Kovach.rs

Pa, da vidimo koliko će se nas interesovati i uključivati u ovi temu   :D

OTAC MODERNE NEMAČKE FILOZOFIJE I FILOZOFIJE UOPŠTE
IMANUEL KANT (1724-1804)

Imanuel Kant se rodio 22.aprila davne 1724. godine u Kenigzbergu (danas Kalinjingrad). Poreklom iz siromašne porodice, Kant je završio fakultet (filozofiju, matematiku i prirodne nauke) u rodnom mestu iz koga nije odlazio čitavog svog života. Godine 1755. postavljen je za doktora filozofije, a od kraja iste godine sve do leta 1796. godine predavao je na univerzitetu logiku, metafiziku, matematiku, fiziku, mineralogiju, etiku, pedagogiju i filozofiju. Tek 1770. godine postao je redovan profesor nakon što je 15 godina predavao kao privatni docent. Umro je u 80-toj godini života, 12.februara 1804. godine u Kenigzbergu.

Kant je svojih 80 godina proživeo vrlo skromno i u tišini. Bio je samac, samo je pored njega bio sluga Lampe. Ipak, stizao je ponekad i da se druži sa prijateljima i da sa njima razgovara u svojem kabinetu. Zato mnogi za njega kažu da je u sebi nosio „dubokoumnu učenost i ugodnu društvenost.“ Bio je duhovit, pedantan, i voleo je prirodu. Zato se ponekad za njega kaže „mali veliki čovek.“
Kantovo prvo filozofsko delo bilo je „Opšta teorija prirode i teorija neba“ (1755). U njemu Kant smatra da je Sunčev sistem nastao iz haotične pramagline posredstvom atraktivne i repulzivne sile. Njegovo glavno delo, „Kritika čistog uma“ (1781) preokrenulo je mnoge dotadašnje filozofske puteve. Pri tom se javljaju ključna dela: „Kritika praktičnog uma, Kritika moći suđenja, Metafizika morala, Večni mir, O lepom i uzvišenom, Prolegomena za svaku buduću metafiziku“ i dr. Kantova filozofija je početak nemačkog prosvetiteljstva. Naime, Kant je u svom najpoznatijem delu, „Kritici čistog uma“, na osnovu nekih Lajbnicovih i Hjumovih ideja, pokušao da prevlada ograničenost empirizma i racionalizma- i da zasnuje svojevrsni empirioracionalizam. Kant je shvatio da bilo koje razumsko saznanje bez iskustva je prazno, kao i to da je čulno iskustvo bez razuma slepo. Pritom, Kant u nekim stvarima koristi čuvenu rečenicu engleskog filozofa Džon Loka: „ Ništa ne postoji u razumu, što prethodno nije bio u čulima.“  
Pored svega toga, Imanuel Kant se osvrće na pitanje o umu, razumu i čoveku. U tim stvarima, on traži ono što je apriorno (opšte i nužno). Kantovo gnoesološko ishodište jeste koncepcija prema kojoj saznanje objekta prevashodno zavisi od saznajnih moći subjekta (čovek je zakonodavac prirode). Prema tome, Kant u tome traži ono „preiskustveno“ tj, ono što nam omogućava iskustvo. Zato je celu svoju filozofiju i svoj filozofsko stanište Kant nazvao transcendetalnim idealizmom. U tom idealizmu, Kant postavlja pitanje šta to omogućava ljudsko iskustvo i znanje.
Sva saznajna moć (čulnost, razum i um), prema Kantu, imaju posebnu strukturu. Kada govori o umu, on ga deli na transcendentalnu estetiku, transcendentalnu logiku i transcedentalnu dijalektiku. U okviru transcendentalne estetike, Kant ispituje prostor i vreme, kao i apriorne forme. On misli kako je matematika njabolji dokaz aprirornosti prostora i vremena i na to se oslanja.
Pod pojmom razum, Kant podrazumeva moć poimanja, suđenja i zaključivanja. Prva distinkcija koju Kant proučava je odnos između analitičkih i sintetičkih sudova, s jedne strane, i između apriornih i aposteriornih sudova, s druge strane. Kod analitičkih sudova se predikat drži u samom pojmu subjekta- u tim sudovi mi ne dolazimo do novih saznanja, tvrdi Kant, već samo rasčlanjavamo postojeća znanja. Međutim, kod sintetičkih sudova se izlazi iz okvira jednog pojma i povezivanjem s nekim drugim pojmovima stiču se nova saznanja. S one druge strane, Kant izučava apriorne i aposteriorne sudove. Njega njaviše zanima dali su mogući sintetički apriorni sudovi, odnosno, kako ljudi mogu znati ono što nisu iskusili? Međutim, on dokazuje da su oni mogući, jer inače ne bi bila moguća ni matematika, metafizika i prirodne nauke. Kant navodi jedan klasičan primer: 5+7=12. Ovaj sud je aprioran, jer nije zasnovan na iskustvu. Aprioran je recimo i iskaz „celina je veća od delova.“ Apriorne forme razuma za Kanta su -12 kategorija. On ih deli na četiri klase (kvalitet, kvantitet, relacija, modalitet), sa po tri vrste. Time Kant svoje učenje dopujava Aristotelovim. Apriorne forme kao preiskustveni oblici saznanja su „opšte i nužno“ saznanje, koje prethodi iskustvu logički, a ne vremenski. Tim tezama Kant pokazuje kako čisti ili teorijski um ne može dopreti dalje od fenomenalnosti sveta. Pored toga on smatra da su ideje apriorne forme uma.
Kant je prvi novovekovni filozof koji je, svim ovim stavovima, dokazao razliku između razuma i uma. Razum je moć pravila ili mišljenja o konačnom i uslovnom, dok je um moć principa ili mišljenja o beskonačnom i bezuslovnom. S one strane iskustva, može se dokazivati da li postoji Bog ili ne.
Na kraju, Kant postavlja pitanja na koja nije dobio sigurne odgovore: Šta mogu da znam, šta treba da činim, čemu da se nadam i šta je čovek? Ta pitanja su ključ Kantove celokupne pomalo zamršene ali svetske filozofije. I ono što karakteriše Kantovu filozofiju:
„Dve stvari ispunjavaju dušu uvek novim i sve većim čuđenjem i strahopoštovanjem što se više i istrajnije razmišljanje bavi njima: zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni.“  

Možda sam trebala početi od Platona, Aristotela ili..
Ali evo sad možete nastaviti..

ARISTOTEL  

Aristotel je porijeklom sa sjevera Grčke, iz grada Stigare na Halkidiku naspram Svete Gore. Njegov otac Nikomah bio je ljekar, po legendi je pripadao redu Asklepiada nazvanom tako po mitskom osnivaču helenske medicine Asklepiju, tesalskom knezu. Aristotelov otac je kao ljekar živio na dvoru makedonskog kralja Aminta, dede slavnog osvajača Aleksandra Makedonskog. Aristotel se rodio 384. godine stare ere, bio je znači vise od četrdeset godina mladji od Platona. Živeo je šesdeset i dvije godine. Kao sedamnaestogodišnjak doputovao je u Atinu radi sticanja obrazovanja, jer su u Atini i celoj Heladi tada bile na glasu dvije škole: Isokratova skola retorike i politike i Platonova Akademija. Aristotel je prvo učio kod Isokrata, pa je ubrzo presao u Akademiju, sto se pokazalo sudbonosnim za njegov životni put. Ostao je u Akademiji dvadeset godina, najpre kao učenik a potom kao aktivni saradnik. Posle Platonove smrti, napustio je Atinu i otputovao najpre u Malu Aziju, a potom u Pelu, na dvor Filipa Makedonskog, gde je oko dvije godine bio vaspitač trinaestogodišnjeg Aleksandra, budućeg makedonskog i panhelenskog imperatora.
Dvadeset godina posle napuštanja Atine, Aristotel se vratio u taj grad da bi u njemu (335. god.) osnovao sopstvenu skolu nazvanu Likej, po istoimenom gaju gde je škola bila smještena. Škola je bila otprilike jedan sat hoda udaljena od Akademije i nalazila se na drugom kraju Atine, negdje u blizini hrama Zevsa Olimpijskog. Danas nema od nje nikakvih tragova, jer je na tom mjestu izgradjeno stambeno naselje moderne Atine, dok je prostor gde je bila smjestena Akademija očuvan slobodnim i može se i danas vidjeti. Aristotelovom povratku u Atinu prethodila je čuvena bitka kod Heroneje u Bojotiji, gde je 338. god. pod komandom Filipa Makedonskog (Aleksandrovog oca) makedonska vojska porazila Atinjane i Tebance. Taj dogadjaj označio je nadolazak nove panhelenske epohe, u kojoj su grčke gradske republike jedna po jedna izgubile političku samostalnost, postajući djelovi velike panhelenske imperije pod vodjstvom makedonskih kraljeva. Stvaranje panhelenske imperije bilo je u osnovi protivno Aristotelovoj političkoj filozofiji, u kojoj se zastupalo gledište da je gradska republika ponajbolji oblik državne zajednice.
Aristotelovi spisi su mnogobrojni i opste im je obeležje da se, za razliku od Platonovih spisa koji su po sadržaju tematski a po formi dijaloški i dramski, orijentišu ka obrazovanju filozofskih disciplina. Ove discipline sve zajedno oblikovane su tako da sačinjavaju sistem cjelokupnog znanja. Istina, Aristotel je - vjerovatno dok je još bio član Akademije - pisao dijaloge, po ugledu na svog ucitelja Platona; ali ovi dijalozi su izgubljeni, sačuvani su samo njihovi naslovi i izvestan broj fragmenata. Naslovi pojedinih Aristotelovih dijaloga isti su kao i naslovi pojedinih Platonovih dijaloga (Državnik, Sofist, Simposion, Meneksen), dok su u drugim slucajevima originalni (Protreptikos, O filozofiji). Sto se ostalih spisa tiče, sigurno je da oni nisu u svakom pojedinacnom slučaju bili grupisani na nacin kako se to čini u modernim vremenima. U Aristotelovoj književnoj zaostavštini bilo je tri vrste spisa: prvo, spisi manje ili više popularnog karaktera kojima je sam Aristotel dao definitivnu formu; drugo, zbirke materijala od kojih su tek imale da se oblikuju rasprave; treće, spisi kojima je sam Aristotel dao oblik svojevrsnih i uglavnom dovršenih udžbenika za pojedine discipline filozofije.
Sve ostalo potiče od kasnijih izdavača Aristotelovih dela, od kojih je u starini najzapaženiji Andronik sa Rodosa, koji je živeo krajem stare i početkom nove ere. Od modernih izdanja cjelokpnih Aristotelovih djela, najznačajnije je ono koje je u vreme od 1831. do 1870. godine priredila Berlinska akademija nauka u pet velikih tomova: 1. i 2. tom obuhvataju sve tekstove na grčkom jeziku sa dodatkom fragmenata iz izgubljenih spisa; 3. tom obuhvata latinske prevode Aristotelovih dela; 4. tom obuhvata tzv. sholije (tumačenja) starih komentatora; U tom je Bonicov (Bonitz) Index Aristotelicus ili rečnik svih glavnih termina Aristotelovih spisa sa preciznim oznakama mesta gde su ti termini upotrebljeni. Po ovom izdanju se u sva potonja izdanja i prevode Aristotelovih dela na marginama stavlja posebna paginacija uz dodatak slova a ili b, koja oznacavaju stupce Berlinskog izdanja. Ova paginacija veoma olaksava citiranje Aristotelovih spisa i nalazenje citiranih mesta.


