Budim je zbog sunca koje objasnjava sebe biljkama zbog neba razapetog izmedju prstiju budim je zbog reci koje peku grlo volim je usima treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom zbog anonimnih reci, trgova budim je zbog manufakturnih pejzaza, javnih parkova budim je zbog ove nase planete koja ce mozda biti mina u raskrvavljenom nebu zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke kada nebo nije bilo vise veliki kavez za ptice nego aerodrom moja ljubav puna drugih je deo zore koju budim budim je zbog zore, zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu sigurno je rekla: neka me trazi i vidi da me nema ta zena sa rukama deteta, koju volim to dete koje je zaspalo ne obrisavsi suze koje budim uzalud, uzalud, uzalud uzalud je budim jer ce se probuditi drukcija i nova uzalud je budim jer njena usta nece moci da joj kazu uzalud je budim ti znas, voda protice, ali ne kaze nista uzalud je budim treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen
|
|