Nase pisanije...

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Filijala.rs

[Милан Бандић]

Milice, divno je ...

[djeneral]

Ne, ovo nije pesma... ja ne pisem pesme... ovo je nesto... sasvim moje... 

Jos uvek ne mogu da se naviknem da nisi tu...
Boli...
Jos uvek se nadam tvome glasu...
Pece...
U hladnim nocima ocekujem da ces me pokriti...
Nema te...
U vedrim jutrima ocekujem da ces me probuditi...
Spavam...

Obecanje sam svoje odrzala...
Na rastanku te zagrlila..
Pesmu izrectovala...
Ruku poljubila...

A tesko je...
Nema te...
Nema te da me otpratis...
Nema te da me docekas...

Tuzna sam...
Sama sam...
Boli me...

Zelim da te vratim...
Da te zagrlim... da me zagrlis...
Da ti jos jednom kazem koliko te volim... koliko te trebam...
A znam da ne mogu....
I dalje boli...
Previse...

Znam da si gore... da me cuvas...
Ispunjavas mi snove...
Ali zelim da te drzim za ruku...
Zelim... zelim... toliko toga jos...
A znam da ne mogu...

mici jbt ovo je predivno svaka ti cast
jeste tuzno al je stvarno mnogo dobro

[ZenTale]

E.. Micki.. mnogo je lepo i tužno, istovremeno.

[Њавица]

Ne, ovo nije pesma... ja ne pisem pesme... ovo je nesto... sasvim moje... 

Jos uvek ne mogu da se naviknem da nisi tu...
Boli...
Jos uvek se nadam tvome glasu...
Pece...
U hladnim nocima ocekujem da ces me pokriti...
Nema te...
U vedrim jutrima ocekujem da ces me probuditi...
Spavam...

Obecanje sam svoje odrzala...
Na rastanku te zagrlila..
Pesmu izrectovala...
Ruku poljubila...

A tesko je...
Nema te...
Nema te da me otpratis...
Nema te da me docekas...

Tuzna sam...
Sama sam...
Boli me...

Zelim da te vratim...
Da te zagrlim... da me zagrlis...
Da ti jos jednom kazem koliko te volim... koliko te trebam...
A znam da ne mogu....
I dalje boli...
Previse...

Znam da si gore... da me cuvas...
Ispunjavas mi snove...
Ali zelim da te drzim za ruku...
Zelim... zelim... toliko toga jos...
A znam da ne mogu...

Мици,одушевљаваш ме   

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Hvala narode... eto... ponelo me malo...
Tuzno jeste... a inace posveceno je mojoj baki koja je umrla pre 6 godina... a i dalje boli...

[strateg3]

Samo da se nadovezem,zaista je predivno svaka Pohvala 

[alice in velvet]

...e ljudi...evo malo i mene...isto tema s jedne pismene...
Samo ne bi željela da pogrešno shvatite...ovo nema nikakvu "sjenu" odnosno skriveno značenje...čisto takva je tema bila...i nemojte da zamjerite, ja nisam u fazonu nacionalizma, obožavanja nečeg pogrešnog, niti krivim išta i nikog osim budala koje pokreću ove tako strašne ludosti a dolaze sa svih strana.......

Posvećeno Danu smrti mladosti na Kapiji u Tuzli....25. 05. 1995.
Želim da gospodarim svojim životom...Da budem sama svoj vladar!
Ali tako je teško jer mi ovaj olovni svijet uvjek iznova dokaže moju beznačajnost! Danas nam pruži zelene livade, mirise proljeća, i pogled u raj na Zemlji. I baš kada se najmanje nadaš....svu tu milinu zamjene prodorni zvuci tenkova, nesnosan miris baruta- nastaje pakao!!
I ne možeš a da ne pomisliš: Počeo je kraj....