Zasnivanje logike
Uopsteno i bez velike pogreške moglo bi se reći da je Aristotel zasnovao sve filozofske discipline kao discipline, odnosno kao zasebna područja filozofskog istraživanja. Svakoj od ovih disciplina on je odredio njeno mjesto u sistemu znanja, koji je na taj nacin koncipovan kao neki generalni plan u kojem svako moguće i svako već izgradjeno znanje dobija svoje odgovarajuće mjesto i funkciju. Disciplina kojom ćemo se sada pozabaviti dobila je, tek posle Aristotelove smrti, naziv logika. Iako sam Aristotel nije za tu disciplinu nasao odgovarajuće ime, nema nikakve sumnje u to da je upravo on njen tvorac, i to gotovo od početka do kraja. Drugim recima Aristotel nije nijednoj drugoj disciplini (izuzimajući donekle fiziku) dao takav kompletan oblik izgradnje kao sto je to učinio sa logikom.
Sam naziv logika etimološki je vezan za logos i sadrži istu dvosmislenost kao i logos. Logika je, naime, jedan nauk koji obuhvata prvenstveno mišljenje, ali isto tako i govor kojim se mišljenje iskazuje, saopštava, objelodanjuje. Njen položaj u sistemu znanja je unekoliko izuzetan, jer zahvatajući ujedno forme misljenja i govora, kao i medjusobnu povezanost tih formi, logika se pokazuje kao anatomija cjelokupnog sistema znanja. Ako je njen status u sistemu znanja takav, onda je logika ujedno u položaju da ukazuje na smisaonu strukturu postojećeg kao takvog. U tom smislu, ona bi mogla biti shvaćena kao zaseban aspekt metafizike, onaj kojim se ono metafizičko iskazuje i postavlja u okvire smrtnim ljudima dostupne mudrosti. No taj aspekt same stvari nije lako uočljiv direktno iz Aristotelovih logičkih spisa. U ovima je saopšteno veliko mnoštvo tehničkih detalja i mnoštvo raznovrsnih pravila, tako da se od tog mnogobrojnog drveća šuma uopšte ne vidi. Takvo prisustvo tehničkih detalja i pravila Aristotelovim logičkim spisima daju jedno posebno obeležje, prema kojem ovaj logički nauk lako može da bude svrstan u "pojeticke nauke" pored retorike i poetike.
Izdavači Aristotelovih djela sabrali su sve njegove logičke spise ujedno, dajući im zajednički naslov Organon. Ovaj naslov je najčešće prevodjen rečju orudje (instrument) misljenja, i to baš s obzirom na onu tehnicku stranu Aristotelovih logickih spisa. Ali "organon" isto tako znaci i "organ", pa se srz onoga sto je u logici dato moze shvatiti i kao organsko kazivanje istine bica kao bica, kao logos postojeceg koji se moze shvatiti, a bivajuci shvacen mora se prihvatiti.
Pogledajmo sada iz kojih se posebnih logickih spisa sastoji Organon. To su: Kategorije, O tumacenju, Analiticka prva, Analiticka druga, Topika, Sofisticka pobijanja. Od ovih sest posebnih spisa, samo Analitika prva i Analitika druga obuhvataju ono sto se u modernim vremenima naziva logikom zajedno sa opstom metodologijom. Kategorije su svojevrstan uvod u metafiziku i fiziku, ujedno i u nauku o jeziku. Spis O tumacenju razjasnjava sta je logos (govor), razlazuci ovaj na njegove elementarne sastojke: imenice, glagoli, recenice, potvrdjivanje, poricanje. Ovde se izricu dve znacajne teze: (1) govor (logos) je spoqasnji izrazaj unutrasnjih dozivqaja u dusi, a ovi dozivqaji su opet, sa druge strane, srodni stvarima, dakle, necemu objektivno postojecem; otuda je moguce da se qudi medjusobno govorom sporazumevaju, iako govore razlicitim jezicima ili se izrazavaju razlicito u istom jeziku; (2) istina i laz nisu u samim recima (pojmovima), nego u spojevima reci (u sudovima). Ova druga teza je suprotna onom sto je Platon zastupao: istina i laz su u dobrim i losim pojmovima (postoji istinski Sokrat, ali mnogi imaju laznu predstavu o Sokratu, kao sto i cula daju laznu predstavu o Suncu).
Obe Analitike sadrže ono što moderni nazivaju logikom i metodologijom, izuzimajući tzv. induktivnu i matematičku logiku koje su tvorevina modernih vremena. Spis Topika, kao sto mu sam naslov nagoveštava, obuhvata tzv. "opšta mjesta", one govorne strukture i pravila, sto se nalaze i dolaze do svog izražaja u tada popularnim dijaloškim dvobojima i raspravama, tj. u onom što je Aristotel najcčešće razumjevao pod "dijalektikom". Naziv "opšta mjesta" dat je tim strukturama i pravilima zbog toga što, po Aristotelovoj procjeni, dijaloška izvodjenja ne zahtjevaju ekskluzivnu naučnu strogost u dokazivanju i pobijanju, nego nekako pripadaju opsteljudskom saobraćaju. Najzad, spis Sofistička pobijanja uglavnom sadrzži razotkrivanja onih zamki (sofizmi i paralogizmi) koje ljudi vični govoru i raspravljanju najčešće upotrebljavaju ili u njih i ne znajući zapadaju.

Cim stignem ja pisem.. evo moj doprinos ce biti Sokrat... :) Sad me mrzi... sutra... :)

čekam Sokrata koleginice   :P

Sokrat - Socrates ( 463 - 399 g. pne )

"Dokle bude daha u meni i dokle god budem snage imao necu prestati da se bavim ispitivanjem istine"

Rodjen je u Alopeki ( predgradje Atine ) u porodici vajara Sofroniska i babice Fenerete. On je bio ucitelj bez ucionice. Citava Atina je bila njegova skola. Bio je Platonov ucitelj. Smatrao je da govornik ima smisla tek uz svog sagovornika. Vajar i klesar mladih i cestitih. Rodjen je u III klasi. Odsluzio je vojsku i sa 25 godina postao oklopni vojnik. Bio je ozenjen Ksantipom - veoma dzangrizavom zenom. Rekao je da ko zeli da postane filozof treba da se ozeni tipom zena kao sto je Ksnatipa. Otac 3 sina. Osudjen na smrt.
Bio je miljenik atinske omladine i on se njoj obracao kad god je imao prilike.
Sokrat je delovao u vrlo nezahvalno vreme, u vreme poraza na Peleponezu za vreme vladavine 30 tiranina, koji su zeleli da Sokrata pridobiju za sebe i za svoji politicke ciljeve, ali on je to odbijao.
Roditelji omladine su ga optuzili da im kvari decu i pridobija za sebe. Anit, Melet i Limon su podigli optuznicu protiv Sokrata. Smisao optuzbe je glasila: Sokrat je kriv sto ne veruje u Bogove u koje veruje drzava, a uvodi nova bica, demonska, a i kriv je sto omladinu kvari. Predlazemo smrt.
Pravi razlozi za podizanje optuzbe leze medju redovima. Sokrat kao miljenik omladine zasmetao je mnogima i zeleli su da ga uklone. A drugo je sto nije hteo da ucestvuje u progonu politickih neistomisljenika sto su od njega zahtevala 30-torica tiranina.
Sokrat za sebe kaze da je bio veliki vernik. Vernik vrline. Da je verovao u svoju savest - svoj demonijum.  I kakvog li apsurda da je bio miljenik omladine a da ima nameru da ih kvari.
Doslo je do sudjenja i on se na sudjenju poneo vrlo dostojanstveno. Umesto da bude optuzeni on se poneo kao tuzilac. U prvom glasanju za i protiv smrtne kazne skoro je bio izjednacen broj glasova. Medjutim, kao sto je bio red kod sudjenja, upitali su Sokrata koju kaznu bi sam sebi izrekao. On je rekao da bi zeleo da se sa njima dozivotno besplatno hrani u Pritineju. Njih je to ponizilo. U drugom glasanju skoro svi su bili za smrtnu kaznu. U vreme izvrsenja kazne trajali su Delfiski praznici - bila su zabranjena pogubljenja. Mogao je da pobegne. To su mu svi predlagali. On je to kategoricki odbijao. Mislio je na svoju porodicu, zeleo je nju da zastiti, nije zleo da zive u progonstvu. Uzeo je otrov iz pehara. Hegen je govorio da je Atina vrlo brzo shvatila da je pogresila. U znak zalosti zatvorene su gimnazije, Anit i Limen su progonjeni a Melet je osudjen na smrt. Tako se obistinila Sokratova optuzba.

