubavi nema.
Pogledaš u se - prošlosti tamo ni traga:
tu bol i radost je nijema.

Strasti? - Uvijek je naslada bolesna i luda
pred umom u ništa pala.
A život, kad hladno pogledaš oko sebe svuda,
pusta je i glupa šala.

POSLJEDNJI TRENUTCI

Kada bih još jednom mogao proživjeti svoj život
U tom životu više bih grješaka činio
Bez želje da budem tako savršen,
Više bih se opuštao.
Bio bih budalast više no što sam bio,
I doista bih vrlo malo stvari
Uzeo k srcu.
Manje bih držao do čistoće.
Više bih živio s rizikom, više na putu,
Više bih gledao sunčeve zalaske,
Više na gore se penjao, više rijeka preplivao.
Posjetio bih ona mjesta gdje nikad nisam bio,
Jeo bih više sladoleda, manje graha,
Imao bih više stvarnih problema
A manje onih zamišljenih.
Bio sam jedan od ljudi koji žive
S razborom i s pažnjom da u svakoj minuti
Svoga života; jasno pri tom je bilo i
Sretnih trenutaka.
Al’ kad bih se vratio opet nastojao bih tada
Ostvariti samo ugodne trenutke.
Ako ne znate to, sav život je u tom
U tim trenutcima samo;
Nikad ne gubi sadašnjost.
Bio sam onaj koji nikud nije išao
Bez toplomjera i termofora uza se ,
Ni bez kišobrana i svega što štiti.
Kada bih ponovno mogao živjeti
Bosonog bih hodao već početkom proljeća
I završio tek u jesen.
Više bih se okretao na vrtuljku
I promatrao više svitanja,
S više djece veselo se igrao,
Kada bih drugi put živio.
Ali, da, sad je meni osamdesetpet
I znam da odlazim…


Jorge Luis Borges

POSLJEDNJE PUTOVANJE

… I ja ću otići. Ostat će ptice
pjevajući,
ostat će vrt moj sa svojom zelenom krošnjom
I bijelim zdencem.

Svake večeri nebo će biti modro I mirno
I zvonit će, kao što zvone večeras,
Zvona s zvonika.

Umrijet će oni koji su me ljubili
I zemlja će se obnavljati svake godine,
A u kutu mog vrta, rascvjetanog i okrečenog,
Lutat će moja sjetna duša.

I ja ću otići, ostat ću sam brz ognjišta
I krošnje zelene, bez bijela zdenca,
Bez neba modrog i mirnog.
Ostat će ptice pjevajući.


Juan Ramon Jimenez

Svakidašnja jadikovka

Kako je tesko biti slab,
kako je tesko biti sam,
i biti star, a biti mlad!

I biti slab, i nemocan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i ocajan.

I gaziti po cestama,
i biti gazen u blatu,
bez sjaja zvijezde na nebu.

Bez sjaja zvjezde udesa
sto sijase nad kolijevkom
sa dugama i varkama.

- O Boze, Boze, sjeti se
svih obecanja blistavih
sto si ih meni zadao.

O Boze, Boze, sjeti se
i ljubavi, i pobjede,
i lovora, i darova.

I znaj da Sin tvoj putuje
dolinom svijeta turobnom
po trnju, i po kamenju,

od nemila do nedraga,
i noge su mu krvave,
i srce mu je ranjeno.

I kosti su mu umorne,
i dusa mu je zalosna,
i on je sam i zapusten.

I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.

I nema nigdje nikoga
do igle draca u srcu
i plamena na rukama.

I sam i samcat putuje
pod zatvorenom plaveti,
pred zamracenom pucinom,

i komu da se potuzi?
Ta njega nitko ne slusa,
ni braca koja lutaju.

O Boze, zeze tvoja rijec
i tijesno joj je u grlu,
i zeljna je da zavapi.

Ta besjeda je lomaca
i duzan sam je viknuti,
ili cu glavnjom planuti.

Pa nek sam krijes na brdima,
pa nek sam dah u plamenu,
kad nisam krik sa krovova!

O Boze, tek da dovrsi
pecalno ovo lutanje
pod svodom koji ne cuje.

Jer meni treba mocna rijec,
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.

Gorak je vjenac pelina,
mracan je kalez otrova,
ja vapim zarki ilinstak.