Ali čovjek se navikne na sve. Tako je učen. To mu je dužnost! Da primi užas u svoju svakodnevnicu, ugosti strah....
Jedan dan je dovoljan da promjeni historiju, da uništi mladost i sve sveto!
I baš jedan specifičan dan je dokaz za to. Dokaz da su svi zaboravili malu zemlju negdje na Balkanu...negdje u svemiru....
Da, svi su zaboravili snažnu zemlju koja se grčevito bori protiv namjenjene joj sudbine. Namjenjene od koga? Ko se to igra Boga... Ko se usuđuje???
I sunce je zaboravilo Bosnu. Nije željelo da je ogrije, iako joj je samo toplota trebala. Samo malo toplote da je ohrabri i podsjeti da postoji izlaz. Sunce, kao i ostatak svijeta nije željelo da nas vidi.
A i šta bi vidjelo? Strah uvučen u svaku poru života, duboko usađen u svako biće, i svaku dušu i razum.
Strah koji neprestalno podsjeća na našu sićušnost, na to da smo tek pijuni na velikoj šahovskoj ploči gdje su lovci i topovi stvarnost.
Sve u takvom životu daje ti do znanja da si nebitan, i zaboravljen... Od svih, pa i od sunca.

I baš tada...kada sunce stekne malo hrabrosti da proviri i vidi šta se dešava u Zaboravljenoj Zemlji Negdje U Svemiru...Kada odluči da da pruži malo sjaja i topline, malo nade tim ljudima, tada se ta ista zemlja pretvara u more... Krvavo more mladosti!
I sunce postaje neprijatelj. Svojom umiljatošću, i  ugodnom toplinom zvalo je...Tjeralo je ljude da izađu i uživaju, da sve zaborave!  svojim zlatnim zrakama držalo je za ruke uplašeni narod, pružalo snagu... A ljudi su naivni, uobrazili da im ništa ne može prekinuti korak!
I izašli su, uživali su u ljepoti za koju su bili sigurni da je nestala... Željeli su je upiti, zadržati da nikada više ne ode iz Tuzle. Tada je Tuzla oživjela....
Tada je Tuzla umrla! Preko sunca nadvile su se granate, čarolija je nestala nakon što je isjekla sve, pokidala latice pupoljaka iz čijeg su trnja krvarili potoci! Latice su padale u krv. sunce je bestidno sve posmatralo. Gledale su ga stotine mladih očiju po zadnji put. Naposlijetku, uvjereno da je ubilo mladost i sunce je otišlo. odnjelo je skoro sve. Sve osim duše Tuzle.
Ostao je trag.
Niti jednu dušu nije odnjelo sa sobom. Naprotiv, sve su te duše iz izmrcvarenih tijela prešle u nas, u grad, u neku novu mladost! Ušle su sve pukotine grada, i u sve ulice.
I te herojske duše vječno će trijumfirati pred suncem i dokazivati mu da je rat nešto najgore što se može desiti. te herojske duše sastat će se sa svim ostalim dušama iz svih krajeva svijeta na isti način izvađenim. I sve će zajedno vikati da nisu pobjeđene, i da ne mogu biti! A tako će biti sve dok ljudi pamte....A pamtit će!
 

[ZenTale]

Pokazala si svoju snagu, Alisa.. Čestitam..

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Izgubljenom dečaku

Da li si bio samo dah u trenu inspiracije života…Ili večita zvezda koja obasjava puteve kojim hodim…Da li si ti naneo mrak očima mojim…Ili me kao nežni Andjeo štitiš krilima svojim…Prestala sam da se pitam… i ko si…I odakle si… i zašto si ušao u život moj…

Došao si tako naglo… a tako nežno…Tako brzo… a tako večno…Postao stalni stanar moga srca…Večita lutalica mojih misli…I da želim, ne mogu te isterati…I da mogu… ne želis otići…

Otišao si iz moga života... isto onako naglo… a još nežnije…Još brže… i sve dalje…Ostavio mi svoje srce u zalog…A ja sam ti predala svoje… sve svoje…

Ja i dalje hodim… gordo se držim…Pute svoje ispravljam…Upravljam ka tebi, a znam da nikad stići neću…I dalje tragam… zvezde se roje…Padne tek po neka… nekome u krilo…A ja se sve nadam… doćiće i moja…

I živim u nadi… da jošte me voliš…Da prohujam kad, kad ja mislima tvojim…A zvezda će doći – kažeš tek ponekad…Da nastavim dalje… brže… jače tragam…Ne izgubim nadu… da doćiće ona…Zasijaće jačim,blistavijim sjajem… Istopiće srce, ugrejaće dušu...
 

