Desanka Maksimovic

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Ljubavni Sastanak
Audit
ISO Standardi
ISO 9001
Günstige Kunststofffenster
Bajina Basta
BB blog
MusicRailways
Mp3 MUZIKA

[Spayky]

BIOGRAFIJA

  рођена:    16. мај, 1898.
Рабровица код Ваљева, Србија

Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство а гимназију је завршила у Ваљеву. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.

Студирала је Филозофски факултет у Београду, на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности.

Након дипломирања на Филозофском факултету, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској гимназији. Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.

Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.

Дана 17. децембра 1959. изабрана за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана.

У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева.

Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.

Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“.

Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање” и „Покошена ливада“.

Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка" - песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата.

Најзначајнија дела :

    * Песме (1924)
    * Врт детињства, песме (1927)
    * Зелени витез, песме (1930)
    * Лудило срца, приповетке (1931)
    * Срце лутке спаваљке и друге приче за децу (1931, 1943)
    * Гозба на ливади, песме (1932)
    * Како они живе, приче (1935)
    * Нове песме (1936)
    * Распеване приче (1938)
    * Загонетке лаке за прваке ђаке (са Јованком Хрваћанин, 1942)
    * Шарена торбица, дечје песме (1943)
    * Ослобођење Цвете Андрић, поема (1945)
    * Песник и завичај, песме (1945)
    * Отаџбина у првомајској поворци, поема (1949)
    * Самогласници А, Е, И, О, У (1949)
    * Отаџбино, ту сам (1951)
    * Страшна игра, приче (1950)
    * Ветрова успаванка (1953)
    * Отворен прозор, роман (1954)
    * Пролећни састанак (1954)
    * Мирис земље, изабране песме (1955)
    * Бајка о Кратковечној (1957)
    * Ако је веровати мојој баки, приче (1959)
    * Заробљеник снова (1960)
    * Говори тихо, песме (1961)
    * Пролећни састанак (1961)
    * Патуљкова тајна, приче (1963)
    * Птице на чесми, песме (1963)
    * Тражим помиловање, лирска дискусија с Душановим закоником (1964)
    * Хоћу да се радујем, приче (1965)
    * Ђачко срце (1966)
    * Изволите на изложбу деце сликара (1966)
    * Прадевојчица, роман (1970)
    * На шеснаести рођендан, песме (1970)
    * Празници путовања, путописи (1972)
    * Немам више времена, песме (1973)
    * Летопис Перунових потомака, песме (1976)
    * Песме из Норвешке (1976)
    * Бајке за децу (1977)
    * Ничија земља (1979)
    * Ветрова успаванка, песме за децу (1983)
    * Међаши сећања, песме (1983)
    * Слово о љубави, песме (1983)
    * Памтићу све (1989)
    * Небески разбој (1991)
    * Озон завичаја (1991)
    * Зовина свирала (1992)

[Skorpija]

Pozdrav neznanoj


Ženo neznana, gospo blagorodna,
onoga za kim moje srce žudi,
da vas sad voli, znaju Bog i ljudi,
o srcu mome on zboriti ne sme
nikada nikom, ni čime probudi,
kao cvet na biljci, na duši mi pesme.

Ja znadem, gospo, kako on glavu spušta
u blede ruke kad bol ga ljubavni skoli,
ja znam kako on mrzi, kako voli.
Ja znam, vi ste mu sad život i sreća,
a ja mu bejah bol i svetinja.

On sanja ljubav ukraj vašeg skuta,
i srca vaša ko zvezde su srodna;
al', ženo neznana, gospo blagorodna,
misao na mene kao avetinja
ja znam da sada vašim domom luta.

[Mushmula]

Najjaca stvar
Ljubav je lepa samo dok se ceka..

XEXE

[svetlost]

Opomena

 


                 


       
                                 Cuj, recu cu ti svoju tajnu:
                                 ne ostavljaj me nikad samu
                                 kad neko svira.
       
                                 Mogu mi se uciniti
                                 duboke i meke
                                 oci neke
                                 sasvim obicne.
       
                                 Moze mi se uciniti
                                 da tonem u zvuke,
                                 pa cu ruke
                                 svakom pruziti.
       
                                 Moze mi se uciniti
                                 lepo i lako
                                 voleti kratko
                                 za jedan dan.
       
                                 Ili mogu kom reci u tome
                                 casu cudesno sjajnu
                                 predragu mi tajnu
                                 koliko te volim.
       
                                O, ne ostavljaj me nikad samu
                                kad neko svira.
                                Ucinice mi se negde u sumi
                                ponovo sve moje suze teku
                                kroz samonikle neke cesme.
       
                                Ucinice mi se crn leptir jedan
                                po teskoj vodi krilom sara
                                sto nekad neko reci mi ne sme.
       
                                Ucinice mi se negde kroz tamu
                                neko peva i gorkim cvetom
                                u neprebolnu ranu srca dira.
                                O, ne ostavljaj me nikad samu,
                                nikad samu,
                                kad neko svira.