Jer mi je mucno biti slab,
jer mi je mucno biti sam
(kad bih mogao biti jak,

kad bih mogao biti drag)
no mucno je, najmucnije
biti vec star, a tako mlad!

Tin Ujevic

Odlazak

U slutnji, u čežnji daljine, daljine:
u srcu, u dahu planine, planine.

Malena mjesta srca moga,
spomenak Brača, Imotskoga.

I blijesak slavna šestopera,
i miris (miris) kalopera.

Tamo, tamo da putujem,
tamo, tamo da tugujem;

da čujem one stare basne,
da mlijeko plave bajke sasnem;

da više ne znam sebe sama,
ni dima bola u maglama.

Tin Ujević

Balada iz predgradja

I lije na uglu petrolejska lampa
Svijetlost crvenkastozutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.

I uvijek ista sirotinja udje
U njezinu svetlost iz mraka,
I s licem na kojem su obicno brige
Predje je u par koraka.

A jedne veceri nekoga nema,
A morao bi proc;
I lampa gori,
I gori u magli,
I vec je noc.

I nema ga sutra, ni prekosutra ne,
I vele da bolestan lezi,
I nema ga mjesec, i nema ga dva,
I zima je vec,
I snijezi

A prolaze kao i dosad ljudi,
I maj vec mirise -
A njega nema, i nema, i nema,
I nema ga vise

I lije na uglu petrolejska lampa
Svijetlost crvenkastozutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.


Dobriša Cesarić

Dobrisa  Cesaric


U SVJETLOSTI

Vec ocajan i lisen moci,
Ja nisam ocekivo spas.
Tada, u cemernoj samoci,
Tvoj njezni zacuo sam glas.
I on je bio kao zov
Na novi put, na zivot nov.
I ti mi svoju ruku pruzi,
I ljubav nas u jedno zdruzi.

Kako je duga bila noc
U kojoj, draga, tebe snivah!
Vec mislio sam: neces doc.
I rekoh: ona ti je ziva
U tvojoj zelji, tvome snu,
Al odista je nema tu.
Zemaljskim stazama ne kroci
Ta, cije divne cekas oci.

A gledaj: nebo sija plavlje
Otkada ugledah tvoj lik.
Ljepota, snaga, svjetlo, zdravlje
Ugusise u srcu krik.
Ocima tvojim obasjani
Proticu sada moji dani.
Raskosan rujan, vedar, zut.
Otvara jesen za nas put.

Podjimo zagrljeni, draga,
U ovaj zacarani svijet;
U ljubavi je cudna snaga,
Sto korak pretvara u let.
Od poljubaca, zagrljaja
Sve oko nas je puno sjaja.
Duboka sreca svuda zri,
Jer sobom nosimo je mi.

Sakriveni bol

Neko sa svojim bolom ide
Ko s otkritom ranom; svi neka vide.
Drugi ga cvrsto u sebi zgnjeci
I ne da mu prijeci u suze i rijeci.

Rad'je ga skriva i tvrdo ga zgusne
U jednu crtu na kraju usne.
Zadrsce, zadrsce u njoj kadikad,
Ali u rijeci se ne javi nikad.

Dusa ga u se povuce i smjesti
Na svoje dno: ko more kamen
U njega bacen. More ga prima
Dnom, da ga nikad ne izbaci plima.

D.Cesaric

Svoju snagu prepoznaces po tome
koliko si u stanju
da izdrzis samocu.

Svopju snagu prepoznaces po tome
koliko si u stanju
da prebrodis trenutak
jer trenutak je tezi
i strashniji i duzi
od vremena i vjecnosti.

M. Antic

KAD BI MI NEKO REKAO

Kad bi mi neko rekao
kako je zivot stekao
kojim je parama platio
i posto bi ga vratio

Kad bi mi neko rekao
kako je vazduh stekao
kome je pisma pisao
da moli da bi disao

Kad bi mi neko rekao
kako je sunce stekao
kojim se smehom smejao
da bi se dzabe grejao

Kad bi mi neko rekao
kako je vodu stekao
na kojim je mukama bio
da bi besplatno pio

Kad bi mi neko rekao
kako je zemlju stekao
kome je dusu prodao
da bi po zemlji hodao

Kad bi mi neko rekao
kako je majku stekao
kojim je nebom kruzio
da bi oca zasluzio


Ljubivoje Ršumović

Zvijezde u visini

Ne ljubi manje koji mnogo cuti,
on mnogo trazi, i on mnogo sluti,
i svoju ljubav (kao parce kruva
za gladne zube) on brizljivo cuva
za zvijezde u visini,
za srca u daljini.