…Maleni… verujem ti… moram da ti verujem… pašće i meni zvezda u krilo… znam da ćeš se ti Andjele moj nežni postarati za to…

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Napominjem... ja ne pisem pesme... ovo su samo moja osecanja... samo to...

Ćutanje...

Nemoj mi reći koliko ti značim...Ja se bojim reči...
Samo me nežno zagrli...Rukom dotakni moje usne...
Skloni pramen sa mog lica...Pogledaj me očima deteta...
Ne,nemoj mi reći koliko ti značim...Ja se bojim reči...

Povedi me negde tamo... daleko gde ne znaju za tugu...
Povedi me bilo kud... nevažno je... samo budi uz mene...

Svaki pokret moga tela ti pokazuje koliko mi značiš...
Dodir... Osmeh... Pogled... Zagrljaj... Osmeh...

Pođimo zajedno preko brda, reka, mora...
Pođimo zajedno protiv suza, greha, bora...


I nemoj mi reći koliko ti značim...Jer reči bi pokvarile sve...
Samo budi uz mene...Pusti me da zaspim na tvojim grudima...
Dozvoli mi da se budim uz tebe...I dovoljno je...
A nemoj mi reći koliko ti značim...Osetiću to...

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Te večeri je spavala mirnije nego ikad. Snevala je najlepše snove. Sanjala je svoj život.

Sanjala je svoje dečije igre, sitne nestašluke...sanjala je prve simpatije. Sanjala je svoju baku, mamu, tatu. Sanjala je i njega. I onaj tren kada se zaljubila. I sve one sate koje je provela u isčekivanju, nadanju, strepnji... Sanjala je i onaj tren kada su postali jedno.

Sanjala je svoju kćer, onako slatku i milu u beloj haljinici sa crnim loknicama i najkrupnijim očima na svetu. Sanjala je svoga sina, ozbiljnog dečaka koji je uvek bio u pravu.

Sanjala je one sate, i dane provedene na njivi, na kiši, u blatu, na suncu... Sanjala je onaj najbeliji hleb koji je ikada jela što ga je njena kćer prvi put umesila. Sanjala je prvu neprospavanu noć kada joj se sin nije vratio kući.

Sanjala je sve one suze koje je prolila kada je noćima mislila na svoja dva studenta u velikom gradu. Svu onu strepnju za zdravlje svoga muža.

Sanjala je neizmernu radost koju je videla u očima svoje kćeri kada je ona dobila sina. Postala je baka.

Sanjala je i onaj bol, tup, oštar... tako je kada ti polovina srca ode nekud daleko, kada te napusti Onaj tvoj. Da, sanjala je tu noć kada je on umro.

U snu se smešila - to je njeno unuče zasmejavalo pokušavajući da kaže slovo R.

Sanjala je i onaj dan kada joj je snaha došla u kuću. Koliko je samo bila ponosna na svoga sina.

Pa onda rođenje još jednog unučeta.

Sanjala je plač, teško je bilo.

U snu je videla svoju promenu. Godine i brige su urezivale bore na njenom licu, ali oči i osmeh su i dalje plenili istom toplinom i snagom.

Sanjala je te beskrajno plave oči koje je znatiželjno gledaju, da bi tren potom utonule u miran san. Dobila je unuku.

Sanjala je i muku i bol, zajedno je sa svojom snahom prošla kroz strahote pobačaja.

U snu joj je srce zaigralo - Bog je ipak rešio da im podari još nekog.

Te godine ih je u kući bilo petoro. Neko bi rekao previše za kuću  sa svega tri sobe. Za njih je to bilo taman.

Sanjala je te nemirne crne lokne, i još nemirnije oči boje pečenog kestena. Te zubiće i osmeh koji je uvek igrao na njenom licu. Unuka joj je davala još snage.

Sanjala je svoju strepnju... strah... noći koje je provodila sama sa svoja dva unuka dok su joj sin i snaha noći provodli na granici, po Srbiji pokušavajući da nabave hleb svojoj porodici... svojim najmilijima.

