POEZIJA

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Filijala.rs

[:) hope]

  i jope on Mišutko Skljarov

ZAVJETNA MJESTA

Svatko ima neko jedno –
Neko njemu nezaboravno i drago mjesto.
I kada se nađe na tom mjestu
Punom slatkih ili tužnih uspomena,

Suze same na oči naviru –
Suze tuge ili suze radosnice.
Grudi uvis k suzama polete
Pluća ostanu bez daha
A grlo se grčem radosti il žuči stegne.

U dnu srca, u dnu ustreptalih grudi
Sjećanje se prene –
Zakopano ali nezaboravljeno,
Pa ugledaš oživjele želje, čežnje –
Za čim davno srce ti žudjelo.

O skrivena, mila, samo meni znana,
Mojom šutnjom zaštićena sveta mjesta,
Ne burkajte moje grudi i dajte im mira

Ne budite davno sahranjene želje,
Nek na vama opet ko nekada davno
Tiho ona tajna harmonika svira.



ŽELJE MI ŽIVOT PLELE

Kad bih katkada, rijetko, bio s tobom,
Kad bih ti pogladio kosu – osmijeh u oči,
Uvijek bi se čežnja topla u srce vinula,
Nešto ko pjesma u njega počelo da se toči.
I kad si daleko, dok nisam s tobom bio

Uvijek bi mi neka tužna ideja sinula,
Ko na vjetru list suh, kao smežurana čežnja
Upekla bi me u dušu, za srce uštipnula.
Ili blizu il daleko, a srce sve željno
Ljubavi daleke, ljubavi bliske – vrele,

A zebnja i nada, i želja za tobom
čitav mi život čipkale – plele.

[:) hope]

a kad već zvijezde spominjemo

POD ZVIJEZDAMA

Tražio sam te one noći, sjećaš se?
Tražio sam te pod zvijezdama.
Zvijezdama nebo se tamno iskrilo
A tebe nigdje – ja sâm pod zvijezdama.

A tako sam te želio naći pod zvijezdama!
O zvijezde,- zavapih,- kad ste nebo prekrile
Obasjajte zemlju zvjezdanim svojim iskrama
Da vidim pod kojom mi zvijezdom srce se sakrilo.

i jope Mišutko Skljarov

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Gradinar

Ako hoces da budes jednom vredna
i da napunis svoj krcag, -
o dodji, dodji na moje jezero.
Voda ce se pripiti uz tvoje noge
i izbrbljati svoju tajnu.
Po pesku je pala svezina kise koja ide,
oblaci se nagli pod modrim linijama drveta
kao bujna kosa nad tvojim obrvama.
Ritam tvojih stopa, koji dobro poznajem,
udara me u srce.
O dodji, dodji na moje jezero,
ako moras da napunis svoj krcag.
Ako hoces besposlena da bezbrizno sedis,
dok ti voda nosi krcag, -
o dodji, dodji na moje jezero.
Padina se zeleni i divljega je cveca
bezbrojno.
Misli ce tvoje izletati iz tvojih tamnih ociju
kao ptice iz svojih gnezda.
Preves ce ti spasi na stopala.
Dodji, o dodji na moje jezero,
ako hoces da sedis besposlena.
Ako si sita igre pa hoces da zagnjuris u vodu, -
o dodji, dodji na moje jezero.
Ostavi na obali plavi ogrtac,
plava ce te voda ogrnuti i pokriti.
Talasi ce se prpinjati da ti ljube vrat,
da ti na uho sapcucu.
Dodji, o dodji na moje jezero,
ako hoces da se zagnjuris u vodu.
Ako moras u bezumlju da skaces u svoju smrt, -
dodji, o dodji na moje jezero.
Jezero je moje sveze i bezdano.
Crno kao san bez snova.
U dubinama njegovim isto su dani i noci,
a pesma je cutanje.
Dodji, o dodji na moje jezero,
ako hoces da utones u svoju smrt.

R. Tagore

[lejenica]

Usamljenost - Alfons de Lamarten

Na bregu, pod hrastom, koliko li puta
Pri zalasku sunca ja zamišljen stojim,
Dok mi setan pogled po vidiku luta,
Preko plodne ravni pod nogama mojim.