Cutanje kaze: u tudjemu svijetu
ja sanjam jos o cvijetu i sonetu
i o pitaru povrh trosne grede
i o ljepoti nase svijetle bijede,
i u zar dana i u plavet noci
snim: ja cu doci, ja cu doci.

Tin Ujevic

Noc u provinciji

Zasto tako laju psi po nasim mracnim nocima?
Odjeknu li cestom korak nepoznata stranca
ili zavonja usred tmine vuk?

Na tren je tiho; sve glasove proguto je muk
i dok hladno klizi zvek pasjega lanca,
u daljini neka lampa tiho zmirka ocima.

Sve je gluho. Potom opet lavez pocima.
Psi laju. Laju bijesno, bezumno i suludo,
psi laju glupo, krvavo i uludo
na sve sto krene: na svjetiljke, na glasove i sjene,
na mjesec, slutnje i nepoznate ljude,
psi pasji laju, pjesme pasje, lude,
psi laju noci i noci, tamne i vjetrovite,
a te su pjesme pasje jalove i prokletstvom ovite.

O pasji sabore, ti lajes, a karavane idu
i cuje se zveket orme, kopita i tockova skripa.
Zaludu lavez tvoj svu pasju mrznju na prolaznike sipa,
svi prolaze i nestaju, a ti na lancu kao sjena slijepa
sudbinu cekas, da s tobom tu pod plotom pasji krepa.

Miroslav Krleza

Da li sam ovu vec ukucala?! Ako i jesam nema veze, Vito je jedan!

Rodjendan

Rodjendan...
Dvadeset i peta opomena
za dugujuci zivot.
Vec - dvadeset i peta!
Kako se ludo okrece ova matora planeta,
kao zaljubljena siparica
blesava od srece.

Okreci se ti samo, stara,
okreci, okreci...
Sto se mene tice
- ja cu samo da zacepim usi,
pa i poslije stote opomene,
bicu opet duznik ravnodusni.

Ali da platim
- ne, nikako!
Radje
odlazim iz ovog gnijezda.

Hej,
zaustavite planetu,
ja hocu da izadjem,
idem u vjecnu skitnju izmedju zvijezda.

Sta?...Necete?...
O, ima i tome lijeka,
jer iako nijesam Galilej
ni Djordano Bruno,
ja sam covjek jednog svemocnog vijeka,
pa znam da ce morati,
lijepim il` bunom,
da padne taj jogunasti
sto ne da i steze,
dosta je samo da neko vrisne:
`Dolje apsolutizam zemljine teze!`

Uostalom,
vec su pocela da kevcu stenad po vasioni.

Hej,
zaustavite planetu!
Cujete li - zvonim...


Vito Nikolic

Antun Branko Simic

PJESMA JEDNOG PRIJATELJA

O što ti sve ne dadoh!
Mog života, moje dušo pol!
Podijelih s tobom muku svog života
i svoje duše bol.

Ako iza lica ljubavi se mržnja skriva
i zavist iza udivjenja,
tomu mene ne smatraj za kriva;
to priroda je zemaljskih stvorenja.

Zar svaki put kad bio si u jadu
ne rekoh ti da u me imaš nadu?
I ako nikad ne pomogoh, zna se:
u ovom svijetu jedva se
čovjek može poskrbiti za se
i dosta je da prijatelju u njegovu jadu
poda nadu.

Još posljedne bih htio da ti dam
da to nemam sam:
da dobiješ od mene
kroz tijelo svoje žene
sifilis

Nek izmiješa se tako naša pobratimska krv
od ljubavi same
da u svom srcu čuvaš spomen na me
sve dokle jednom ne postaneš strv.   

 >:D
 >:D
 >:D

E sad odoh malo put plaze...
dosta za jutros, pa dako me neko zamjeni malo..

