Desanka Maksimovic
Spayky:
BIOGRAFIJA
рођена: 16. мај, 1898.
Рабровица код Ваљева, Србија
Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство а гимназију је завршила у Ваљеву. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.
Студирала је Филозофски факултет у Београду, на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности.
Након дипломирања на Филозофском факултету, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској гимназији. Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.
Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.
Дана 17. децембра 1959. изабрана за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана.
У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева.
Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.
Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“.
Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање” и „Покошена ливада“.
Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка" - песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата.
Најзначајнија дела :
* Песме (1924)
* Врт детињства, песме (1927)
* Зелени витез, песме (1930)
* Лудило срца, приповетке (1931)
* Срце лутке спаваљке и друге приче за децу (1931, 1943)
* Гозба на ливади, песме (1932)
* Како они живе, приче (1935)
* Нове песме (1936)
* Распеване приче (1938)
* Загонетке лаке за прваке ђаке (са Јованком Хрваћанин, 1942)
* Шарена торбица, дечје песме (1943)
* Ослобођење Цвете Андрић, поема (1945)
* Песник и завичај, песме (1945)
* Отаџбина у првомајској поворци, поема (1949)
* Самогласници А, Е, И, О, У (1949)
* Отаџбино, ту сам (1951)
* Страшна игра, приче (1950)
* Ветрова успаванка (1953)
* Отворен прозор, роман (1954)
* Пролећни састанак (1954)
* Мирис земље, изабране песме (1955)
* Бајка о Кратковечној (1957)
* Ако је веровати мојој баки, приче (1959)
* Заробљеник снова (1960)
* Говори тихо, песме (1961)
* Пролећни састанак (1961)
* Патуљкова тајна, приче (1963)
* Птице на чесми, песме (1963)
* Тражим помиловање, лирска дискусија с Душановим закоником (1964)
* Хоћу да се радујем, приче (1965)
* Ђачко срце (1966)
* Изволите на изложбу деце сликара (1966)
* Прадевојчица, роман (1970)
* На шеснаести рођендан, песме (1970)
* Празници путовања, путописи (1972)
* Немам више времена, песме (1973)
* Летопис Перунових потомака, песме (1976)
* Песме из Норвешке (1976)
* Бајке за децу (1977)
* Ничија земља (1979)
* Ветрова успаванка, песме за децу (1983)
* Међаши сећања, песме (1983)
* Слово о љубави, песме (1983)
* Памтићу све (1989)
* Небески разбој (1991)
* Озон завичаја (1991)
* Зовина свирала (1992)
Skorpija:
Pozdrav neznanoj
Ženo neznana, gospo blagorodna,
onoga za kim moje srce žudi,
da vas sad voli, znaju Bog i ljudi,
o srcu mome on zboriti ne sme
nikada nikom, ni čime probudi,
kao cvet na biljci, na duši mi pesme.
Ja znadem, gospo, kako on glavu spušta
u blede ruke kad bol ga ljubavni skoli,
ja znam kako on mrzi, kako voli.
Ja znam, vi ste mu sad život i sreća,
a ja mu bejah bol i svetinja.
On sanja ljubav ukraj vašeg skuta,
i srca vaša ko zvezde su srodna;
al', ženo neznana, gospo blagorodna,
misao na mene kao avetinja
ja znam da sada vašim domom luta.
Mushmula:
Najjaca stvar
Ljubav je lepa samo dok se ceka..
:) XEXE
svetlost:
Opomena
Cuj, recu cu ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se uciniti
duboke i meke
oci neke
sasvim obicne.
Moze mi se uciniti
da tonem u zvuke,
pa cu ruke
svakom pruziti.
Moze mi se uciniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.
Ili mogu kom reci u tome
casu cudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Ucinice mi se negde u sumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke cesme.
Ucinice mi se crn leptir jedan
po teskoj vodi krilom sara
sto nekad neko reci mi ne sme.
Ucinice mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.
[/b]
:) hope:
:) Desanka Maksimovic
"...Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao, i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu..." Takva je naša duša.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuže, nasmeju, zabole. Ponekad namjerno diramo te stare ožiljke iako znamo da nas čeka neprospavana noć. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tuđe nebo i uzalud tražimo one zvijezde ka kojima smo nekad davno upirali čežnjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalačkih ljubavi. Pa se naprežemo da čujemo onaj ljetni povjetarac što je šaputao u krošnjama drveća ispod kojeg smo se, držeći svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali... umjesto tog šapata samo uzdah srca svoga čujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema više ni parnjača ni zvižduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu čeka uzdrhtalog srca. Niti iščekivanja poštara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put pročitamo riječi koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostaješ mi". Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola što nam kroz srce mine... Od svega ostaše samo uspomene od kojih se pobjeći ne može. Čak i kada bi znali put što vodi u zaborav, mi nebi pošli njime. Već se uvijek istom stazom vraćamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine... I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostižnim obalama što nas svake noći zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplašimo da ćemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo... vidimo ispod očiju nekoliko sitnih kapi... blistavih... slanih..."
Navigacija
[0] Indeks poruka
[#] Sledeća strana