Kovach.rs
Vesti: Tekstovi pesama --> Lyrics
 
*
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.




Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije


Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Novembar 17, 2017, 00:37:58

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
članova
Ukupno članova: 185692
Najnoviji: Bobbohops
Statistika
Ukupno poruka: 185083
Ukupno tema: 4466
Prisutnih danas: 26
Najviše prisutnih: 564
(Jul 28, 2013, 16:27:16)
Prisutni korisnici
Korisnika: 0
Gostiju: 26
Ukupno: 26
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  123
Autor Tema: Мој Србине сламко у вихору  (Pročitano 1999 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Милан Бандић
Super Hero
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 7954


Mинистар за верска и Национална питања


Pogledaj profil
« poslato: April 10, 2011, 17:21:28 »


Мој Србине сламко у вихору

Ко се Крстом крсти и заклиње
Ко Великог Господа спомиње
Ко Истину љуби и Слободу
Ко је вјеран земљи и народу

Ко је кадар пред крвника стати
Ко се може Обилићем звати
Ко никада Вјеру не продаје
Ко својега брата не издаје

Ко поштује традицију стару
Коме гусле висе о дувару
Ко са пјесмом у бојеве креће
Томе име умријети неће.

Мој Србине сламко у вихору
Куд ти вјетри разагоне сјеме
Какву нову очекујеш зору
Колико ти може бити бреме?

Које але и са које стране
Изморено тијело ти гризу
Да ли имаш браће да те бране
Од крвника који су ти близу.

Браћа су ти далеки рођаци
И њима су растурили кућу
Потплаћени шпијуни, подлаци
Па се чудом нашли у беспућу.

Твоја жита труну под копита
Њиве су ти на раскршћу вјера
Родна бразда стрма, окомита
Свака жетва, алама вечера.

Вјековима крвав данак дајеш
Рад имена и Слободе Свете
Славиш пораз и тако опстајеш
Док зле але свијета пријете.

У смрти ти једино спокојство
Вјечни смирај, вјечно привјежиште
Тако чуваш јунаштво и чојство
И вјековно крваво огњиште.

Два свијета јесу за човјека
Оном другом наклоњен си више
Док вријеме тече к'о ријека
Вијекови се твоји премостише.

Што се рађа умријети мора
Живот траје међ' те двије ствари
Сваком сване и последња зора
И над свима смрт загосподари.

Трагови су доказ постојања
Одувијек су они над животом
К'о вијесници новога свитања
Обасјани сјајем и љепотом.

Ко ти такву погибију спрема
Бог нека му све трагове затре
У свом дому ничега да нема
Ни пепела, а камоли ватре.

Ја не кунем што ми клетва прија
Но што немам снаге да узвратим
Ал' до зоре не гори ничија
Бог ће дати Правда да наплати.

Зрело воће само пада с' грана
Сви плодови од сласти пуцају
Умирући растурају сјеме
Из сјемена младице клијају.

Ја сам рођен у овој врлети
Гдје се коте змије и гуштери
Овдје гдје се Бог ђаволу свети
И вриједност по јунаштву мјери.

Ту другују муње и громови
С' вјетровима Сјевера и Југа
Смјењују се жеге и сњегови
Док се човјек самом себи руга.

Ту се живот троши немилице
Ту се нада и у нади вара
А у честе мучне несанице
Сам са собом човјек разговара.

Зајауче у овој пустари
Не знаш дал' су вјетри ил' курјаци
К'о свијета молим господари
Дал' ђаволи или Божји знаци.

Овај крш је моје по свијета
Ту ми оци нашли уточиште
И бјеше им Родна Груда Света
Кућно шљеме и топло огњиште.

И немаше дражег Завичаја
Свуда си им куглу поклонио
Бјежали би и од самог Раја
Одавде их не би помјерио.

Нит' би овај камен мијењали
За све злато и свјетске низије
Јер за боље никад нису знали
Нити сада нити икад прије.

Ту им бјеше и Олтар и Пријесто
Колијевка, огњиште, гробови
Ту су Бога помињали често
Да никоме не буду робови.