Jooj, kako tebe zamijeniti??
Ti bash to najbolje znash,....
heheheh

lejence, naravno uvek..al' malo kanije ne mogu sad... ;D

lejenice hvala ti na primedbama kao sto sam rekla tekst jos nije zavrsen, tek sam pocela tako da ima i frljanja sa padezima i ponavljanja i svega samo sam stavila da procitate dal valja dal da nastavim dalje da pisem jeste tuzno i depresivno ali jbg tako sam se osecala i to zelim negde da ispoljim....jos jednom hvala za zamerke potrudicu se to da sredim.........:)

jao,
kako si ti fina...

Pablo Neruda-Ne volim te zato sto te volim

Soneta LXVI iz: "100 ljubavnih soneta"

Ne volim te izuzev zato što te volim;
Od voljeti te do ne voljeti prelazim ,
Od čekanja do kada te ne čekam
Srce mi prelazi od studeni do plama.

Volim te samo zato što si ti ta koju volim;
Duboko te mrzim, i mrzeći te
Privijam se uz tebe, i mjera moje promjenljive ljubavi prema tebi
Je da te ne vidim već slijepo volim.

Mozda će januarsko svjetlo uništiti
Moje srce sa svojom okrutnom
Zrakom, kradući mi ključ ka potpunom smiraju.

U ovom dijelu priče sam ja onaj koji
Umire, jedini, i umrijeću od ljubavi zato što te volim,
Zato što te volim, Ljubavi, u plamenu i krvi.

Odnosno.
Mrzim te zato što te volim...
Moja izreka...
hehe

Eheeej, sad se i ja postiđeh... Piši ti slobodno, valjda na to niko ne treba da utiče, mada ovo su bile dobronamjerne kritike..  :)

a, kakve su bile kritike??
Da više piše??

pronađi neđe ovuda, bila sam joj lektor :)

Uhhh...
Bash si bila opasna...

SAMOCA

Tugu ne mozes opisati.
Ona je poplava koja nosi sve pred sobom
podriva kuce,
rije nasipe,
valja bregove.
Covek je premlaceno pseto nikom potrebno.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozes izraziti.
Ona je pozar koji tinja godinama
i bukne,
ocas planu sume,
nestanu gradovi.
Covek je vaseljenski les koji niko
ne moze poznati.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozes suditi.
Ona je uvek kamen o vratu davljenika
zanavek vezan.
Smiraj je samo na dnu
koje se izmeriti ne da.
Covek-plamen
vraca se u kamen.
Mrzim tugu.

Dushan Matic

Nisam sunce, ja to iz najbolje namjere ali vidim nema je više da pise pa se mloooooogo IZVINJAVAM!

Umire nada

Pun je mjesec iznad malenog grada.
Jedan jecaj gubi se u noći,
umire moja poslednja nada
da ćeš večeras doći.

Pokušavam da objasnim sebi
što tražim, zašto te opet čekam...
A znam da nemam prava na to,
ne bih smjela s tobom! Neka...

JA

Srebrna cesta



Ja ne znam tko si? Čuj me, dobri druže,
kad padne veče ponad tvoga krova,
kroz mrak se javi ćuk i hukne sova,
a oblaci ko jata ptica kruže
nad tornjevima sela i gradova -

izađi u noć... idi... Divlje ruže
opijat će te putem. Trn će cvasti,
otvorit oči lopoči na vodi.

Izađi... idi... Srebrn plašt će pasti
dalekom cestom, kud te srce vodi.


Ti znadeš i sam da svjetove nosiš
u samom sebi, i da na dnu duše
sja jato zvijezda, ponori se ruše
i - ako hoćeš - oluji prkosiš
olujom, koja u tvom bilu huji.

Izađi u noć. Pjevat će slavuji
u crnom grmlju. Žuborit će vrutak.
Nad glavom će ti bijela zvijezda sjati.

I ako hoćeš, ti ćeš za trenutak
vidjeti boga što te cestom prati.

 

Ne vjeruj noći, čovjeku, ni buri
što kida greben tvoje volje. Gazi
na putu zmiju, guštera na stazi,
i budi kao putnik što se žuri
dalekom stepom zelenoj oazi.

Izađi u noć... idi... Divlje ruže
opijat će te putem. Trn će cvasti,
otvorit oči lopoči na vodi.

Izađi, druže... Srebrn plašt će pasti
dalekom cestom kud te srce vodi.