- Sokratova ( pojmovna ) filozofija -

Smatra da se do jednog opsteg znanja, do pojma stize induktivnom metodom. Polazeci od pojedinacnog, posebnog stize se do > opsteg > a to je pojam. Sva njegova funkcija je suprotnost sofistickom relativizmu po kome je istina relativna i individualna.
Ako uzmemo pojam pravedno - to nece biti shvatanje pojednica, nego ono sto je zajednicko shvatanje svih ljudi.
Sokrat se smatra osnivacem etike - intelektualisticka etika sto podrazumeva da covekom mora da upravlja um i da je on taj koji odredjuje prirodu njegovog moralnog ponasanja. Njegova etika imala je zadatak da poveze znanje i prakticno delovanje. Ona odbacuje helenski ideal znanja: Znanje radi znanja, i pokazuje da znanje ima najvecu vrednost pri prakticnoj primeni. Znanje je potrebno iz prakticnih razloga radi dobrog i pravilnog zivota. Zato Sokrat izjavljuje: " Vrlina je znanje " a posto je znanje jedno a vrlina se sastoji u znanju onda je i ona jedna jer proizilazi iz znanja onoga sta treba ciniti i cega se treba kloniti.
Sokrat kaze: " Niko ne gresi namerno, jer svako gresi zato sto ne zna sta je dobro, a ne zato sto nece dobro." Gore je gresiti iz neznanja. Opasnije je gresiti iz neznanja. On ce gresiti uvek dok ne shvati svoju gresku. A onaj koji iz znanja gresi to radi zato sto to zeli i moze da kontrolise.
Ako je vrlina znanje onda je vrlina postiziva. Moze se nauciti da ne bismo stalno gresili na istim stvarima. Vrlina se izgradjuje: samosaznavanjem i sticanjem etickih normi.
Sokrat ljudsku prirodu uzima kao neizvajan mermer, od koga covek, vajar, samo saznanjem treba da stvori umetnicko delo. Jedino zivot u umerenosti, poboznosti i razumnosti moze da obezbedi pravedost. Nije dovoljno samo da kultivisemo tu svoju culnu prirodu nego je neophodno da ovladamo i svojom dusom i da o njoj vodimo mnogo vise racuna nego o telu, jer ona je besmrtna i neprolazna.
Sokrat je medju prvim filozofima uveo pojam savsti u svoju etiku. On je bio vernik svoje vrline, verovao je u svog demonijuma, u svoju savst. Ona mu je rekla dok je odlazio u sudnicu da nije kriv. To je bilo presudno da ostane dosledan sebi i onom zivotu koji je vodio do tad.
Nakon Sokratove smrti u Atini su delovale: megarska, kinicka i kirinska skola.

Toliko za sada :) :) :)

To koleginice Micika! Bravooooo!!!!

PLATON

Zivot i delo
Platon je potomak jedne od atickih plemickih porodica, kojoj je po majci sest generacija unazad pripadao atinski zakonodavac, pesnik i jedan od "sedmorice mudraca" - Salon. Po ocevoj porodicnoj liniji, govorilo se da je Platonov daleki predak bio legendarni aticki kralj Kodrus. Posto se dan Platonovog rodjenja poklapao sa praznikom rodjenja Apolona delfijskog, stvoren je u potonjim vremenima mit da je Apolon bio pravi Platonov otac.
Platon se rodio 428. godine stare ere, godinu dana pre Periklove smrti, a Sokrat je tada imao nesto vise od cetrdeset godina. Ziveo je dugo: osamdeset i jednu godinu. Njegovi anticki biografi kazu da se Sokratu pridruzio kao dvadesetogodisnji mladic, da je pre toga pisao tragedije i hteo da ucestvuje u takmicenju tragickih pesnika, ali da je, prisustvujuci po prvi put jednom sokratskom razgovoru, spalio svoje tragedije. Posle Sokratove smrti, kazu isti biografi, pridruzio se Heraklitovom sledbeniku Kratilu, a slusao je izlaganja i jednog Parmenidovog sledbenika. Tvrdi se, takodje, da je putovao u severnu Afriku i Juznu Italiju i da je tamo izucavao matematiku i obavestavao se o pitagorejskom ucenju. Tvrdnja da je putovao u Egipat i razgovarao sa egipatskim svestenicima ne moze se uzimati kao previse verodostojna; tako nesto je pripisivano gotovo svim slavnim ljudima, jer se verovalo da su egipatski svestenici bili cuvari najstarije mudrosti. Ali o Platonovim putovanjima na Siciliju svedoce njegova pisma, kojih sto autenticnih, sto sumnjive autenticnosti ima 13 na broju.
Bibliotekar aleksandrijske biblioteke Trasil sredio je Platonovu knjizevnu zaostavstinu, podelivsi je na devet tetralogija, po ugledu na ranije (u Platonovo i Sokratovo vreme) uobicajeno grupisanje dela tragickih pesnika. U svakoj tetralogiji bila su po cetiri zasebna dela. Na taj nacin, Trasilovo izdanje Platonovih sabranih dela obuhvatilo je ukupno 36 spisa: 35 dijaloga i 13 pisama uvrstenih u jednu celinu. Kasnije se pokazalo da jedan od dijaloga - Epinomi (Dodatak Zakonima), nije napisao Platon, vec neko od njegovih sledbenika. Ostalo je dakle 34 dijaloga, od kojih verovatno jos neki nisu autenticni. Neizvesno je da li naslovi tih dijaloga poticu od samog Platona, ili od Trasila, koji je najverovatnije dodao i podnaslove, na primer: Drzava ili O pravicnosti, Fedon ili O dusi, Gozba ili O ljubavi, i sl. Naslovi su davani pretezno prema imenima licnosti koje sudeluju u dijalogu (Protagora, Gorgija, Fedon, Timaj, Fedar, i sl.), ali i prema predmetu (Apologija, Drzava, Zakoni), a vrlo retko prema nekom dogadjaju, pa i tada se imao u vidu dogadjaj koji se moze neograniceni broj puta ponavljati (Simposion = Gozba). Diogen Laertije tvrdi da je Platon prvi poceo da pise dijaloge, mada su drugi stari pisci to poricali. U svakom slucaju, Platon je bio i ostao nenadmasan u toj vrsti filozofskog istrazivanja. Njegovi ranijij dijalozi imaju izrazeniju dramsku formu od starijih, a svi su uglavnom srednjeg ili manjeg obima, izuzev Drzave i zakona koji su prilicno obimna dela.
Svi su Platonovi dijalozi sacuvani u celini, mada su izvorni rukopisi mestimicnoiskvareni ili nejasni. Sadasnja izdanja i prevodi Platonovih dela po pravilu sadrze na marginama posebnu paginaciju, koja potice od izdanja celokupnih Platonovih dela na grckom jeziku 1578. godine u Lionu. Ovo izdanje je s velikom akribijom priredio francuski helenista H. Stefanus (Anri Etjen). On je zapravo prvi podelio svaku stranicu na pet priblizno jednakih odeljaka, oznacavajuci svaki odeljak redom prvim slovima abecede: a, b, c, d, e. Ovo je znatno olaksalo citiranje Platonovih dela i pronalazenje citiranih mesta: dovoljno je staviti naslov dijaloga i stranicu sa slovima koja blize pokazuje pocetak citiranog mesta, na primer, Drzava, 526c, ili Resp. 526c, sto je isto (jer Resp. je skracenica od Republika = Drzava).
Nijedan od starih pisaca ne pominje neki Platonov dijalog, koji nama nije poznat, pa iz toga mozemo da zakljucimo da su svi Platonovi dijalozi sacuvani, sto je samo po sebi izuzetno i zacudjujuce. Objasnjenje tog zacudjujuceg fakta moramo potraziti ne samo u izuzetnoj vrednosti, koja je od davnina pridavana Platonovim pisanim tvorevinama, nego i u posebnoj instituciji koju je Platon za zivota osnovao i koja je veoma brizljivo cuvala uspomenu na svoga osnivaca. Ta je institucija dobila ime Akademija, i to po jednom gaju koji je vec nosio to ime i koji se nalazio izvan gradskih zidinana na desnoj strani tzv. svetog puta kojim je o Dionisovim svecanostima isla povorka u Demetrino svetiliste u Eleusini (danasnji Elefsis na putu od Atine prema Megari ili Korintu).
Akademija je bila prva filozofska skola u doslovnom i strogom smislu te reci. Njen uzor je verovatno bio pitagorejsko bratstvo, ali za razliku od ovog Akademija je ustrojena kao pravo sveuciliste sa neophodnim zgradama i prostorom za predavanja i razgovore, verovatno i sa prostorijama za smestaj gostujucih prijatelja Akademije koji su dolazili iz drugih helenskih gradskih republika. Sigurno je da je Akademija imala sopstvenu biblioteku za koju su pribavljeni rukopisi i u kojoj su cuvani i prepisivani rukopisi Ucitelja Platona. Sumnjiva je verodostojnost legende, prema kojoj je na ulazu u Akademiju pisalo: "Neka ne ulazi ko ne zna geometriju". Ova je legenda nastala verovatno zbog izuzetnog znacaja koji je, u Platonovo vreme i neposredno posle njegove smrti, pridavan istrazivanjima u geometriji i matematici uopste. Akademija, po svemu sudeci, nije mogla biti obican "univerzitet". U nju su primani mladici kao i ljudi starijeg uzrasta, u potonjim vremenima i zene, ali izvesno je da je prijem morao biti uslovljen nekom vrstom proveravanja obdarenosti za ucenje i spremnosti da se zivot posveti ljubavi prema mudrosti, odnosno sklonosti za trajnim istrazivanjima i sticanju znanja.
Gaj u kojem je Platonova skola bila smestena imao je svoj gimnasion (gimnaziju), tj. vezbaliste za jacanje tela - "gimnastiku". Ali Akademija nije spremala atlete. U dugom trajanju Akademije (s prekidima od oko 900 godina) bilo je uspona i padova, bilo je i preseljenja u okviru same Atine, pa i u druge gradove; bilo je, takodje, i promena u duhovnim orijentacijama (jedan period je npr. poznat kao skepticki), ali uspomena na Platona nikada nije bila potisnuta i odbacena.

Platonovi citati

"Ko ljubi zbog ljubavi, taj je slijep."
"Ljubav je teška bolest duše."
"Hrabrost je posebna vrsta znanja i uči nas kako treba da se plašimo onoga čega treba da se plašimo i kako da se ne plašimo onoga čega ne treba da se plašimo. "
"Mudri ljudi govore zato što imaju nešto da kažu. Budale zato što moraju nešto da kažu."
"Najveće blaženstvo koje je ikada postojalo na svijetu postiže se ljubavlju."
"Neki ljudi vjeruju sve, samo ako im se šapne."
"Nikad ne obeshrabruj nekoga ko kontinuirano napreduje, bez obzira kako sporo."
"Od slobodnog čovjeka ne može se napraviti rob, jer je slobodan čovjek slobodan i u zatvoru."
"Postoji samo jedno dobro, a to je znanje, i jedno zlo, a to je neznanje."
"Pravednost je vrlina velikih ljudi."
"Pravednost vlada tamo gdje se oni kojih se neko zlo ne tiče razoružaju jednako kao i oni koje je to zlo zadesilo."
"Samo mrtvi su vidjeli kraj rata."
"U iskonu bijasmo ujedinjeni; želja i čežnja da se vratimo jedinstvu zove se ljubav."
"U svakom slučaju zakone formira vladajuća elita za vlastite interese. Demokratija proizvodi demokratske zakone, tirani proizvode autokratske zakone i tako dalje. Sa formiranjem zakona određuje se, šta je dobro za subjekte i šta služi njihovim interesima. Ko krši zakone, označavaju ga kao grešnika i kažnjavaju ga." (Država)
"Zaljubljenici vide na svijetu samo sebe, a zaboravljaju da ih vidi svijet."
"Znanje koje imamo je samo mrvica onoga što nemamo."
"Želite li stvoriti nešto veliko, uložite u to cijeli život."
               

WoW...Lejo...WoW!!

Fridrih Niče
 
Po stilu svoga pisanja, Niče (1844-1900) predstavlja posebnu pojavu u filozofiji. Pisao je u aforizmima, metaforama i kratkim razmišljanjima, ne izgrađujući filozofski sistem poput npr. Hegela. Njegova tema je duboko nezadovoljstvo načinom mišljenja i življenja u njegovom vremenu. Nije se raspravljao sa drugim filozofima nego sa usvojenim, uobičajenim "duhom vremena". Smatrao je da su individualnost i strast potisnuti kulturnim modelom koji podstiče nemisaono uklapanje u postojeći moral i društvene norme. Najpoznatije Ničeove knjige su Tako je govorio Zaratustra, Volja za moć, S one strane dobra i zla i Genealogija morala.
 
"Moral" je uvek više od minimalnih zajedničkih normi koje bi jedna, npr. kantovska, etika mogla opravdati. Zbog toga se moralom mogu nametati načini života koji mogu sputavati sam život. Na taj način se ono što je postojeći kulturni model, pretvara u apsolut najčešće podržan "metafizičkim", nadzemaljskim razlozima. U skladu sa opštim usmerenjem protiv metafizike, koje je karakterisalo 19. vek, Niče se na svaki način trudio da skine taj oreol svetog sa postojećeg.
 
Tamo gde je u filozofiji i usvojenom moralu stajala neka večna ili samorazumljiva istina, Niče je video neku sklonost ili volju za moć, upravo se trudeći da sve svede u zemaljske okvire. Ukoliko nešto nije moglo da se opravda istinom argumenta, Niče je odmah u tome video ljudski motiv da se nekim stavom stekne prednost u odnosu na neke druge ljude. Sve je ispoljavanje volje za moći, i to se ne može izbeći - ono što Niče očigledno nije podnosio je zaogrtanje ovih motiva plaštom "viših istina".
 
U učenjima moralista Niče je video proizvoljnu želju da se mišljenja i želje ujednače, želju koja ne koristi životu i istini jer ne potpomaže stvaranje novih formi života i mišljenja.
 
Smatrao je da važeći kulturni model Zapada oličen u vrlinama skromnosti, odricanja i suzdržanosti, potiče iz odluke napravljene još u Staroj Grčkoj da se izabere "apolonski" umesto "dioniskog" kulta. Ovaj "dioniski" (po polubogu Dionisu u grčkoj mitologiji) model je slavio život kao takav, a ne neki njegov nadzemaljski nastavak ili ideal, kao što to čini hrišćanstvo koje je posledica izbora "apolonskih" vrednosti. Moderna varijanta starih dioniskih vrednosti koju se Niče trudio da formuliše, treba da bude vodič za prevrednovanje svih vrednosti.
 
Nasuprot svom prethodniku Hegelu koji je u istoriji video napredak, Niče je smatrao da je kretanje istorije kružno. Vreme se kreće kao "večno vraćanje istog". Svoju najčuveniju knjigu naslovio je "Tako je govorio Zaratustra", tako simbolički pokazavši da ne smatra da su novije istorijske forme samim tim bolje od starijih. U tom izboru naslova vidi se i Ničeova otvorenost za druge, ne-zapadne kulture, koju su raniji filozofi retko pokazivali.

Ničeova filozofija
 
Niče je u filozofiju uključio dva izražajna sredstva, aforizam i poemu. Sami ti oblici pretpostavljaju novu zamisao filozofije, novu sliku mislioca i mišljenja. Ideal saznanja, otkriće istine, Niče zamenjuje tumačenjem i vrednovanjem. Prvo cilja na „smisao” neke pojave, uvek parcijalan i fragmentaran; drugi određuje hijerarhijsku „vrednost” smisla, i objedinjuje fragmente, a da ne slabi niti potiskuje njihovu mnoštvenost. Tačnije rečeno, aforizam je u isti mah umetnost tumačenje i stvar koju treba tumačiti; poema u isti mah umeće vrednovanja i stvar za vrednovanje. Tumač je fiziolog ili lekar, onaj koji pojave razmatra kao simptome i govori u aforizmima. Vrednovatelj je umetnik, onaj ko razmatra i stvara „perspektive”, ko govori u poemi. Filozof budućnosti je umetnik i lekar – jednom reči, zakonodavac.
Takva slika filozofiji takođe je najstarija, najdredvnija. To je slika presokratovskog mislioca, „fiziologa” i umetnika, tumača i vrednovatelja sveta. Kako razumeti tu bliskost budućnosti i početka? Filozof budućnosti je u isto vreme istraživač starih svetova, vrhova i pećina, i jedino stvara sećajući se nečeg što je bilo fundamentalno zaboravljeno. To nešto je, prema Ničeu, jedinstvo mišljenja i života. Složeno jedinstvo: korak za život, korak za misao. Načini života nadahnjuju vidove mišljenja, načini mišljenja stvaraju vidove života. Život aktivira miščjenje, a mišljenje sa svoje strane afirmiše život. O tom presokratovskm jedinstvu mi nemamo ni ideju. Imamo samo primere gde mišljenje guši i sakati život, i gde život uzvraća, obezglavljući mišljenje i gubeći se s njim. Sada imamo samo izbor između osrednjih života i ludih mislilaca. Živora previše mudrih za mislioca, mišljenja suviše ludih za živog: Kanta i helderlina. Ali lepo jedinstvo ostaje da se ponovo nađe, takvo da više nije jedno ludilo – jedinstvo koje od anegdote života čini aforiza mišljenja, i od vrednovanja mišljenja novu perspektivu života.
Tajna presokratovaca bila je već na određen način izgubljena od početka. Filozofiju treba da mislimo kao jednu snagu. A zakon snaga je da se one ne mogu pojaviti bez pokrivanja mskom prethodnih snaga. Život mora najpre da imitira materiju. Bilo je potrebno da se filozofska snaga, u čas kad se rodila u Grčkoj, preruši kako bi preživela. Bilo je potrebno da filozof uzajmi izgled prethodnih snaga, da uzme masku sveštenika. Mladi grčki filozof ima nešto od starog istočnjačkog sveštenika. Oko toga se i danas varamo: Zaratudtra i Heraklit, Indusi i Elejci, Egipćani i Empedokle, Pitagora i Kinezi – sve moguće zbrke. Govorimo o vrlini idealnog filozofa, o njegovom asketizmu, o njegovoj ljubavi za mudrost. Ne umemo da dokučimo usamljenost i posebnu čulnost, malo mudre ciljeve jednog opasnog postojanja skrivenog ispod maske. Tajna filozofije, jer je izdubljena od početka, ostaje da se otkrije u budućnosti.
Dakle sudbina je da se filozofija u istoriji razvijala samo degenirušići se, okrećući se protiv sebe, puštajući da izgubi svoju masku. Umesto jedinstva aktivnog življenja i afirmativnog mišljenja vidimo mišljenja koje sebi daje u zadatak da sudi životu, da mu suprotstavi navodno nadmoćne vrednosti i da ga ograničava, da ga osudi. U isti mah kad mišljenje postaje tako negativno, vidimo kako se život obezvređuje, prestaje da bude aktivan, svodi se na sve slabije oblike, na bolešljive oblike jedino uskladive sa vrednostima koje se zovu višima. Trijumf „reakcije” kad aktivnim životom, i negacije nad afirmativnim mišljenjem. Posledice su teške po filozofiju. Jer dve vrline filozofa zakonodavca bivaju kritika svih utvrđenih vrednosti, to jest vrednosti viših od života a koje u načelu zavise od njega, i stvaranja novih vrednosti, vrednosti života koje traže novo načelo. Čekić i preobražaj. Ali u isto vreme kad se filozofija degeneriše, filozof zakonodavac ustupa mesto pokornom filozofu. Umesto kritičara ustanovljenih vrednosti, umesto stvaraova novih vrednosti i novih vrednovanja, istupa čuvar dospuštenih vrednosti. Filozof prestaje da bude fiziolog ili lekar, kako bi postao metafizičar; on više nije pesnik, postaje „javni profesor”. On kaže da se potčinjava zahtevima istine, razuma; ali ispod takvih zahteva razuma često se prepoznaju snage koje nisu tako razumne, Države, religije, tekuće vrednosti. Filozofija je samo popisivanje svih razloga koje čovek sebi daje kako bi se pokoravao. Filozof priziva ljubav za istinu, ali takva istina ne čini ikome išta loše („pojavljuje se kao prostodušni stvor koji voli svoje udobnosti, koji bez perstane svim etabliranim moćima daje jemstvo da nikome neće ni najmanje škoditi, jer je ona, posle svega, čista nauka” – Nesavremena razmatranja, Šopenhauer kao vaspitač, 3). Filozofija procenjuje život prema njegovoj sposobnosti da podnosi težinu, da nosi teret. Taj teret, te težine jesu upravo najviše vrednosti. Takav je duh težine koji u istu pustinju ujedinjuje nosača i ono što nosi, reaktivni i potcenjeni život, negativnu i potcenjivačku misao. Tada imamo samo iluziju kritike i sablast stvaranja. Jer ništa nije suprotnije stvaraocu od nosača. Stvarati to znači olakšati, osloboditi život tereta, pronaći nove mogućnosti života. Stvaralac je zakonodavac – igrač.
Odvajanje filozofije od života pojavljuje se jasno sa Sokratom. Ako se metafizika odredi preko razlučivanja dva sveta, preko suprotnosti suštine i pojave, istinitog i lažnog, duhovnog i čulnog, onda treba reći da je Sokrat pronašao metafiziku: od života je načinio nešto čemu treba suditi, što treba izmeriti, ograničiti, a od mišljenja meru, granicu, što se izvršava u ime najviših vrednosti – Božanskog, Istinitog, Lepog, Dobrog... Sa Sokratom se pojavljuje tip dobrovoljno i suptilno potčinjenog filozofa. Ako nastavimo, preskačući stoleća, ko može verovati da je Kant obnovio kritiku, odnosno opet otkrio zamisao filozofa zakonodavca? Kant potkazuje lažne pretenzije na saznanja, ali ne stavlja u pitanje ideal saznanja; on potkazuje lažni moral, ali ne stavlja u pitanje pretenzije moralnosti, ni prirodi i poreklo njenih vrednosti. Optužuje nas da brkamo domene, interese; ali domeni ostaju nedirnuti, a interesi razuma sveti (istinsko saznanje, istinski moral, istinska religija).
Sama dijalektika nastavlja tu opsenu. Dijalektika je veština koja nas poziva na pridobijanje otuđenih svojstava. Sve se vraća Duhu, kao pokretaču i proizvodu dijalektike; ili na svest o sebi; ili čak na čoveka kao generičko biće. Ali ako naša svojstva po sebi izražavaju obezvređeni život, osakaćenu misao, čemu nam služi da ih povratimo, ili da postanemo njihov istinski subjekt? Jesmo li potisnuli religiju kad smo interiorizovali sveštenika, kad smo ga stavili u vernika, na način Reformacije? Da li smo ubili Boga kad smo postavili čoveka na njegovo mesto, kad smo mu sačuvali suštinsko, to jest samo mesto? Jedina je promena u ovom: umesto da bude optužen spolja, čovek sam preuzima terete na svoja pleća. Filozofija budućnosti, filozof-lekar, postaviće dijagnozu produžetka istog zla pod različitim simptomima: vrednosti se mogu promeniti, čovek sebe može staviti na mesto Boga, napredak, sreća, korist zamenjuju istinito, dobro ili boažnsko – suština se ne menja, to jest perspektive ili vrednovanja od kojih zavise vrednosti, stare ili nove. Uvek nas pozivaju da se potčinimo, da navalimo teret na nas, jedino da prepoznamo reaktivne oblike života, optužujuće oblike mišljenja. Kad to ne želimo, kad ne možemo da sebe ispunimo najvišim vrednostima, pozivaju nas opet da prihvatimo „Stvarno kakvo jeste” – ali to Stvarno kakvo jeste upravo je ono što najviše vrednosti čini od stvarnosti! (Čak je egzistencijalizam sačuvao zbunjujući ukus da se preuzme, prihvati teret, upravo ukus dijalektike, što ga je odvojilo od Ničea).
Niče je prvi koji nas uči da nije dovoljno pogubiti Boga kako bi se obavilo prevrednovanje vrednosti. U Ničeovom delu ima više verzija smrti Boga, barem petnaestak, sve odreda velike lepote (ponekad se navodi zapis naslovljen Bezumnik iz Vesele nauke, III, 125, kao prva velike verzija smrti Boga; ali to nije tako, Putnik i njegova senka sadrži izvrsnu priču pod naslovom Zatvorenici). Međutim, upravo prema jednoj od najlepših, ubica Boga je „najgnusniji među ljudima”. Niče hoće da kaže kako se čovek još uvek od sebe pravi gnusobu kad, bez potrebe za spoljašnjom instancom, sebe spontano opterećuje politikom, bremenima za koje mu se čini da više ne dolaze spolja. Tako istorija filozofije, od sokratovaca do hegelovaca, ostaje istorija dugog potčinjavanja čoveka, i razloga koje sebi daje kako bi to opravdao. To kretanje obezvređenja čoveka ne tiče se samo filozofije, već izražava najoštije postajanje, najtemeljniju kategoriju istorije. Ne neko delo u istoriji, već samo načelo odakle proističe najveći broj zbivanja koja određuju našu misao i naš život, simptomi jedne dekompozicije. Zato istinska filozofija, kao filozofija budućnosti, nije više istorijska niti večna: ona mora biti nesavremena, uvek nesavremena.

Svako tumačenje je određivanje smisla neke pojave. Smisao se upravo sastoji od osnosa snaga, prema kojem neke delaju a druge reaguju u složenom i hijerarhizovanom skupu. Ma koliko bila složenost pojave, po pravilu razlujemo aktivne snage, primarne, snage osvajanja i nadređivanja, od reaktivnih snaga, sekundarnih, snaga priagođavanja i regulisanja. Ovo razlikovanje nije samo kvantitativno, već kvalitativno i tipološko. Jer suština snage je da je u odnosu prema drugim snagama; i u tom odnosu ona prima svoju suštinu i kvalitet.
Odnos snage prema snazi naziva se „volja”. Stoga, pre svega, treba izbeći pogrešno shvatanje ničeovog načela volje za moć. To načelo ne označava (iloi barem ne označava u prvom redu) da jedna volja hoće moć ili da žudi da vlada. Dokle god tumačimo volju za moć u smislu „žudnje za vladanjem” činimo da ona snažno zavisi od ustanovljenih vrednosti, jedino kadrih da odrede šta se mora „priznati” kao najmoćnije u ovom ili onom slučaju, u takvom ili takvom sukobu. Time se pogrešno razumeva priroda volje za moć kao plastičnog načela naših procena, kao skrivenog načela za stvaranje novih, nepoznatih vrednosti. Volja za moć, kaže Niče, ne sastoji se od vatrene žudnje niti čak od zauzimanja, već od stvaranja, i od davanja. Moć, kao volja za moć, nije to što volja hoće, već ono što hoće u volji (Dionis lično). Volja za moć je diferencijalni činilac iz koga proizlaze prisutne snage i njihov odgovarajući kvalitet u nekom kompleksu. Stoga se ona pojavljuje uvek kao pokretni, vazdušni, mnoštveni činilac. Jedna snaga upravlja preko volje za moć, ali se preko volje za moć i neka snaga potčinjava. Dvama tipovima ili kvalitetima snaga odgovaraju stoga dva lica, dve qualia volje za moć, krajnji i tečni karakteri, dublji od snaga iz kojih proizlaze. Jer volja za moć čini da aktivne snage potvrđuju, afirmišu vlastitu razliku: na njima se potvrđianje primarno, negacije he zvek samo posledica, poput viška uživanja. Ali svojstvo reaktivnih snaga, suprotno prethodnom, leži u tome da se najpre suprotstave onome što one nisu, da ograniče drugo: kod njih je negacija prva, putem negacije one dolaze na to da liče na potvrđivanje. Afirmacija i negacija su, dakle, qualia volje za moć, kao što su aktivno i reaktivno kvaliteti snaga. I kao što tumačenje pronalazi načela smisla u snagama, tako procena nalazi načela vrednosti u volji za moć. – Konačno, zarad prethodnih terminoloških razmatranja, izmičemo redukciji Ničeove misli na prost dualizam. Jer, vidimo, afirmaciji pripada na suštinski način da sama bude umnožena, mnoštvena, a negaciji da bude jedna, odnosno nespretno monistička.
Ali istorija nam pokazuje čudnu pojavu: reaktivne snage trijumfuju, negacija preovađuje u volji za moć! Nije reč samo o ljudskoj istoriji, već o istoriji života, istoriji Zemlje barem onako kako je nastanjuje čovek. Svuda vidimo trijumf nekog „ne” nad onim „da”, reakcije nad akcijom. Ćak i život postaje prilagođen i regulativan, svodi se na sekundarne oblike: više ne razumemo šta označava delovanje. Čak se i snage Zemlje iscrpljuju, na ovoj opusteloj površi. Tu zajednička pobeda reaktivnih snaga i volje za negiranjem, Niče naziva „nihilizam” – ili trijumfom robova. Analiza anihilizam je, prema Ničeu, predmet psihologije, podrazumevajući da se takva psihologija tiče i kosmosa.
Za jednu filozofiju snage ili volje izgleda teško da objasni kako pretežu reaktivne snage, „robovi”, „slabići”. Jer, ako se skupa formira neka snaga veća od jakih, ne vidi se šta se promenilo, na čemu se osniva kvalitativna procena. Ali uistinu, slabići, robovi ne trijumfuju putem dodavanja svojoj snazi, nego preko izvlačenja snage iz drugih: oni odvajaju snažne od onoga što oni mogu. Oni ne trijumfuju komponovanjem svojih snaga, već preko moći svoje prilepčivosti. Oni zahvataju postajanje-reaktivnih svih snaga. U tome leži „degeneracija”, odvajanje od života. Niče pokazuje kako već borba za život, prirodni odabir, nužno favorizuje slabe i bolesne kao takve, one „sekundarne” (bolešću se naziva život sveden na svoje reaktivne procese). Još više, u slučaju čoveka merila istorije favorizuju robove kao takve. Postajanje-bolesnim života u celini, postajanje-robovima svih ljudi gradi pobedu nihilizma. Time ćemo još izbeći pogrešno razumevanje ničeovskih izraza „jak” i „slab”, „gospodar” i „rob”: očigledno je da rob ne prestaje da bude rob ako se dočepa vlasti, niti da slab ostane slab. Reaktivne snage, kad pretežu, ne prestaju da budu reaktivne. Jer, prema Ničeu, svuda je reč o kvalitativnoj tipologiji, reč je o niskosti i plemenitosti. Napši gospodari su robovi koji trijumfuju u jednom univerzalnom postajanju-robovima: evropski čovek, domaći čovek, lakrdijaš... Niče moderne države opisuje kao mravinjake gde šefovi i vladari prevlađuju svojom niskošću, prilepčivošću te niskosti i lakrdijašenjem. Ma kakva da je Ničeova složenost, čitalac lako nasluti u koju je kategoriju (to jest u koji tip) svrstana rasa „gospodara” kako su ih zamislili nacisti. Kad nihilizam trijumfuje, tada i samo tada volja za moć prestaje da znači „stvarati”, i označava: želeti moć, žudeti za dominacijom (dakle sebi pripisati ili prisvojiti ustanovljene vrednosti, novac, čast, vlast...). Jer volja za takvu moć upravo je volja roba, način na koji rob ili nemoćnik zamišlja noć, ideju koju o njoj gradi za sebe, i koju primenjuje kad pobedi. Događa se da bolesnik kaže: ah! kad bi mi bilo bolje, ovako bih učinio – i možda će tako činiti – ali ti projekti i zamisli još uvek su ideje bolesnika, ništa drugo do bolesnika. Jednako je sa robom i njegovom zamisli vladanja ili moći. Jednako je i sa reaktivnim čovekom i njegovom zamisli akcije. Svuda nalazimo preokretanje vrednosti i procena, svuda stvari gledane iz ćoška, naopake slike kao u oku bika. Jedna od najvećih Ničeovih reči glasi: „Uvek treba braniti jake od slabih”.
Precizirajmo, u slučaju čoveka, etape trijumfa nihilizma. Te etape oblikuju velika otkrića ničeovske psihologije, kategorije jedne tipologije dubine:
1. Resantiman: ti si kriv, ti... Projektivno optuživanje i okrivljavanje. Ti si kriv ako sam slab i nesrećan. Reaktivni život izmiče aktivnimm snagama, reakcija prestaje da „dela”. Reakcija postaje vrsta sentimenta, „resantiman”, koji se upravlja protiv svega aktivnog. Delanje se čini „nečasnim”: sam je život optužen, odvojen od svoje moći, odvojen od onog što može. Jagnje kaže: moglo bih da činim sve što čini orao, zaslužilo sam da se uzdržim, neka orao postupa kao ja...
2. Loša savest: ja sam kriv... Moment introjekcije. Uhvativši život u zamku, reaktivne snage mogu da se vrate sebi. One interiorizuju krivicu, za sebe kažu da su krive, okreću se protiv sebe. A time daju primer, godi im da im se priduži život u celini, dosežu maksimum prilepčive moći – one oblikuju reaktivne zajednice.
3. Asketski ideal: moment sublimacije. To što želi slab i reaktivan život na kraju je negacija života. Njegova volja za moć je volja za ništavilo, kao uslov njegovog trijumfa. Obrnuto, volja za ništavilo podnosi samo slab, oštećen, reaktivan život: stanja bliska nuli. Tako se pothranjuje uznemirujuće savezništvo. Životu će se suditi prema takozvanim višim vrednostima od života: te pobožne vrednosti se suprotstavljaju životu, oduđuju ga, vode u ništavilo; one obećavaju spas samo najreaktivnijim, najslabijim, najbolesnijim oblicima života. Takvo je savezništvo Boga-Ništavila i Čoveka-Reakcije. Sve je izokrenuto: robovi sebe zovu gospodarima, slabi jakima, niskost plemenitošću. Kaže se za nekoga da je jak i plement jer nosi: nosi težinu „viših” vrednosti, oseća se odgovornim. Čak i život, naročito on, izgleda težak za nošenje. Procene su toliko deformisane da se više ne vidi kako je nosilac rob, kako je to što nosi ropstvo, kako je nosač obespravljen – suprotno od stvaraoca, od igrača. Jer, u stvari, nosi se samo sila slabosti, podnosi se samo volja za ništavilo (Zaratustrina Luda; lik Magarca).
Prema Ničeu, prethodne etape nihilizma odgovaraju judejskoj religiji, potom hrišćanskoj. Ali koliko je ona pripremljena od strane grčke filozofije, degeneracijom filozofije u Grčkoj. Još uopštenije Niče pokazuje koliko su te etape takođe nastajanje velikih kategorija mišljenja: Ja, Svet, Bog, uzročnost, svrhovitost itd. – Samo, nihilizam se tu ne zaustavlja, produžuje putem koji čini čitavu našu istoriju.
4. Smrt Boga: moment rekuperacije. Već dugo vremena smrt Boga nam liči na dramu unutar religije, kao stvar između judejskog i hrišćanskog Boga. Ne znamo tačno da li je to Sin koji umire, usled resantimana Oca, ili umire Otac, kako bi Sin bio samostalan (i postao „kosmoplitski”). A već sveti Pavle osniva hrišćanstvo na ideji da je Hristos umro zbog naših greha. Sa Reformacijom smrt Boga postaje sve više stvar između Boga i čoveka. Sve dotle da se čovek otkriva kao ubica Boga, hoće da sebe uzme kao takvog i da ponese nov teret. Hoće logičnu posledicu te smrti: da sam postane Bog, da zameni Boga.
Ničeova ideja je da je smrt Boga veliki svetao događaj, ali nedovoljan. Jer se „nihilizam” nastavlja, jedva menjajući oblik. Maločas je nihilizam značio: obezvređenje, negaciju života u ime najviših vrednosti. Sada znači: negaciju najviših vrednosti, njihovu zamenu ljudskim, suviše ljudskim vrednostima (moral zam,enjuje religiju; korist zamenjuje napredak, sama istorija smenjuje božanske vrednosti). Ništa se nije promenilo, jer isti reaktivni život, isto ropstvo, koji su trijumfovali u senci božanskih vrednosti, sada trijumfuju putem ljudskih vrednosti. Isti je nosač, isti Magarac, koji je ostajao pod teretom božanskih relikvija, čime je odgovarao pred Bogom, a sada sebe samog opterećuje, u samoodgovornosti. Čak je načinjen korak dalje u pustinji nihilizma: pretendujemo da smo obuhvatili čitavu Stvarnost, ali smo samo obuhvatili ono što su nam ostavile najviše vrednosti, preostatak reaktivnih snaga i volje za ništavilo. Zato Niče, u IV knjizi Zaratustre, ulazi u trag velike bede onih koje naziva „višim ljudima”. One žele da zemene Boga, nose ljudske vrednosti, čak veruju da su opet otkrili Stvarnost, rekuperisali smisao potvrđivanja. Ali jedina potvrda za koju su kadri jeste samo „Da” Magarca, i-a, reaktivna naga koja se sama ispunjava proizvodima nihilizma, koja veruje da kaže da svaki put kad nosi neko ne. (Dva modertna dela jesu dubinska promišljanja o Da i Ne, njihove autentičnosti ili njihove mistifikacije: Niče i Džojs).
5. Poslednji čovek i čovek koji hoće da iščezne: moment kraja. Smrt Boga je otuda jedan dogačaj, ali taj događaj još čeka svoj smisao i vrednost. Dokle god ne promenimo nmačelo procene, dok god stare vrednosti zamenjujemo novim, naznačujući tek nove kombinacije između reaktivnih snaga i volje za ništavilo, ništa se nije promenilo, još uvek smo pod vlašću ustanovljenih vrednosti. Poznajemo dobro da ima vrednosti koje se rađaju kao stare, koje, od svog rođenja, svedoče o svojoj saobraznosti, prilagođenosti, nemoći da uznemire ustanovljeni poredak. A ipak, na svakom koraku, nihilizam napreduje dalje, praznina se diže više. Jer ono što se pojavljuje u smrti Boga, to je da se savezništvo reaktivnih snaga i volje za ništavilo, reaktivnog Čoveka i nihilističkog Boga, upravo raskida: čovek je pretendovao da se liši Boga, da važi za Boga. Ničeovski pojmovi su kategorije nesvesnog. Važan je način na koji se drama odvija u nesvesnom: kad reaktivne snage pretenduju da se liše „volje”, on odlaze sve dalje u ponor ništavila, u svet sve više lišen vrednosti, božanskih ili čak ljudskih. Na mesto viših Ljudi stupa poslednji čovek, koji kaže: sve je uzalud, pre se treba ugasiti pasivno! Pre ništavilo volje nego volja za ništavilo! Ali, zarad takvog prekida, volja za ništavilo sa svoje strane se okreće protiv reaktivnih snaga, postaje volja da se negira sam reaktivni život, i nadahnjuje čoveka na žudnju da se kativno razori. S onu stranu poslednjeg čoveka popstoji, dakle, još i čovek koji hoće da iščezne. Na toj se tački dovršava nihilizam (Ponoć), sasvim spreman – spreman za prevrednovanje (razlika između poslednjeg čoveka i čoveka koji hoće da iščezne suštinska je u Ničeovoj filozofiji: v. na primer, u Zaratustri, razliku između predskazivanja vrača i poziva Zaratustre).
 
Prevrednovanje svih vrednosti se ovako određuje: aktivno postajanje snaga, trijumf afirmacije u volji za moć. Pod vlašću nihilizma negativno je oblik i osnova volje za moć; afirmacija je tek druga, potčinjena negaciji, prikupljajući i noseći plodove negativnog. Tako je Da Magarca, i-a, jedna laž, karikatura potvrđivanja. Sada se sve menja: afirmacija postaje suština ili sama volja za moć; što se tiče negativnog, ono opstaje, ali kao vid bića onoga koji potvrđuje, kao agresivnost svojstvena afirmaciji, kao vedra najava i kao grmljavina koja sledi potvrđeno – kao totalna kritika koja prati stvaranje. Tako je Zaratustra čista afirmacija, ali koja upravo nosi negaciju do njenog višeg stupnja, čineći od nje akciju, instancu u službi onog ko potvrđuje i ko stvara. Zaratustrino Da se suprotstavlja Magarčevom Da, kao što se stvaranje suprotstavlja nošenju. Zaratustrino Ne se suprotstavlja nihilističkom Ne, kao što se agresivnost suprotstavlja resantimanu. Prevrednovanje označava preokret odnosa afirmacija – negacija. Vidimo, ipak, da je prevrednovanje moguće tek na ishodu nihilizma. Potrebno je ići sve do poslednjeg među ljudima, potom do čoveka koji želi da iščezne, kako bi negacija, okrećući se konačno protiv reaktivnih snaga, sama postala akcija i prešla u službu jedne više afirmacije (otuda Ničeova formula: nihilizam pobeđuje, ali pobeđuje putem samog sebe...).
Afirmacija je najviša moć volje. Ali šta je to pšto je potvrđeno? Zemlja, život... A koji oblik uzimaju Zemlja i život kad su predmet potvrđivanja? Oblik nama nepoznat, nama koji nastanjujemo opustošenu površ Zemlje i živimo samo stanje blisko nuli. Nihilizam ne osuđuje i ne sili se da negira toliko Biće, jer Biće, znamo to odavno, podseća na Ništa, kao na brata; pre se negira mnoštveno, postajanje. Nihilizam smatra postajanje nečim što treba da ispašta, kao nešto nepravedno, čemu treba suditi, što se utapa u Jedno. Postajanje i mnoštvo su krivi, takva je prva, i poslednja, reč nihilizma. Tako je pod vlašću nihilizma filozofija imala za pokretače tamne strasti: izvesno „nezadovoljstvo”, ne zna se kakvu strepnju, kakav nemir života – mračno osećanje krivice. Suprotno tome, prva figura prevrednovanja izdiže mnoštvo i postajanje u višu moć: čini od njih predmet afirmacije. A u afirmaciji mnoštvenog postoji praktična radost različitog. Radost izbija kao jedini pokretač filozofiranja. Mistifikacija na kojoj je nihilizam osnoivao svoju moć bila je valorizacija negativnih osećanja i tužnih strasti. (Već su Lukrecije i Spinoza o tome pisali sasvim određeno. Pre Ničea, oni su zamislili filozofiju kao mož potvrđivanja, kao praktičnu borbu protiv mistifikacija, kao odstranjenje negativnog.)
Mnoštvo se potvrđuje kao mnoštvo, postajanje je afirmisano kao postajanje. To će reći da je u isti mah afirmacija i sama mnoštvena, da postaje ona sama; a da su postajanje i mnoštvo i sami afirmacije. U valjano shvaćenoj afirmciji ima nečeg poput igre ogledala. „Večna potvrda... večno sam tvoja potvrda!” Druga figura prevrednovanja jeste potvrda potvrde, udvajanje, božanski par Dionis - Arijadna.
Dionis se može prepoznati u svim prethodnim crtama. Daleko smo od prvobitnog Dionisa koga je Niče zamislio pod uticajem Šopenhauera, kao figure koja upija živoz u izvorni Temelj, koja sklapa savez s Apolonom kako bi proizvela tragediju. Istina je kako je, počev od Rođenja tragedije, Dionis bio određivan svojim suprotstavljanjem Sokratu, više nego savezom s Apolonom: Sokrat je sudio životu i osuđivao ga u ime najviših vrednosti, ali je Dionis predstavljao da se životu ne može suditi, da je on sam već dovoljno pravedan, pravedan sam po sebi. Kako Niče napreduje u svom delu njemu se više ne javlja istinska suprotnost između Dionisa i Sokrata, već Dionisa i Raspetog. Mučeništvo izgleda da im je zajedničko, ali je tumačenje, procena tog mučeništva različita: s jedne strane je svedočanstvo protiv života, poduhvat osvete koja se sastoji u negiranju života, s druge strane je potvđivanje života, afirmacija postajanja i mnoštva, sve do raskidanja i rasutih organa Dionisa. Igra, kakoća i smeh jesu Dionisova svojstva. Kao moć za potvrdu, Dionis priziva ogledalo u svoje ogledalo, prsten u svom prstenu: potrebna je još jedna, druga potvrda kako bi potvrda i sama bila potvrđena. Dionis ima verenicu, Arijadnu („Imaš male uši, imaš moje uši: stavi u njih mudru reč”). Jedina mudra reč je Da. Arijadna dovršava skup odnosa koji određuju Dionisa i dionisovsku filozofiju.
Mnoštveno se više ne moće opravdati Jednim, kao ni postajanje Bićem. Ali Biće i Jedno bolje prolaze, nego što gube svoj smisao; oni ga iznova zadobijaju. Jer sada se Jedno kaže za mnoštvo kao mnoštvo (kroz odlomke ili fragmente); Biće se kaže za postajanje kao postajanje. Takvo je ničeovsko preokretanje, treća figura prevrednovanja. Više se suprotstavlja postajanje Biću, mnoštvo Jednom (same te opozicije su bile kategorije nihilizma). Obratno, potvrđuje se Jefno mnoštva, Biće postajanja. Ili, kako Niče kaže, potvrđuje se nužnost slučaja. Dionis je igrač. Istinski igrač pretvara slučaj u predmet potvrde: on potvrđuje fragmente, odlomke slučaja; iz te potvrde se rađa nužni broj koji prati bacanje kocke. Vidimo kakva je ta treća figura: igra većnog Vraćanja. Vraćanje je upravo biće postajanja, jedno mnoštva, nužnost slučaja. Zato treba izbeći da se od večnog Vraćanja načini vraćanje Istog. To bi značilo pogrešno razumeti oblik prevrednovanja, promenu u suštinskom odnosu. Jer Isto ne postoji pre različitog (osim u kategoriji nihilizma). Nije Isto to što se vraća, jer je povratak izvorni oblik Istog, koji se kaže samo za različito, mnoštveno, postajanje. Isto se ne vraća, samo je vraćanje Isto za ono što postaje.
Reč je o suštini večnog Vraćanja. Pitanje večnog Vraćanja treba lišiti svih vrsta tema, nepotrebnih ili lažnih. Često se pitamo kako je Niče mogao da veruje da je takva misao nova i izvanredna, kad izgleda dosta česta u starini: ali upravo je Niče znao dobro da se ona ne nalazi u starini, ni kod Grka, ni na Istoku, osim u jednom delimičnom i neizvesnom vidu, u sasvim drugom smislu od ničeovskog. Niče je već bio izrazio očite rezerve prema Heraklitu. I kad je večno Vraćanje stavio u sta Zaratustri, kao zmiju u grlo, to je značilo samo da je drevnom liku Zoroastera pozajmio nešto što je ovaj nikako nije mogao da zamisli. Niče objašnjava da je uzeo lik Zaratustre kao eufemizam, ili bolje kao antifrazu, kao metonomiju, dodeljujući mu od svoje volje prednost novih pojmova koje ovaj nije mogao da oblikuje. (V. Ecce homo, Zašto sam sudbina, 3. – U krajnjoj liniji, može se zaista sumnjati da je ideja večnog Vraćanja ikad postojala u starom svetu. Grčka misao je u celini vrlo uzdržana na tu temu – v. studiju Šarla Muglera, Dva oblika grčke kosmologije: ciklično kretanje i mnoštvo svetova, 1953. Takođe, prema sveočenju specijalista, isto je i u kineskoj misli, indijskoj, iranskoj ili vavilonskoj. Suprotnost kružnog vremena u starini i istorijskog vremena u modernosti laka je i netačna ideja. U svakom pogledu možemo, sa samim Ničeom, smatrati večno Vraćanje kao ničeovsko otkriće, koje jedino ima određene antičke premise.)

