POEZIJA

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Filijala.rs

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

    PLAVET

    Padoh u neznani predeo, pun boljke:
    S očima što vide i ono čeg' nema.
    Jedno uvo - morski šumi poput školjke,
    Drugo - čuje zvuk koji se sprema.

    Boluje mi svako čulo i još štošta:
    U dan vedar - žmurim, u mrak - bečim zene.
    Kad mi usta sretnu čašu ranog mošta
    Ja niz bilje tražim pelin dok ne svane.

    Kad sam blizu sjaja - ja bih da sam bezdan,
    Pod gipsanim stropom - sanjam tavan hladan.
    Celog sam se veka vežbao da žedan
    Prođem pored zdenca, a kraj zdele - gladan.

    Da me neko nekad vidi (kad ne čujem)
    Kako mi se lice mrači k'o u dimu
    Pre bi pomislio da ubistvo snujem
    No da za reč PLAVET tražim tešku rimu.

    Prođem pokraj bližnjih, ćutke, k'o da preči
    Put i rad me čeka: a u meni mrmlja
    Celo jedno more besmislenih reči
    I vetar - zapamćen s nekog šturog grmlja!

    Mislio sam da će s prvom sedom sve to
    Prhnuti iz glave: k'o od pucnja - ševa!
    A sad dobro vidim da je opet eto:
    Pevam, tim što pitam - dokle da se peva?

    Da li da te, pesmo, zgužvam u lopticu
    Pa da te kroz šumu svu noć miši gone
    Ili da te pustim vetru da uz pticu
    Poletiš u neke slepe nebosklone?

Stevan Raickovic

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

REFREN

Snevaj da uvidis da prolazni snovi
jos najblize stoje postojanoj sreci,
da ne pitas nikad, zasto jadi ovi,
a ne koji drugi -a ne koji treci.

Ljubi, ljubi silno --ivek istovetan,
u ljubavi samo ti ces jasno znati
kako malo treba , da se bude srecan
i sto puta da se vecno --pati.

I umri da spases, verovanje cisto
da si kad god stao pred istinom golom
i da u zivotu , nisi jedno isto
jednom zvao srecom -a dugii put bolom.

J. Ducic

[Spayky]

 De profundis


Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajući ruke i vapijuć: Sunca
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreći.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije

J. Ducic

[Spayky]

Pesma ženi


Ti si moj trenutak i moj sen
i sjajna moja reč u šumu
moj korak i bludnja
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

[Spayky]

Oči


Beskonačne tvoje oči, mlada ženo,
Dve duge večeri u pustinji mora;
Dve sumorne bajke što uznemireno
Imaju šum slutnje u granama bora,

Dve mirne galije s crnim zastavama;
Dve žene u crnom, na molitvi neme;
Dve ponoćne reke kroz kraje od kama;
Dva glasnika bola koji kroz noć streme.

Oči moje žene, mračni triumf ploti,
Koje večnom tugom opijene behu,
Svoj su prostor našle u njenoj čistoti,
A svoj car nebeski u njenom grehu.

Od suza prosutih u velika bdenja,
Te beskrajne oči sijaju se s toga,
Dalekim i čudnim sjajem ushićenja,
Kao neke oči što videše Boga.

Čuvaju na svojoj beskonačnoj mreži
Sve tamne ekstaze snova koje sanja,
Oči nepregledne, na čijem dnu leži
Velika i mračna slabost očajanja

[alice in velvet]

Evo jedna, meni jako draga pjesmica, iz više razloga...A jedan od njih je i taj što te tjera da se zamisliš nad svojim postupcima. Ponekad je bolje ne učiniti ništa, nego truditi se da "popraviš" ovaj nepopravljivi svijet...jer sve se dešava s nekim razlogom...
Ali da ne mudrujem i ne filozofiram....evo pjesmice....(by the way autor je Prever)

Zove se
"Čuvar svjetionika suviše voli ptice"

Hiljade ptica lete ka svjetlosti
hiljade padaju hiljade nalijeću
hiljade zasjenjenih hiljade umlaćenih
hiljade umiru

Čuvar ne može da izdrži takve stvari
suviše voli ptice
pa kaže Neka bude šta bude briga me!

I sve ugasi

U daljini teretni brod pretrpi brodolom
brod koji dolazi iz tropskih krajeva
brod natovaren pticama
Hiljade tropskih ptica
hiljade utopljenih ptica.

[alice in velvet]

jooooj što volim Prevera
sada imam još milion pjesama od njega...ali biće previše (a i mrsko mi je pisati)

ali sam zbog njega u tako nekako morbidnom raspoloženju....uhh

[Њавица]

"Романса"

На свет сам дошао сличан људима
који на срцу немају љуску.

И све сам мењао у грудима
За једну песму добру и људску.

У небо сам се суновратио.
Са свима сам се влажно љубио.

И коме треба нежност вратио.
И коме треба, бол изгубио.

Бичеви грана...Ребра плота...
Ветрови сумрак за рукав вуку.

Шта сам то имао од живота?
Нечију косу... Нечију руку...

И једно срце устрептало.
И два-три осмеха тиха и проста.

Све је то понекад тако мало.
Све је то, видећеш, сасвим доста.

[:) hope]

 
PJESMA NJEŽNOSTI

Kad bi ti čovječan bio, moje bi ruke živjele,
vezući nježnosti i platna svilena,
da ti prinesu haljine čudesne legende.

Kad bi ti čovječan bio,
oči bi moje upaljene sjale danju i noću,
I uperene bi tako bile u tebe što sav bi blistao,
kao onaj što se okrunio bio sunčevim plamenom.

Kad bi ti čovječan bio, moja bi usta voće bila
za tvoju žeđ, i za tvoj san muzika ljubavna,
svečanost utjehe za tvoje nježnosti.

Kad bi ti čovječan bio, ja bih ti bila igračka djetinja,
oružje za tvoj rat, flauta u poznim ljetima
koja bi pjevala obredu vrlo bliskom smrti.


Kad bi ti čovječan bio, O, Odabrani,
ja bih sve bila u tvome postojanju.
Ali sam ništa . . .
Nisam drugo već ova žudnja neodoljiva da postojim.

I mislim, kad bi ti čovječan bio,
da bi ruke moje živjele vezući nježnost i svilu,
da ti prinesu haljine čudesne legende.

Cecilia Meireles

[:) hope]

 
TIJELO ŽENE - Rade Šerbedžija

Cuerpo de mujer, blancas colinas, muslos blancos ...
(Pablo Neruda)

Tijelo žene, skrovito čudo nepoznato u tebi,
ima li veće nježnosti nego što je moja
dok spavaš ljupka u sjeni svoje svjetlosti?

Silazeći u tebe kao u ponornicu
ponavljam imena cvijeća da bih te objasnio:
perunija, azaleja, robinija hispida.

Dok spavaš ti se igraš, rijeko u koju uranjam
svoje ruke, rastužena i vječna,
sa svojim šljunkom od sedefa i spaljene mahovine.

Na tebi sve prepoznajem i svemu se čudim:
tu je ponor iz koga dolazim i kome se vraćam,
i slana me žeđ obilazi dok umireš, slatka patnjo.

Evo koliko te tražim: kao jeka svoj glas,
kao glas svoju jeku sto ne prestaje
i gori u mojoj krvi, u mojoj glavi bez svjetla.

Evo koliko te želim: kao pusta površina vode
svoj vir da je uznemiri i da sustane tamo
gdje sve počinje, i odakle smrt ne silazi.

Ima li ljepše od tvoje kovine,
od tvog voća koje se nudi? Ja sam brod
što tone i što se ljulja između tvojih obala.

Evo te, pobijeđene i gole, ali tko će proći
ispod slavoluka sa vijencem gorka lovora?
U tvom snu i ja sam izgubljen zauvijek.

Zagledan u beskrajne prostore otvaram
dio po dio tvog tijela što se ne razlikuje više
od mene u meni, jednako i jednako samo.

Tu je i nevidljiva pjesma koja preobražava
sva tvoja čuda u jedno, uzdrhtalo na kiši,
i prokleto nebo što ranjava plače iza tvojih vjeđa.

[:) hope]

Trenutka još se sjećam

Trenutka još se sjećam sjajna
Kad preda mnom se ti pojavi
Ko priviđenje, kao tajna,
I ko ljepote genij pravi.

Kad tuga sve mi skrha nade,
A kinjile me strepnje tašte,
Tvoj nježni glas mi pjevat stade
I lik tvoj sanjah na dnu mašte.

No doba minu. Vihor snježni
Raspršio mi sne i stravu.
I predadoh ja glas tvoj nježni
I lik nebeski zaboravu.

Polako su se vukli dani
U zabiti, u zatočenju,
Bez zanosa, bez suza ranih,
Bez nadahnuća, nalik mrenju.