Sanjala je sve suze koje je ikada skrivala. Da je niko ne vidi. Da niko ni ne pomisli da je ona slaba. A bila je.

Sanjala je tu prokletu noć kada joj je brat umro. Toliko je smrti bilo oko nje.

Sanjala je svoju unučicu sa plavim očima kako raste u zanosnu devojku. Sanjala je svoju unučicu sa očima boje kestena i nemirnim loknama kako se šepuri u suknjici boje breskve kako raste u dete. Zauvek dete. Dugo je to dete spavalo sa njom u krevetu.

Sanjala je dane kada je svako jutro ustajala prva. Budila svoje đačiće, spremala im doručak, zatim ih otpremala u školu. Hranila stoku, spremala se za njivu. Budila sina za posao. Snaju za posao. Čitav dan radila na njivi. Vraćala se kući da spremi ručak, nahrani stoku, dočeka đake. Vraćala se na njivu. Ništa joj nije bilo teško. Nikome nije rekla ne. A uvek je osmeh imala na usnama. Pa čak i sad, u snu.

Sanjala je drhtanje svoje unučice dok su bombe padale.

Sanjala je bolnicu. Ljude u belom. Priču, operacije, dijetu, obloge, bolnicu, doktore, suze...svoje...tuđe...suze...bol...mir...

Kažu da ljudima pred smrt čitav život prođe ispred očiju.

Tog jutra se nije probudila. Usnila je večni san sa osmehom na usnama.

[svetlost]

 Vreme prolazi…
Jednostavno a tako neprimetno
Dani se nizu…
Gubimo snagu I padamo, a da to ni primetili nismo…
Zaboravljamo Tvoju prisutnost, Tvoje ruke pune dobrote I milosti
I mucimo se I uzdisemo, a da vise I ne primecujemo da smo postali kao I svi drugi…
Pitam se : da li te zaista znamo? Ili si vec odavno samo secanje na  izbavljenje  koje se desilo  davno pre..? A sta je sa danasnjim danom ? Da li nam treba isti onaj Svemoguci  Bog cuda  koji svojom prisutnoscu odnosi brigu iz nasih dusa? Kajemo se Gospode sto smo napunili znanjem nase glave   , sto smo pomislili da mozemo sada sami, sto je nase srce puno samo brigom za sebe a brata do sebe I ne primecujemo…O Gospode koliko te to sve boli , a Ti si DAO sebe za nas!!! Hvala sto je tvoja   ljubav uvek prisutna I sto budeci me iz ovog  greha  dajes oprost za sve. Samo Ti si onaj koji  mi treba  , samo  sa Tobom mogu sve .



Gospode, da li sam ti verna ili je moje srce nerazumno I sebicno?
Htela bih Tvoju ljubav za sebe, svu dobrotu, cuda, oprost…
Htela bih  da me ljubis I kada pogresim
da me izbavljas iz zla  u koje sama sebe uvucem,
da slusas moje beskonacno zaljenje kako mi je tesko, kako me niko ne razume, kako sam bez snage…
I Ti si zaista tu…
I Ti zaista imas svu ljubav za mene
Ali ja je ne primam,
I zaista imas strpljenja I resenje uvek
Ali ja ga ne prihvatam
I imas prastanja za sve
Ali moje je srce kameno
I ne vidim sve to a ljutim se na Tebe…
Gospode otvori mi srce da priznam da si ustvari Ti ono sto mi je potrebno
Sve ono sto si mi vec davno pripremio u svojoj prolivenoj krvi za mene…
Pomozi mi da oslobodjena sebe, sada mogu ljubiti ja Tebe bar  trunkom ljubavi koja je opet dar tvoj…
Kao sto nekad voleh greh, sada ljubim Gospoda ,nista manje od toga ne mozes prihvatiti…
Neka svaki naredni dan bude nova odluka u mom srcu da sam Tvoja..
Amen

[svetlost]