              G.Krklec

AKO ME ZABORAVIS - Pablo Neruda


Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mjesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano tijelo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve sto postoji,
mirisi,svjetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo - pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo - pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim
vjetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korijena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
isčupati svoje korijene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
prestaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvijet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
Moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živis biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

Smiraj - Milos Crnjanski
Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oci slede,
preletajuci one kolutove blede,
oko usana...

Sto drhte, protkani,
mutnom tisinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomesani
nesigurno i tamno.

Klatno zvona
tesko i tmurno
u grudi udara me.

Tad se dizem,
i, u mutna oka prozora,
puna sitnih glasova veceri,
sapucem, nesigurno,
i moje ime.

M. Antic -

Uspavanka na domak svitanja


Kad voz ode,
sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.
Biće mi lakše da sve zaboravim
ako znam da me se neko seća.

Biće mi lakše ako znam
da smo skuplje plaćeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego gde smo se pogađali i prodavali.

Inače,
ako misliš da se ova stanica zove: sreća,
izvini,
uopšte se ne zove: sreća.
Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali,
izvini,
mi smo se divno poznavali.

Hoću da podelimo noćas
ovu poslednju krišku sna i ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.

Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica između lutanja i lutanja?

U redu:
presedećemo još koji nestrpljiv sat,
a onda jutarnjim vozovima otputovati,
otputovati,
otputovati,
bajagi – iznenadno.

Ivo Andric
Ni bogova ni molitava....   

Pa ipak biva ponekad da cujem
Nesto kao molitveni sapat u sebi.

To se moja stara i vecno ziva zelja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom trazi malo mesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gde bih najposle nasao ono
Sto sam oduvek uzalud trazio ovde:
Sirinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodnog daha.

          Matija Bećković
 Kad bi ti otisla iz ovoga grada

Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času".
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

Proljeće koje nije moje
Ja ne vidim od svoje sjene
Ni sunca, ni te mlade boje.
Proljeće svuda sja i cvate,
Al ono nigdje nije moje.
Ne živim u njem, već sa strane.
I kuda god mi noga krene
Na svim je putevima radost,
A sva je radost izvan mene.
Bez pokoja sam. Kakvom tugom
Kažnjava život svog bjegunca!
Nijedna zraka nije moja
Od ovog svima danog sunca.

D.Cesaric

Na dan njenog vencanja
I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Cestit'o sam ti. I ti rece: "Hvala!''...
A da li znadeš da se u tom casu
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja necu kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja necu kleti cak ni samog sebe
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reci?
O sreci svojoj covek uvek sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leci,
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Velimir Rajic

sto se neko raspisao...gde li nalazis inspiraciju? ;D

Dodje mi ponekad
Dodje mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Da se istecem sa njom ili
Da ostanem na dnu, da mi isperu vode
Srce i dusu.
Dodje mi ponekad
Da brojim rastajuce zvezde
I da gledam plavetnilo neba kuda
Krstare namrgodjeni oblaci.
Dodje mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Jer obuhvata me neka luckasta tuga
Onda kad stojim i pratim
zelene talase
Od obale do obale.
Dodje mi ponekad
Da se valjam po travi
Zajedno sa senkama pasa koji laju
Na duvarskom satu,
(Sat koji ne otkucava ponoc).
Dodje mi ponekad
Da pijuckam reku od izvora
do usca,
Jer hocu da sretnem
zlatnu ribicu
I da je zamolim da mi nacrta
Svoj lik, da je ne bih izgubio
U bezdanu svojih secanja.

Dusan Bajski

Jesi li pročitao moje pjesme?

Mogli ste ti i chetnik kad ste već svraćali napisati neki stih.

Pablo Neruda-

Ne volim te zato sto te volim
Soneta LXVI

Ne volim te izuzev zato što te volim;
Od voljeti te do ne voljeti prelazim ,
Od čekanja do kada te ne čekam
Srce mi prelazi od studeni do plama.

Volim te samo zato što si ti ta koju volim;
Duboko te mrzim, i mrzeći te
Privijam se uz tebe, i mjera moje promjenljive ljubavi prema tebi
Je da te ne vidim već slijepo volim.

Mozda će januarsko svjetlo uništiti
Moje srce sa svojom okrutnom
Zrakom, kradući mi ključ ka potpunom smiraju.