[/b]
       
       
       

[:) hope]

  Desanka Maksimovic
"...Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao, i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu..." Takva je naša duša.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuže, nasmeju, zabole. Ponekad namjerno diramo te stare ožiljke iako znamo da nas čeka neprospavana noć. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tuđe nebo i uzalud tražimo one zvijezde ka kojima smo nekad davno upirali čežnjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalačkih ljubavi. Pa se naprežemo da čujemo onaj ljetni povjetarac što je šaputao u krošnjama drveća ispod kojeg smo se, držeći svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali... umjesto tog šapata samo uzdah srca svoga čujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema više ni parnjača ni zvižduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu čeka uzdrhtalog srca. Niti iščekivanja poštara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put pročitamo riječi koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostaješ mi". Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola što nam kroz srce mine... Od svega ostaše samo uspomene od kojih se pobjeći ne može. Čak i kada bi znali put što vodi u zaborav, mi nebi pošli njime. Već se uvijek istom stazom vraćamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine... I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostižnim obalama što nas svake noći zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplašimo da ćemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo... vidimo ispod očiju nekoliko sitnih kapi... blistavih... slanih..."

[svetlost]

 Ponekad namjerno diramo te stare ožiljke iako znamo da nas čeka neprospavana noć..............Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle.... ......Čak i kada bi znali put što vodi u zaborav, mi nebi pošli njime...."

Oh, draga moja, kako su ovo istiniti i prozivljeni osecaji!
Divno...hvala...

[G@rf!3ld]

Krvava Bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta djaka
u jednom danu.
 
Iste su godine
svi bili rodjeni,
isti su im tekli skolski dani,
na iste svecanosti
zajedno su vodjeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.
 
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta djaka
u jednom danu.
 
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u djackoj klupi
ceta malena
i iste zadatke teske
resavala: koliko moze
putnik ako ide peske...
i tako redom.
Misli su im bile pune
istih brojki
i po sveskama u skolskoj torbi
besmislenih lezalo bezbroj
petica i dvojki.
 
Pregrst istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskalo se u dnu dzepova.
I cinilo se svakom
da ce dugo,
da ce vrlo dugo
trcati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvrsava.
 
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta djaka
u istom danu.
 
Decaka redova celi
uzeli su se za ruke
i sa skolskog zadnjeg casa
na streljanje posli mirno
kao da smrt nije nista.
Drugova redovi celi
istog casa se uzneli
do vecnog boravista.

[ivaccc]

Ej, bash sam pre nego shto sam se latila rusa, chitala Desanku... Sjajna je... Dokaz da nasha knjizhevnost ne mora biti teshka i dosadna, kao shto srednjoshkolci mahom misle...

[Crnokosa cg]

STREPNJA

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima vise draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našta to i čemu?
Iz daleka samo sve ko zvezda sja;
iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva!

[Crnokosa cg]

[:) hope]

  ma stvarno je super, sve nešto razmišljam, kako ima pregršt njenih pjesama na poeziji, da se prenesu ovde da budu sve na jednom mjestu... 

[Crnokosa cg]

slazem se....Nadalina...citas mi misli jutros....pardon-danas

[:) hope]

  amo ća 

[:) hope]

  eo ja krenila...

Slovo o ljubavi - Desanka Maksimović

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svijesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrješenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sjećat ćete se uvijek jedno drugom lika.

I po rastanku
zamrijeti vam neće gušena htjenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sjećanja na nju nikad se nećeš spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nijemi,
sjećat ćemo se dugo
ma i zavoljeli zatim druge.

Ako je želiš bezgranično,
a sjediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabjeljesa.

Ako vjeruješ sjedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dijete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budit će te
i kad se rastanete.

Zauvijek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proljeća, u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao rijeke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posjedjele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umrijeti,
pamtiće te on, sjetiće te se
i umirući.

Oni zbog kojih srca
osjećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sjećanje nam banu
i kad zavolimo druge - i osjetimo se nesretni i krivi.

[Crnokosa cg]

Десанка Максимовић

Помилуј Боже

Помилуј Боже, оне који су жедни пролећа,
ишчезли као осмех тих
међу звездане светове.
Помисли, Боже, на њих
у час кад просипаш цветове
поврх кутова свих.

Заклони, Боже благи, својим гласом
наш смех, и наш глас,
ако радосни будемо у дан
кад, жедни живота и младости,
они одоше од нас;
засени светлошћу вечном њихов вид,
о, Боже благи, јер мене је стид
часа земаљске радости.

Заклони, Боже, срцем својим
наше срце у час кад се пролеће рађа,
када цветања, када сунца моћ
буду у нама тугу убили;
кад прође најпре час, па дан, па ноћ,
а ми се не сетимо њих
ни часа кад смо их изгубили.

Заклони, Боже, земаљске столове и чаше
од њих, који више не седају
за пролећне гозбе наше;
од њих, чије душе сад круже
изнад врлине и злости;
на чијем срцу младом цвате руже
у час кад су у шуми ласта
и љубав у срцу нашем
први гости.