 
JEDNA MLADOST



Jedna je mladost ostala tamo,na obroncima proslosti…
Neke su emocije ostale zapisane na klupama I skolskim sveskama,kao otisak u vremenu
upornog trazenja smisla I cilja.
Ona je bila neko ko se uklapa u taj krug,krug lutalica I nesrecnika bez
pocetka I kraja.A onda,neke prolazne radosti,prijatelji bez imena I davanja,samo uporna praznina I tuga.I nesto kao dobro poznati zvuci:”Jedna mladost,
jedan svet nade,raste tiho u srcu tvom…Mnogi za te ovaj svet grade
s malo prave istine u tom..Pricaju ti price te,I svaka ima svoj-srecan kraj
a precutkuju da taj svet krade-bas tvog sunca sjaj…”
Sumorne,memljive sobe sa ukusom siromastva,pitanje koje visi u vazduhu svakog novog dana.
O,kada ce svanuti zora radosti prave,da li istina I za mene istina je?
I tada,sunce zivota zasjalo je!
Ona se srela sa tobom-Istinska Dobroto,sa tobom Smislom I Vecnim Odgovorom!
O kako je slatka zora sad svaka,kada si Ti smisao dana:Tvoja snaga-njena je,
Tvoja ljubav-hrana je.O Boze,koji zivot dajes,kako ne reci svima  sta Tvoja radost je,
koliko si ljubio mene ,I kako krv Tvoja svaki greh moj oprala je.Sada moja najveca muka-tako mala postala je,kada me nebo otvoreno ceka.Tvoja ljubav snagu mi daje ,
dom je moj na svakom mestu sa Tobom…
Sada znam da smisao si Ti,smisao zivota svakog coveka.Kada bi samo covek hteo cuti,pogledati u onoga koji zivot je.Cuti Tvoj glas,melem od koga dusa ozdravlja,
nadjena ceznja covekovog bica,
I rec Tvoja:”NA DLANOVE SAM TE UREZAO…”podize u prelepe visine.
Otkriti da te neko poznaje,zna misli tvoje,ima te pred sobom I u tamnoj noci,spokoj je I luka sigurnosti.
U toj luci zelim prebivati dan za danom,do onog casa kad cu pred Tebe stati,sa svima onima
Koji Te ljube,I koji ti zele vec sada svoj  zivot predati..
“Ja braco,ne smatram da sam to vec dohvatio..Ali jedno cinim:zaboravljajuci ono sto je za mnom,a pruzajuci se ka onom sto je preda mnom,hitam ka cilju da dobijem nagradu,radi koje me je Bog pozvao na nebo u Hristu Isusu.”
Filipljani 3:13,14

[Милан Бандић]

Sjećanje na Sarajevo

Bilo je lijepo dok je trajalo
ali sad svi znamo Sarajevo je valjalo.
Bio je nešto više od grada,
ali Sarajeva nema sada.

Šta uradi politička ruka,
Sarajevo je pretrpjelo dosta muka.
Nema više Crkve ni panaije,
ništa više nije kao ranije.

Papci stižu sa svih strana,
Sarajevo, muko mojih dana.
U njemu sam rođen i odrastao.
Sarajevo je u velegrad stasao.

Sinoć sam usnio divan san,
sanjao sam da idem u Sarajevo, u svoj stan.
Političari, vi ste izrodska bruka,
ljudima svijeta ste zadali dosta muka.

[Милан Бандић]

Sjećanje na Sarajevo 2

Sve je počelo aprila devedeset druge,
tada mi je srce bilo puno tuge.
Od tolike tuge ja sam se razbolio,
nikoga nisam k’o Sarajevo volio.

U toj tuzi sam, možda, i pretjerao,
Svake noći Sarajevo sam sanjao.
Ne mogu da se naviknem na novosadske kiše,
ruka sama „Sarajevo“ piše.

Ide polako šesta novosadska zima,
nedostaje mi sarajevska klima.
Ako ima Boga, ja molim Ga:
da me vrati u Sarajevo, jer volim ga.

Nema više sarajevskih šanera,
nema više na „Koševu“ kamera.
Ne mogu da se naviknem na novosadske kiše,
ruka sama „Sarajevo“ piše.

A sada znam da tu je kraj
Sarajeva i kristalnih sjećanja.