Сав су овај камен пошкропили
Крвљу својом и крвљу туђина
Од неситих ала га бранили
Што од Швабе, а што од Турчина.

Чувајући два прста образа
И Слободу да су ближи Богу
Па је ово Слободе Оаза
Била дуго у турском брлогу.

Вјековима славили су Славу
Пјевајући Косовску несрећу
Отимали вјечност забораву
Живи пламен за Славску Свијећу.

Кроз себе су знали Обилића
И Косовске храбре витезове
А ружили Вука Бранковића
И издаје да се не понове.

Тако су се овдје одржали
У овоме пустоме камену
Увијек су знали и клицали
Своме роду и Српскоме имену.

Остављајућ' за собом вијекове
И примјере јунаштва и чојства
Међу змије и међу вукове
Сачуваше за потомство чојства.

Показаше шта Слобода значи
И која је потребна цијена
Да и данас кроз вијекове зрачи
Величина и чистота њена.

Овде нема ништа до камена
У камену гуштери и змије
Камен сузу не стиже на плочу
Од топлине и спарине кане.

Те су наше сузе у облаку
И тако смо међу небесима
Зато нама сузе не требају
Јер никада никог ганут' неће.

Тијело нам гамиже по калу
Он крвари јер га звијери гризу
Зато прашта свакакве неправде
Често прашта што за опрост није.
Што се никад опростит' не смије.

Такав злочин ни Бог не опрашта
Што праштамо својим крвницима
Тако своју гријешимо душу
Према драгим и према ближњима
Па злочинце не сустиже Правда.

Ко је снагу Духа изгубио
Не треба му ни снага у тијелу
Јер му душа полагано гасне
Као задња искра у пепелу.

Човјек што је без духовне снаге
Није даље од друге звијери
Но у својој жеђи за злочином
Нема звијери с' њиме да се мјери.

А такви су овим просторима
Вијековима наше крви пили
И остали жедни, ненапити
Као што су жедни вазда били.

А ми смо им здушно помагали
Једни другим јаме копајући
Признајући за брата туђина
Робовали у сопственој кући.

Када своје цареве издамо
Престо држе лажни и туђини
А умјесто житну ораницу
Ми жањемо коров на утрини.

Хвалим моје памет и поштење
А они нас увију у црно
Да нам плаћа и чукун-унуче
То проклето од корова зрно.

Да су барем људи од науке
Но бравари без правог заната
Све бараба, лажов и фукара
Узјаше нас право иза врата.

Еј, какве су вјере и идеје
И из које школе за злочине
Упућени да нам господаре
И злодјела таква да нам чине.

Тек за собом крваве трагове
Оставише кроз нестита гробља
Те нам море избацује мртве
Што посташе робље свога робља.

Јаруге нам младост прогуташе
Крварише шуме и потоци
А стравична звијерства упамтише
Преживјели ријетки свједоци.

Куку томе ко себи дозволи
Да му неко други гаће веже
Увијек му накривљено стоје
Па корача спорије и теже.

Кога туђин води будућности
Црна му је будућност и срећа
Надкрили га јесењи облаци
Па му никад не свићу прољећа.

Ал' док човјек на човјека режи
Док му вади мозак и утробу
Док му кости преврће по гробу
И затире трагове трајања.

Јер и смрт је ако је од Бога,
Вид' љепоте и природног пута
Сиротиња и Богу је тешка
Па је зато од Бога далеко.

Тако да је и Он ријетко види
Као да је Бог од ње утек'о.
Али она све у Бога гледа
Као да је све од Божјег лика.

Тако спаја јутро са вечером
Само да је више мученика.

Своју душу од гријеха чува
И то јој је једино имање
Мисли да су људи свуда исти
Од крвника чека покајање.

Бог убогог убогијем чини
Убија га с' главе и рамена
Па нит' може, а нит' умије
Да одвоји живот од камена.

Може ломит' кичму под теретом
И сагибат' главу до прашине
Заклињат' се Богом и свијетом
Ал' је жртва злохуде судбине.