U ovom dijelu priče sam ja onaj koji
Umire, jedini, i umrijeću od ljubavi zato što te volim,
Zato što te volim, Ljubavi, u plamenu i krvi.

procitao sam onu sto si mi poslala....bas je extra!
samo,kratka je,trebala si malo vise...ili si to ostavila citaocevoj masti na volju?
samo da znas,crne misli mi se po glavi viju :P

Domovina

Domovina, to nije mrtva gruda
koja nas gvozdenom rukom veže;
to je ljubav za oblak što plovi ovuda,
za pesmu što se ovde razleže;

ljubav za klasje što bogato buja,
za ruže što su na grobljima svele,
za tresak letnjih besnih oluja,
za tugu ptica koje se sele.

Domovina, to su sve one spone
kojima nas život za se spaja,
radost kad naša zvona zazvone,
toplota majčinog zagrljaja.

Domovina, to su: želje, tajne,
magla što preko polja plovi,
to su naše bajke beskrajne,
domovina - to su svi naši snovi.

Mika Antic  
Kroj

Ukrascu tvoju senku, obuci je na sebe i pokazivati svima.
Bices moj nacin odevanja svega neznog i tajnog.
Pa i onda, kad dotrajes, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe skidati.
Na meni ces se raspasti. Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju ove detinje duse. I da se vise ne stidim pred biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.
Zasivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati moju kozu sa tvojom.
Ne znam da li me shvatas: to nije prozimanje. To je umivanje tobom.
Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj nacin toplog.
Obuci cu te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoce.

Kakve crne misli?

haha.....nista,zaboravi :)

OK sparti, kiss....

vidi,vidi....zanimljivo je ovdje! :)

Zanimljivo sa crnim mislima?

Napisite neki stih!!!!!!!!!!

Navikla sam da volim te,
i kad nema te da ne bunim se,
jer tebi sam ja zauvek samo
kopija originala

ej Nato daj još malko od pjesme...

evo i mene... :)

Barbara

Seti se Barbara, bez prestanka je kisilo
nad brestom toga dana, a ti si hodala nasmejana
prokisla, radosna, ocarana, pod kisom
seti se Barbara, bez prestanka je kisilo nad brestom
a ja sam te sreo u ulici Sijama
smesila si se, i ja sam se smesio
ti koju nisam poznavao,
ti koja me nisi poznavala
seti se

seti se toga dana
ne zaboravi

neki covek je stajao u tremu i
viknuo tvoje ime, Barbara
a ti si po kisi k njemu potrcala
radosna, prokisla, ocarana
u njegov zagrljaj pala

seti se toga Barbara,
ne ljuti se sto ti govorim ti
ja kazem ti svima koje volim
cak i onima koje sam jednom video
ja kazem ti onima koji se vole
cak i onima koje nisam upoznao.

seti se Barbara i ne zaboravi
tu kisu mudru i sretnu, na svome licu sretnom
nad ovim gradom sretnim
tu kisu iznad mora i iznad arsenala
tu kisu sto je pala na brod iz Cezana

oh, Barbara rat je je svinjarija velika i sta je sa tobom sada
pod kisom kanonada ognja, krvi i celika

a onaj koji te je grlio, zaljubljeno
je li umro, nestao ili jos uvek zivi

oh, Barbara
bez prestanka kisi nad Brestom
jednako kao i tada

ali to nije isto, i sve je sruseno
to su porotne kise, strasne i neutesne
to nije oluja vise od ognja, krvi i celika
to su naprosto oblaci
sto kao pseta crkavaju
kao pseta sto nestaju u mlazu vode
nad brestom
da trunu negde daleko, daleko, daleko od bresta
od koga nista ne osta.

Barbara, Barbara     

  Zak Prever

     :studenjak:   dobro mi došla  curice sa Marsa  :)
nadam se da će biti još pjesama..

   TAMA - I.Andric

Ja ne znam kuda ovo idu dani moji,
ni kuda vode ove noci moje
Ne znam.
Ni otkud magla ruzna
 na sve sto se cekalo
ni otkud nemar jadni
 na sve sto se radilo,
ni zaborav otkuda,
 zalosni na sve sto se ljubilo.
Magla.
Ko ce da mi kaze nocas,sta meni znace
 lica i stvari i spomeni minulih dana?
I kuda idu ovi dani moji
i zasto bije tamno srce moje?
Kuda? Zasto?


