Desanka Maksimovic

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Ljubavni Sastanak
Audit
ISO Standardi
ISO 9001
Günstige Kunststofffenster
Bajina Basta
BB blog
MusicRailways
Mp3 MUZIKA

[Crnokosa cg]

Десанка Максимовић

Писмо оцу

Сад је на земљи, оче, други свет.
За себе сви се грозничаво брину,
цене своја имања и сићушна бића.
Само је неколико сиромаха и младића
који би могли за добро других да гину.

За благом сад највише жуде људи;
према човеку све се хладнији бива;
граби свак да се на земљи наужива,
јер не верује да ће на небу да се суди.

Ни твоја молитва код Бога не помаже:
из дана у дан бива овде све грубље;
друкчије је сад, оче, и наше родољубље,
Србија и Војводина се чак гложе.

Сад мисле да треба богато да се плате:
труд за родну груду и љубав и идеали;
причају гласно шта су за земљу дали.
А ја с болом мислим на твој живот и на те,

и чини ми се сада: ниси морао умрети,
све је можда било празно и узалудно:
пламичак твоје вере само ја чувам будно
и кроз све мржње овде чистог ћу га пронети.

[Crnokosa cg]

SREĆA
Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate,
a noć kad ponovo od mene odu. 

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača. 

Nije mi žao što če života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja. 

Desanka Maksimović

[:) hope]

 

Pitanje


U jedno toplo veče, pred kraj ljeta,
 dao si mi prvi osmjeh.
 To je vidjela rijeka svojim sjajnim okom,
koje je po njoj plovilo,
 i kraj koje smo šetali.

Da li sam ti tada bila zaista draga?

A ja sam ti dala stotinu drugih osmjeha.

Možda ti je i to malo bilo?


U jedno toplo podne, pred kraj ljeta,
kad su umirali žuti,
ostarjeli suncokreti i mirisali teško,
 ti si se opio njihovim mirisom
 i poljubio mi kosu.

Da li sam ti zaista tada bila draga?

A ja sam ti po stotinu jutara
slala po stotinu poljubaca.

Možda ti je i to malo bilo?


I jednom u početku jeseni
poklonio si mi svoje srce samo za jedan dan,
 za lijepi, sjetni septembarski dan.

A ja sam ti dala svoje srce zauvjek.
Htjela sam ti ih dati još stotinu;
ali sam imala svega jedno, malo, nesretno srce.

Da li ti je ono dosta, dragi?

[Crnokosa cg]

PREDOSEĆANJE

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak. 
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah yrak. 
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom. 

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek. 
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek. 
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom. 

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah. 
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom. 

[Crnokosa cg]

Na buri

Desanka Maksimovic



           


 
Svu vecer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je covek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu vecer gleda
u nas beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, nece me
umoriti hod,
breg je blizu naseg doma.
O, ja osecam da mi je rod
taj covek ili bor
sto svu vecer blizu groma
stoji i gleda u nas dvor.
 
Vidis li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi,
ti ga bar zovi
neka se skloni u nas dom
taj covek ili bor
sto svu vecer stoji i gleda
u nas beli skromni dvor.
 
Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
sto vitla nad njim.

[Crnokosa cg]

Voznja

Desanka Maksimovic



           


 
Vozimo se. Pokraj puta
razasuta
sela leze.
Ko potoci posle bure
konji jure,
lete, beze.
 
Vrh potoka i sipraga
topla, blaga
vecer pada.
Vozimo se. Sanja cvece;
miris slece
sa livada.
 
Gle, seoske kuce bele
kao strele
tek prolete.
Pored puta stabla vita,
siblje, zita,
lete, lete.
 
Gle, pocinju i svetlaci,
lete znaci,
da se pale,
i iz magle trepte sive
kao zive
zvezde male.
 
Po beskrajno neznom, mekom
i dalekom
nebu plavu
nasmejani mesec bludi,
sto na ljudi
lici glavu.
 
Vozimo se. Pokraj puta
razasuta,
sela leze
Ko potoci posle bure
konji jure,
lete, beze.
 
 

[:) hope]

  PO RASTANKU
I

Reci mi sad, kada već prošlo sve je:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi -

reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kad me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duše ti samo kad me vidiš seća -

reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?


II

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre;
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o,
katkad surovo, katkada meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.

I kad bi danas prišao meni
i hteo reči davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž.

Desanka Maksimović

[:) hope]

  PROLEĆNA PESMA

Osecam veceras dok posmatram laste,
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
K'o vidik u lepe, nasmejane dane.

Kako s mladim biljem
postaje sve vece, i lako k'o krilo,
i kako mu celo jedno nebo srece,
i pakao bola ne bi dosta bilo.

Kako cezne za svim sto bi zivot mog'o
lepog da mu dade,
i da mu nicega ne bi bilo mnogo
tako su mu velike ceznje mu i nade.

Osecam, da dosad sve je bilo sala,
moga srca vrela,
da jos nikom nisam svoju ljubav dala,
koliko bih htela.