Ovde tutnji reka, bujna, penušava,
Zmijasto se gubi u tamnoj daljini;
Tamo nepomično jezero već spava
I večernja zvezda blista na visini.

Još vrhove gorske zracima rumenim
Odsjaj sunca zari, no već u tom času
Gle, evo kraljice noći, s kolima maglenim!
Pojavi se i svud belu svetlost rasu...

I zabruji zvono sa drevne zvonare,
A pobožna pesma s njim put neba leti.
Putnik staje, sluša: to glas crkve stare
Sa smirajem dana peva koncert sveti.

Al’ i pored svega ovog, moje grudi
Prazne su i srce ništa ne pokreće;
Zemlja je za mene senka koja bludi,
Sunce živih – mrtve ogrejati neće.

Od brega do brega zalud pogled traži
Zapad, istok, mesta bliska i daleka –
Sve je zalud! Ni beskraj tugu mi ne blaži,
Svugde čitam: da nigde sreća me ne čeka!

Šta će mi doline, kuće, zemna blaga,
Kad čar svega toga dušu mi ne greje?
Samo vodopadi, stene i samoća draga.
Jednog bića nema i već pusto sve je.

Da l’ zalazi sunce, il’ tek jutru zrači?
Ravnodušan ja sam spram sunca i neba!
Da li se vedrinom il’ maglom oblači?
Šta će meni sunce? Dan meni ne treba!

I kada bih mog’o ići kud sunce ide,
Preda mnom bi bila praznina očajna.
Ja ne volim ništa to što oči vide,
Nit’ što od vas želim, nebesa beskrajna!

Ali, možda tamo, iza ovog sveta
Gdeno sija Sunce nad suncima samo –
Kada bih otresao prah što duši smeta
Ono što sanjah – video bih tamo.

Na izvoru želja opio bih grudi,
Tamo ja bih našao i ljubav i nadu
I onaj ideal kom duh svaki žudi,
A kome na Zemlji ni imena ne znadu!

O, zašto ne mogu, na krilima Zore,
Vinuti se cilju koji želje sniše?
I zašto da ovde još me jadi more
Kad za Zemlju ništa ne veže me više?

Kad lišće s drveća na ravnice pada –
Noćni vetar njega vitla i raznosi.
Pa i ja sam sličan svelom listu sada.
Vetre! Uzmi mene i dalje me nosi.

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

ЋУТАЊЕ

Oстале су страшне речи неречене,
Само твоје очи, мирне као тмина,
Оне су гледале и слушале мене;
Мој бол на твом уху певаше тишина.
Каква химна срца, та реч неречена!
Та реч што не позна беспућа ни блудње!
Кад тишина збори место нас, реч њена
Има сву чистоту сна и болне жудње.
Та блага музика љубави што ћути,
Има мир молитве у дубини духа:
Никада се речју лажи не помути,
Нит се глас порочни дирне нашег слуха.
Идеја у неми камен увајана;
Вера сва у сузи што неће да кâпи;
Та заклетва што је у незнан час дана;
И највиши закон бола који вапи.

Ј.Дучић

[^Candy Man^]

Ljubavna

Zbog ove kise,
moram te ljubiti tise,
dok ova noc traje
i tvoja ljubav snage mi daje...

Moja ljubav prema tebi
uvek ce biti tu,
kao sto zora mora
svanuti ujutru...

Uvek cu biti tu za tebe,
kad god ti zatrebam,
kad god ti uteha treba
i rame za plakanje....

Iz mog zagrljaja nemoj otici,
moje srce to nece podneti,
Uvek ce za tbe kucati
ali nikad nece biti isto.

Bez tebe moja dusa ce biti prazna
to je za mene najveca kazna,
jer ti me cinis celim
i svim srcem te zelim...

Sansu jos jednu mi daj,
ja cu uvek biti taj
koji ce ti se vratiti
i zauvek te voleti.

Ako te pustim
vrati mi se
jer zivot ovaj
pust je bez tebe...

Ja bez poljubaca tvojih
i ti bez zagrljaja mojih
mi necemo moci
sve dok traju ove tamne noci...

      by:Candy Man

[lejenica]

Mala kavana

Mala kavana. Treperenje sunca
I stol u kutu za dvoje--
Pa ti me ljubiš, zbilja me ljubiš,
Drago, jedino moje?!

Mjesece u meni ljubav je rasla,
Al nikome to ne htjedoh reći.
Bio sam sam, ispijen od čežnja,
A tako blizu sreći.

Da l' mogao sam slutiti ovoga jutra,
Blijed od probdite noći,
Da ću ti šaptati riječi,
Sanjane u samoći?

I da ću tog jutra, što će se vječno
U riznici srca da zlati,
Naić na ruku toplu i spremnu
Da stisak mi dršćući vrati?

[Њавица]

"Epilog" - Mika Antic

Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.


Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gosdpođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.


Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,
ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas - mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.
[/b]

[:) hope]

Ljubavni san poljubaca

Lezimo usred proljeca,
slatkom ceznjom srca pokriveni.
Pocetak je svibnja
i nas san nema kraja.
Kao uvijek i veceras ti dajem
svoju krisku neba
i s rukama punim sjajnih zvijezda njezno grlim,
a ti se kao ptica na mene spustas
i krilima, poput svile mekim,
oba moja obraza ljubis.
Kao svaku vecer
i veceras te u dahu mirisnog osmjeha,
nosim rubom nocnih divljina.
U ljubavni san, mila,
gdje nase duse ne mare za umor,
a nasa tijela, plove glatko mjesecinom.
Drzim raskosnu duzinu izvijenog struka,
a ispod mojih vrelih poljubaca,
s bujnim obrisima svibnja prolazis.
Osjecam u tebi zelenu travu natopljenu suncem
i zelja mi je zagrliti tisinu tvojih zjenica,
pa pretacem misli u uzdahe svojih prstiju
i polako silazim do tvojih dolina,
ciju ljepotu pamtim u njihovim dodirima.
Kao uvijek i veceras me docekujes
s ljubavnim snom poljubaca.

Zal Kopp
 

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

~ЊЕНО ИМЕ~

Kад склопим очи — и то једном биће —
Нестаће свести где су моје биле
Идеје, мисли; и покров од свиле,
Поклопац, земља тело моје скриће.

Видети нећу зору када свиће,
Молитву, сузе оних који цвиле,
Ни влагу, црве што по мени миле,
У облик иду час дубље, час плиће.

Све ми се чини да пре него вео
На мисли, снове и идеје сиђе,
У свести она јавиће се тада.

Бојим се да ће лица израз цео
Одати лик јој свету, кад ми приђе,
И име које не рекох никада.

В.П.Дис

[Милан Бандић]

Nocas bih hteo da te sanjam,
misao mi se u suzi gusi.
I ova noc kao da je kraca,
nocas bih hteo da te cedno ljubim.

Kao da me tvoja ruka nezno takla,
cudna toplina obuze mi grudi.
Pred tvojim licem gubi mi se masta,
o, kako bih nocas samo da te ljubim.

Ne govori nista, tvoj sapat me budi,
zasto su ti oci nocas tako setne?
Znam da moje misli nisu tebe vredne,
i zato bih nocas samo da te ljubim ...

                                Milan Bandic

[:) hope]

  divna pjesma, Milane...

[Милан Бандић]

divna pjesma, Milane...

Hvala.

[lejenica]

Dobriša Cesarić
Kad budem trava

Možda će onda bolje da bude
Kada se jednoga dana preselim
U crve i u zemne grude.

Ljuljat ću se u travama veselim,
Mjesečinom i suncem poliven,
Rasitnjen i dobro skriven.

Ništa mi neće ostat od uma,
Nijedna misao mrtvoga duha;
Ja neću imat ni uha ni sluha,
Da slušam tišinu svojega šuma.

Ako me kada stanu i kosit,
Neće mi bola nanijeti kosa -
Jedini teret koji ću nosit
U novom životu biti će rosa.

[lejenica]

Dobriša Cesarić
Tiho, o tiho govori mi jesen

Tiho, o tiho govori mi jesen:
Šuštanjem lišća i šapatom kiše.
Al zima srcu govori još tiše.
I kada sniježi, a spušta se tama,
U pahuljama tišina je sama.