    SINOC - I.Andric

Svu noc je kisa padala.
Da li znate kako je :
svu noc slusati romon o prozore,
i ne moci usnuti?
Kisa,ko mati,tiho pjeva,
a sna nema,
tek misli kisne noci.
Zasto na svaki dodir zivota
ostaje dusom kao jeka-
Bol?

Pokusavala sam maknuti maglu sa zore,
Pronaci u sivilu sjenu koja ce se uciniti poznatom.
Htjela sam te opet njezno dodirnuti
Micuci oblake,trazeci sunce.
Pogledati jos jednom tvoje zelene oci,
Utopiti se u njima,
Osjecati se dijelom ove slagalice.
Dodirivati tvoju ruku
Bas kao i one veceri
I onog ranog jutra.
Cuti ponovno tvoje rijeci
Koje sam sada urezala u celicni dio svoga pamcenja,
Najprokrvljeniji dio srca
I nepostojeci dijelic razuma.
Obrisat ih ne mogu,kako si ih ti zaboravio?
Nisam maknula maglu sa zore.
U sivilu sjena izgubljenih ljudi,
Onih koji su me izdali,
Bio si samo dio slagalice.

 hvala,bice...evo... :)

               Sta je tuga

Sta je tuga koja dodje
Najedared mahom celim!
Opije te,zanese te,
Obori te padom smelim!

Zaleti se,da te slomi,
Zahuka se, da te skrsi,
Zagrli te, pa te stomi,
Poljubi te – pa te svrshi!

Taka tuga srce vida,
U veciti mir ga smesta,
Taka tuga nije tuga,
Nije silna,nije vesta.

To je tuga sto te digne
Pak te u svom krilu njija,
Svaki dan ti srce rani,
A ranu ti jos previja!

Sto te ljubi, sto te pazi,
Oko tebe brizno leti,
Otruje te, Boze sveti,
Al` ti ne da jos umreti!

A kad zaspis, ona sapce:
“Spavaj, spavaj, zrtvo moja,
Odmori se na mom krilu,
Cuva tebe tuga tvoja!”

A kad svane zora bela,
Klikce kao soko sivi,
Ona ti se prva javi:
“Dobro jutro,jos smo zivi!”

Od jeseni do jeseni,
Od prolece do proleca,
Od dan na dan biva jaca,
Od cas do cas biva veca.

Sto te krepi ako klones,
Sto te digne ako padnes,
Sto ti ne da da potones,
Sto te ceka da odahnes.

Kad ti srce ledom sledi,
Zadahne te, da se zgrevas,
Kad ti suze sve iscedi,
Nagoni te da joj pevash.

Ucini se ka da spava,
Ko da nije vise tuga,
Pa ti kane zaborava,
A posle se tome ruga.

Kad pomislis sisho s uma,
Razbere te u zlo doba,
Pa se smeshi pa te teshi:
“ `Vako cemo sve do groba!”         


      Zmaj  :)

OpomenaVazno je,mozda,i to da znamo:
covek je zeljan tek ako zeli.
I ako sebe celog damo,
tek tada i mozemo biti celi.
Saznacemo tek ako kazemo
reci iskrene,istovetne.
I samo onda kad i mi trazimo,
moci ce neko i nas da sretne.


M.Antic

         Predosecanje

Poznala sam te kad sneg se topi,
Topi,i duva vetar mlak.
Blizina proleca dushu mi opi,
Opi,pa zudno udisah zrak.
S neznoshcu gledah stopa ti trag,
Trag po snegu belom,
I znadoh da ces biti mi drag,
Drag u zivotu celom.

Poznala sam te u zvonki dan,
Dan pijan,svez i mek
Cinjashe mi se vec davno znan,
Znan kad te poznadoh tek.
S neznoshcu gledah stopa ti trag,
Trag po snegu belom,
I znadoh da ces biti mi drag,
Drag u zivotu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
Led,dok se budi proleca dah,
Kad dan je cas rumen,cas setan,bled
Kad sretno je i tuzno u isti mah.
S neznoshcu gledah stopa ti trag,
Trag po snegu belom,
I znadoh da ces biti mi drag,
Drag u zivotu celom.

  Desanka Maksimovic