Da ima u meni cela ze nezna plima,
reci nereceni'
da bih srce mogla poklanjati svima,
i da opet mnogo ostane ga meni.

[Biljana96]

Da li neko zna mozda nabojati 3 pjesmice iz zbirke desanke maksimovic na sesnaesti rodjendan..hwala unaprijed..

[:) hope]

Da li neko zna mozda nabojati 3 pjesmice iz zbirke desanke maksimovic na sesnaesti rodjendan..hwala unaprijed..

Krvava bajka, Strepnja, Na šesnaesti rođendan

[:) hope]

   Kiša

Ti kisu volis, evo kisa pada.
Ne cini li ti se, blage uspavanke
Sto bi ih s najdrazih usta hteo cuti,
Glasovi o kojim uvek sa zudnjom snevas
Po svoj vasioni da su razasuti?.

Ne cini li ti se da najsladji snovi
U suze teku pretvoreni mnoge
Ne cini li ti se, negde, kao plima
Necija neznost prema tebi raste,
I prosipa se tu, pred tvoje noge?
Ne cini li ti se neko tiho zove:
"Dodji k meni, dodji, dodji".

Ne cini li ti se da govore kapi,
Da odjekuju svi prostori suri:
Pozuri k meni, pozuri, pozuri.
Ne cini li ti se bezbroj nekih grla
Necijim mekim glasom umiljatim
Da ti govori
Patim, patim, patim.

Ne cini li ti se pljusak milovanja
O kom se u najtisim casovima sanja
Da lije sa svih grana i oluka,
Buja po gradskim plocnicima golim,
I da glas neki toploga prizvuka
Sumori odasvud
Volim, Volim, Volim.

Ne cini li ti se u naletu jacem
Neko, ko dugo je suze uzdrzavo,
Da sad ih lije i bolje mu biva?
Ne cini li ti se, odasvud se sliva
Odasvud roni
Placem, placem, placem.

Ne cini li ti se, mada sunca nema
Lepota neka kako svice svuda
O kojoj si sanjao od postanja?
Ne cini li ti se da govore kapi
Da cujes iz njih topla obecanja:
Dogodice se
Cuda, cuda, cuda.

Desanka Maksimović

[:) hope]

ZALJUBLJEN MESEC

Voleo mesec zvezdu zlatnih veđa,
noću lutao ponad njena dvora
dokle god ga s neba ne otera zora.
A jednom kad ne uspe preći međe

prenaseljenih na nebu sazvežđa,
spaziše ljudi vatru meteora
pad sa njenog sazvežđa do ponora
od svih dotle, vele, i lepša i ređa.

Zato je mesec sad bled i zagledan
u vasionski ispod sebe bezdan
gde pogašeni leže meteori.

Veruje ugledaće srce njeno
u meteora kršu polomljenom
gde još davnim plamenom gori.

[:) hope]

ČEŽNJA U TUĐINI

Da mi je da ne umrem u tuđini
Lepe su sve bukove u zemlji česte,
livada svaka lepa je mlada,
i sve reke nepoznate,
svi vrhovi što se suncem zlate,
sve i gde nije i gde jeste
pogled i noga mi stupila kada.
Ali kut zemlje na kom smo žito želi
i sa koga smo cedili vina,
zemlja koju smo pili i jeli,
čija na ognju palili drveta,
gde smo sahranili oca i sina,
kao da je sva grob pradedovska,
krvavo nam je bliska i sveta.
U tu bih zemlju hteo da legnem,
u taj kraj gde biljka svaka,
gde bubica svaka bolno me dira
kao žbun što na bratovom grobu cveta,
kao mrav što njime mili.
Zemlja sa koje smo jeli i pili,
koja nam je kao srce rođeno jasna
i tajanstvenija od svemira,
hteo bih da mi grobom bude.

[:) hope]

VOLELA SE DVA VETRA

Volela se dva vetra s dve planine
kao što se vole dva sunca, dva duha,
kao što se vole dva vida i dva sluha,
ili sjaj sunca sa sjajem mesečine,

ili s nebesima ledene visine.
Grlili se iznad brda i poljana,
u lišću grana i iznad bezdana,
nisu znali šta da od sebe čine,

niti grleć se koje je od njih koje,
ni umeli da se razmrse, razdvoje -
kao dva pljuska i dve grmljavine.

Kad se polome o krševe, o granje,
voleli se tugom i sećanjem -
dva vetra sa dve daleke planine.

GOVORI TIHO

Govori tiho.
Drveće je noćas budno i meni je žao da čuje kako je život
kratak a nije veseo.
Govori tiho.
Ptice noćas blizu nas pevaju i meni je žao da čuju kako u
glasu nečijem ima suza.
Govori tiho.
U livadi obližnjoj zrikavci se noćas vole i meni je žao da
noćas čuju da je ljubav u srcu
nečijem tužna.
Govori tiho.
Nebo je noćas beskrajno tanko i meni je žao da nas čuju
zvezde pa da im zbog nas
teško bude.