Takođe se pitamo šta ima toliko čudnog u večnom Vraćanju, ako se ono sastoji od kruženja, to jest u povratku Istog, od povratka Istog, od povratka Istom: ali upravo nije reč o tome. Ničeova tajna je da je večno Vraćanje selektivno. Dvostruko seelektivno. Najpre kao misao. Jer ono nam daje zakon za autonomiju volje nezavisno od svakog morala: ma šta ja želeo (svoju lenjost, svou nezasitost, svoju niskost, svoj porok kao i svoju vrlinu), ja „treba” da to želim na takav način da u tome želim i večno Vraćanje. Tako se otklanja svet „polu-htenja”, sve što želimo pod uslovom da se kaže: jednom, samo jednom. Čak i niskost, lenjost koje bi htele da njihovo večno Vraćanje postane nešto drugo od lenjosti, niskosti: one postaju aktivne, postaju moći afirmacije.
I večno Vraćanje nije samo slektivna misao, nego selektivno Biće. Jedino se vraća afirmacija, jedino se vraća to što može biti potvrđeno, samo se radost vraća. Sve što može biti negirano, sve što je negacija, otklonjeno je samim kretanjem večnog Vraćanja. Mogli bismo se plašiti da se kombinacija nihilizma i reakcije ne vraća večno. Večno Vraćanje treba porediti sa točkom: a kretanje točka poseduje centrifugalnu moć koja odstranjuje sve negativno. Zato što se Biće potvrđuje postajanjem, ono iz sebe izbacuje sve što protivrčeni afirmaciji, sve oblike nihilizma i reakcije: lošu svaest, resantiman... njih ćemo videti samo jednom.
Ipak, u mnogim tekstovima, Niče posmatra večno Vraćanje kao ciklus, gde se sve vraća, gde se Isto vraća, i vraća se na isti način. – Ali šta znače ti tekstovi? Niče je mislilac koji „dramatizuje" Ideje, to jest koji ih predstavlja kao uzastopne događaje, na različitim nivoima napetosti. Već smo to videli u slučaju smrti Boga. Isto tako, večno Vraćanje je predmet dva izlaganja (a bilo bi ih i više, da delo nije prekinuto ludilom, sprečavajući napredak koji je sam Niče izričito zamislio). Od ta dva izlaganja koja su nam ostala, jedno se tiče bolesnog Zaratustre, a drugo Zaratustre koji preboljeva i skoro je izlečen. Ono od čega oboleva Zaratustra upravo je ideja ciklusa: ideja da se Sve vrača, da se Isto vraća, i da se sve vraća na isto. Jer u tom je slučaju večno Vraćanje samo jedna hipoteza, u isti mah banalna i zastrašujuća. Ona je banalna jer je jednaka prirodnoj izvesnosti, životinjskoj, neposrednoj (zato Zaratustra odgovara na pokušaje orla i zmije da ga uteše: vi ste od večnog vraćanja načinili jedno „dosadno ponavljanje”, vi ste sveli večno Vraćanje na dobro piznatu, previše poznatu formulu. – Ona je zastrašujuća takođe jer ako je tačno da se sve vraća, i vraća na isto, tada se vraćaju i mali, slab čovek, nihilizam i reakcija (zato Zaratustra naglašava svoje gađenje, svoj veliki prezir, i izjavljuje da ne može, da ne želi, da se ne usuđuje da ispoveda večno Vraćanje).
Šta se dešava kad Zaratustra prezdravljuje? Da li on naprosto uzima na sebe da nosi ono što nije mogao podneti još maločas? On prihvata večno Vraćanje, prima ga s radošću. Da li je reč samo o psihološkoj promeni? Očito ne. Reč je o promeni u shvatanju i značenju samog večnog Vraćanja. Bolestan, Zaratustra raspoznaje da ništa nije pojmio u večnom Vraćanju. Ni da je ono ciklus, niti da je vraćanje Istog, povratak na isto. Da nije plitka prirodna očevidnost, za potrebe životinja, niti tužna moralna kazna, za potrebe ljudi. Zaratustra razume jednačinu „večno Vraćanje = selektivno Biće”. Kako bi se moglo vratiti ono što je reaktivno i nihilističko, negativno, budući da je večno Vraćanje biće koje se kaže samo za afirmaciju, za postajanje i delanje? Centrifugalni točak, „najviše sazvežđe Bića, koje nijedan zavet ne doseže, nijedna negacija ne prlja”. Večno Vraćanje je Ponavljanje; ali to je Ponavljanje koje bira, Ponavljanje koje izbavljuje. Čudesna tajna oslobađajućeg i selektivnog ponavljanja.
Prevrednovanje ima, dakle, četvrti i poslednji vid: ono uključuju i stvara natčoveka. Jer u svojoj ljudskoj suštini čovek je reaktivno biće, ono svoje snage kombinuje s nihilizmom. Večno Vraćanje ga odbija i isključuje. Prevrednovanje se tiče korenite promene suštine, koja se produkuje u čoveku, ali koja produkuje natčoveka. Natčovek upravo označava pribiranje svega što može biti afirmisano, najviši oblik onoga što jeste, tip koji predstavlja selektivno Biće, izdanak i subjektivnost tog bića. Zato je on na raskršću dveju genealogija. S jedne strane je proizvod u čoveku, posredstvom poslednjeg čoveka i čoveka koji hoće da iščezne, ali i s onu stranu njih, kao rascep i preobražaj ljudske suštine. Ali s druge strane, proizveden u čoveku, on nije proizveden od strane čoveka: on je plod Dionisa i Arijadne. Sam Zaratustra sledi prvu genealošku liniju; ostaje stoga niži od Dionisa, on je prorok i preteča. Zaratustra zove natčoveka svojim detetom, ali je prevaziđen svojim detetom, čiji je pravi otac Dionis. Tako se postižu figure transmutacije: Dionis ili afirmacija; Dionis-Arijadna ili podvostručena afirmacija; većno Vraćanje, ili dvostruka afirmacija; natčovek, ili tip i proizvod afirmacije.
Mi, kao čitaoci Ničea, treba da izbegnemo četiri moguće besmislice: 1. o volji za moć (verovanje da volja ua moć označava „želju za vladanjem” ili „želju da se ima moć”); 2. o jakima i slabima (verovanje da se „najmoćniji”, u nekom scijalnom režimu, samim tim i „najsnažniji”); 3. o večnom Vraćanju (verovanje da se radi o staroj ideji, pozajmljenoj od Grka, od Indusa, od Vavilonaca...; verovanje da je reč o ciklusu, o povratku Istoga, o vraćanju na isto); 4. o poslednjim delima (verovati da su ona pod znakom ekcesa ili da ih već diskvalifikuje ludilo).

Pročitaj knjigu "Sofijin svijet",ne znam ko je autor,reći ću ti kad nađem...
gdje čovjek curici od nekih 14ak godina objašnjava filozofiju...
poucna je : )

Autor je Justejn Gorder... ima je u svim boljim knjižarama (mada se brzo rasproda).

Slažem se da je vrlo poučna... to je knjiga koju vredi imati.