Врло често сиротиња страда
Због таштине и глупости вође
Па рањеног срца и поноса
Понижена до безнађа дође.

Да ли тада умукну пјесници
Или ријеч ускрате пламену
Да истину мучну закопају
Као искру у тврдом камену.

Ту Србин гине и страда
Ради своје земље и народа
Рад' Истине, Правде и поштења
Кад се бране Понос и Слобода.

Али тад се утроструче гробља
И изгуби кућа и огњиште
Тад се живи више не враћају
Завичају на своје загриште.

Ко нам никад брат не може бити
Зато што му вјера није братска
Јер вјерује у нашу несрећу
Шта се крије иза утопије.

Ко наводи воду своме млину
Чему служе несварне идеје
Што нам значи вјера прађедовска
У чему се Срби препознају.

Од чега нас Свети Сава чува
Све што имам да браним од скота
Куд' ће душа Краљу Александру
Што Србију не омеђи тада.

Кад је Српски народ ослободи
У цијелости све што му припада
Не би сада могли са Запада
Да нам шаљу кукавичја јаја.
Не би Србин бранио слободу
Без престанка, све до издисаја.

Не би било логора и јама
Не би било ни назови браће
Нит' пораза, преваре и срама
Зна' би Србин како ће и шта ће.

Не би било граница што јесу
Што наводно спајаше народе
Те осташе за тешку срамоту
И за клетву на српске изроде.

Што свој народ на парчад разбише
Да се боље умилосте Титу
Па га тако мучки осудише
На страдање и муку вјечиту.

Не би било ни овога рата
Да су Срби себе омеђили
Ал' су Срби вадили из блата
Оне што су Србе крвничили.

Са Запада дувају вјетрови
Отровани духом Ватикана
А Србијом крстари братија
Затрована, звана и незвана.

Бјелосвијетски олош нагрнуо
Све наводно вајни миротворци
Да замуте, закрве и сатру
Вагабунде, агенти, зликовци.

А што смо им учинили криво
Сем што смо им били од користи
Независно што да урадимо
Они би увијек били исти.

Узели су Теслу дали Маркса
Њима Тесла таму обасјао
Ми са Марксом пљунули на Вјеру
Па нам Вјера Марксизам постао.

Како биће да вратимо своје
Да га нисмо затровали врагом
Вјера, нада, воља дал' постоје
Ил' су можда отишле безтрагом?

Пјесмом смо се чували од врага
И живјели Вјером Светосавља
Сваки Србин то треба да схвати
Никада да не заборавља.

Никад гусле неће умукнути
Докле Срба има на Балкану
Но ће својом јеком и лелеком
Научити Србе да опстану.

Никад неће душа Православља
Учинити неправду другоме
Јер је вјерна Богу и Истини
И смјерности, Правди, Духу своме.

Мој Србине сламко у вихору
То је биће твоје од давнина
Из залога трајања и части
Преношена са оца на сина.

У погледу душама и срцу
Усадило искру и топлину
Сунце мора кожу да опали
На нашој су дубоки ожиљци
Које ћемо до смрти носити.

Али нам је то била цијена
Нашег бића и нашег опстанка
У срце смо Сунце усадили
Па смо своји докле оно грије.

Дражи нам је Исток од Запада
Као што је рађање од смрти
Мјесто нам је између обоје
И тако је откад је свијета.

Суђено је са Небеског Пријестола
Да будемо гдје бедеми стоје
На међи смо Бога и ђавола
Сами Бог нас у бедем угради
Да ђаволу к' Истоку не дамо
Но да Сунцу ведрину чувамо
Ради себе и рад' унучади.
Sačuvana

" ... Нисам знао да љубав дубока, зараза је, да је куга, стријела. Пришла је и заклопљена ока, Бандићу је памет одузела ... "
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  123
 
Prebaci se na:  

Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2006, Simple Machines | TinyPortal v0.9.8 © Bloc

Copyright © 2003-2013 by kovach
Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS! Dilber MC Theme by HarzeM