Al stiže duši probuđenje.
I opet mi se ti pojavi
Ko nenadano priviđenje
I ko ljepote genij pravi.

I kucat stade srce vruće,
Nov život u njem maha uze.
I opet plamti nadahnuće
I ljubav sja i teku suze.

[/i]

Puškin

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

LJUBAVI

Ljubavi, od zrna do zrna, od planete do planete,
mreza vetra sa svojim senovitim mestima,
rat sa svojim cokulama krvavim,
ili dan i noc klasa.
Kuda prodjosmo, otoci, mostovi ili zastave,
violine prolazne jeseni izbodene,
radost je ponavljala usne kaleza,
bol nas je zaustavljala svojom lekcijom placa.
U svim republikama razvijao je vetar
svoju neporocnu zastavu, svoju ledenu kosu
i zatim se vratio cvet svome cvetanju.
Ali jesen u nama nikada nije ovapnela.
U nasoj domovini stalnoj nicala je i rasla
ljubav sa svim zakonima rose.

Pablo Neruda

[:) hope]

 

Srebrna cesta

Ja ne znam tko si? Čuj me, dobri druže,
kad padne veče ponad tvoga krova,
kroz mrak se javi ćuk i hukne sova,
a oblaci ko jata ptica kruže
nad tornjevima sela i gradova -

izađi u noć... idi... Divlje ruže
opijat će te putem. Trn će cvasti,
otvorit oči lopoči na vodi.

Izađi... idi... Srebrn plašt će pasti
dalekom cestom, kud te srce vodi.


Ti znadeš i sam da svjetove nosiš
u samom sebi, i da na dnu duše
sja jato zvijezda, ponori se ruše
i - ako hoćeš - oluji prkosiš
olujom, koja u tvom bilu huji.

Izađi u noć. Pjevat će slavuji
u crnom grmlju. Žuborit će vrutak.
Nad glavom će ti bijela zvijezda sjati.

I ako hoćeš, ti ćeš za trenutak
vidjeti boga što te cestom prati.

Ne vjeruj noći, čovjeku, ni buri
što kida greben tvoje volje. Gazi
na putu zmiju, guštera na stazi,
i budi kao putnik što se žuri
dalekom stepom zelenoj oazi.

Izađi u noć... idi... Divlje ruže
opijat će te putem. Trn će cvasti,
otvorit oči lopoči na vodi.

Izađi, druže... Srebrn plašt će pasti
dalekom cestom kud te srce vodi.

G.Krklec

[:) hope]

 

SNAGA USPOMENE

Drugi u pomno postavljene mreže
nestalno srce ulovi ti, zla;
za mene ipak još te nešto veže,
što — to se jedva među nama zna.

Između drugih kad me vidiš ljudi,
u govoru se često spleteš ti,
mnogo me puta tvoje srce žudi,
tražiš me okom u kom strah se skri.

Često, dok sjediš umorna ko sada od buke,
sama, zamišljena sva,
na um ti padne pjesnik tvoj bez nada,
skoro bi da se vrati prošlost ta.

Često, kad tvoj ti ljubljeni zapoje,
i ljubavnom se srećom hvasta mlad,
u srcu bodu pjesmice te moje,
što nesretan ih zbog nje pjevah tad.

Sama si strogo sudila me prije,
sama me oštro sudiš i sad još;
kažu da drugi ipak plaćen nije dobro,
kad tebi kaže da sam loš.

Među nama se diže tvrda stijena,
iz bezdna strmog pod nebeski tron;
al skritih želja plamen neće njena
visina spriječit, da ne sukne on.

Da pamtiš ih, to drugi su te bili
molili, ne mog gordog srca glas;
ne misliš na njih, al mene po sili
pamtit ćeš sve do u svoj zadnji čas.

France Prešern

[:) hope]

 

Užitak

Pred mnogim vratima sam čekao,
Na mnoga uha šapnuo svoju pjesmu.
I uvijek kad se usta jedna predavala
i žeđ bila ugašena,
jedna blažena iluzija u grob bi silazila.

Ostalo bi samo tijelo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah
na kraju bijahu kao zgažen cvijet,
bez mirisa, nestala ljepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.


Bježeć' od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću.
Taj užitak moje je prokletstvo
jer nesretnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklijevajući, ruku ka novom cvijetu pružam,
da novom uhu svoju pjesmu šapnem:
brani se, najljepša moja, zakopčaj haljinu svoju,
opčini me, izmuči me, nikad mi ne reci DA.


Herman Hesse