TITO

Hajde i ja da prokomentarishem malo. Potrudicu se da budem odmeren i iznosim činjenice.
Živeo sam u vreme Tita, mada pred kraj njegove vladavine.
U mojoj porodici mišljenja su bila podeljena. Majka ga je volela, otac i njegova majka-moja nana, nisu. Meni se nije previše dopadala sva ta idolatrija oko njega, i maximalno sam izbegavao štafete, postavljanje slika i ostalog što mu je bilo posvećeno. Jednom sam čak i video povorku, ispod moga prozora, u kojoj je bio i njegov mercedes, bez krova, i on i Jovanka, kako mašu, i to je jedini put da je posetio Nis. Valjda mu nešto tu nije odgovaralo.
Ima puno kontroverzi vezanih uz njega, ali ja o svemu tome nemam lična saznanja.
Jednostavno - ne poznajem čoveka lično. A ni nekog ko ga je lično poznavao, zato ne mogu puno da pričam o njemu.
Broj i važnost osoba koje su prisustvovale njegovoj sahrani govori sama za sebe. Mislim da se do smrti Jeljcina nisu na jednom mestu stupili u takvom broju državnici svih svetskih država.

Ono što bih da kažem više je vezano više za zemlju u kojoj smo živeli i koju je i on, zajedno sa ostalima stvorio. To je zemlja u kojoj sam rođen i ja sam je voleo.
Zvala se Jugoslavija. Maharishi ju je jednom nazvao Yogaslavija.
U odnosu na ove patrljke sada, to je bila velika i jaka zemlja. Trebao ti je skoro ceo dan-dan i po železnicom, da dođeš sa jednog na drugi kraj zemlje. Ove zemlje sad prelazimo za par sati. Meni rođenom u velikoj zemlji sada je tesno.
Bila je veoma poštovana u svetu, i na istoku i na zapadu i svuda uopšte. Ove nove zemlje nisu, čak ni sve zajedno - nisu toliko poštovane. Naprotiv.
Stanovnici Jugoslavije su većinom, mogli da putuju gde i kada žele i imali su i novca za to. Moji stariji prijatelji su mi pričali da su znali da za prepodne odu na aerodrom, otputuju do Londona, kupe neke ploče, popiju kafu i vrate se popodne. Oni nisu bili neki bogataši, tek solidna srednja klasa. Sećam se da je dinar vredeo 7 nemačkih maraka! Podatak veoma dobro poznajem, jer smo dosta putovali u inostranstvo, kad sam bio mali. Verovatno su nam dugovi koji su ostali iz tog perioda bili strahoviti balast, ali ne toliki koliko se piše i priča, veći je problem bio zastarelost vlasničkog sistema i kriza tog oblika socijalizma i tzv. samoupravljanje.
Pasoš je bio strahovito cenjen, malte ne kao suvo zlato. Bila je to zemlja kojom su se ponosili njeni stanovnici. I imali su zašto. Pobedila je fashizam i suprotstavila mu se, kada gotovo niko nije. Tito je tu bio veoma važan faktor, ko god da je on u stvari bio. Izgrađivana je u velikom žaru, elanu i požrtvovanosti, svemu onom čega mi više nemamo. Nažalost, i vrlo često se samo žalimo na ono što je bilo a ne shvatamo da su ti ljudi imali viziju svoje zemlje i oni su je ostvarili. A onda je nestalo vizije.. Ostalo se zna, manje više.

Isto tako ona je činila, bar u početku komunističke vlasti, mnoge nepravde, pa i zločine. Glupo bi bilo da branim Tita i samu zemlju, za ta nedela. To je učinjeno i ostaje kao mrlja.

Nacionalizmi jesu gušeni, neki manje, neki više. Oni koji su bili najbrojniji, morali su da se unize, kako bi se i oni manji osećali važnim, i ne bi li se napravila ravnoteža. Oni sa malom istorijom su počeli da je pišu i stvaraju takoreći i skoro iz početka.
Posle Titove smrti, svi znamo počeo je raspad. Pokušali smo da to sprečimo, ali nismo uspeli. Posledica su bili ratovi, ubistva i nesreće. Dobili smo svi neke svoje parčiće te zemlje i sad moramo da se zadovoljimo sa time. Možda je to naša prava mera, i možda je svako dobio svoje, neznam.
Ja iz svog Nisha nisam odlazio i izlazio, za mene je osim nemogućnosti da lako i bezbedno putujem do granica svoje bivše domovine, sve ostalo manje više isto.
Ne gledam politiku i društveni sistem, on se menja, ali u suštini, malo se toga istinski promenilo, bar za mene. Ako i jeste, uglavnom je nagore.
Ali nazad nema. Sad samo možemo da gledamo napred i da imamo viziju naših ili naše zemlje...

Malo je istina bezveze, nisam misllio da ću ja ikad trebati da branim ili veličam Tita, pa to i sad ne činim. Ali ovo su neke za mene, važne činjenice.

I hteo bih da se opet osećam slobodan i da budem u mogućnosti da putujem u sve krajeve bivše zemlje, bez zaustavljanja na dve, tri granice, bez pasoša i bez straha i da posećujem prijatelje kojih je bilo svuda. I da putujem u svet isto tako.

Ovaj forum po članovima koji se javljaju, neka je vrsta umanjene bivše zemlje. Zato mi je i drag.

Oprostite ako sam skrenuo sa teme.

	Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
		Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije