Jovan Dučić

(1/2) > >>

lejenica:
Jovan Dučić 1872-1943

Smatra se da je rođen 15.7.1872.god. u Trebinju. Pjesnikov otac Andrija bio je trgovac i poginuo je ustanku 1875.god. a majka Jovanka pored Jovana i Milene imala je dvoje djece iz prvog braka. Osnovnu školu Dučić završava u Trebinju i kad se porodica preselila u Mostar. Jovan upisuje trgovačku školu kod svog polubrata pošto u Mostaru nije bilo gimnazije.Školovanje nastavlja u Sarajevu 1890.-1891.u učiteljskoj školi, a zatim u Somboru, gdje završava 1893. Jedno vrijeme je bio učitelj u Bijeljini, odakle su ga protjerale vlasti zbog patriotskih pjesama, pa je bio prinuđen da radi u manastirskoj školi u Žitomisliću. Diplomatsku karijeru Dučić započinje 1907. U Ministarstvu inostranih djela Srbije. Radio je u Carigradu, Sofiji, Rimu i Madridu. U Kairu je bio 1926-1927.god. a potom je privremeno penzionisan. 1937. God. je postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora u Bukureštu.

Jovan Dučić je umro u Americi 7.4.1943.god.



O DUČIĆEVOJ POEZIJI

Dučić je u svom poetskom razvoju imao više faza.Počeo je sa prvom objavljenom pjesmom "Samohrana majka" 1866., somborski "Golub". Od 1896.redovno izdaje u mostarskoj "Zori". Od 1901.skoro jedino se javlja u "Srpskom književnom glasniku". U tim prvim pjesmama ima izvještačenosti i oponašanja drugih pjesnika.

Prelom se desio po odlasku u svijet, na zapad. Upisao se na Filozofsko-sociološki fakultet, kako ga Dučić zove "Fakultet literature". Sedam godina je studirao u Ženevi (1899.-1906.), ali je često boravio u Lozani, Parizu i Minhenu. To je period kad on najintenzivnije uči. Tešno je govorio francuski, njemački i ruski jezik.

Život u tuđini, ma koliko on interesantan bio, pobuđivao je u njemu bolnu nostalgiju za zavičajem. Žudio je za Mostarom. Sam pjesnik o tome kaže, u svom pismu Aleksi Šantiću,1922.god.: "Mene je tuđina obeshrabrila, ja sam se osjećao za svagda usamljen…Ovaj kratki dodir sa svojom grudom i mojima, dao mi je novu ljubav za život I volju za rad".

Zbog toga nije ni čudo što je Dučić poklonio toliko darova svom Trebinju,što je taj veliki zatočenik želio da u svoj grad iz čitavog svijeta donese što više ljepote, kao ni što je u svojim testamentima zavještao da se sahrani u Trebinju.


DJELA

1.Ciklus "Moja otadžbina"

2.Ciklus "Carski soneti"

3. Ciklus "Dubrovačke poeme"                       

4.Ciklus "Jadranski soneti"                           

5.Pesme u prozi"Plava Legende"

6.Jutarnje pesme,Večernje pesme,Sunčane pesme

7.Blago cara Radovana

8.Gradovi i himere

9.Jutra sa Leutara


                                                  LJUBAV

                                    Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
                                    Potreba da ljubim? Ova želja plava,
                                    Je li želja srca moćnoga i čedna?
                                    Ili napor duše koja malaksava?

 
                                    Je li ovo žena koju ljubim zbilja?
                                     Ili sen na prolasku preko moga puta,
                                     Tumaranje misli bez svesti i cilja,
                                     I sve delo jednog bolnog minuta!

 
                                    Ne znam, no na međi toga sna i jave
                                    Vidim moje srce da čezne i pati.
                                    I suze kad dođu rane zakrvave-
                                    Ja ni onda od tog ništa neću znati.


lejenica:
Odlomak iz djela "Blago cara Radovana"

Žene počinju bivati duboko milosrdne tek kad su i same duboko nesrećne, u sreći su bezdušne i pustoglave, sasvim obratno od čoveka koji je dobar samo kad je srećan.Kod žena je urođeno da vara i na malo i na veliko, svesno i nesvesno, namerno i nenamerno, a vrlo često i bez ikakve zle namere  ipak sasvim često iz najbolje namere u najviše slučajeva, samo da bi se većma dopala. Ali jedna žena samo vredi koliko voli, a ona vara i kad najvećma voli.

Žena je inače uvek jedno biće za sebe i za ceo svet, a drugo za čoveka kojeg voli.ako vam krije prolost, to nije zato da nju ne sačuva za sebe,nego da vas ne izgubi. Ako hoće da prećuti prošlost, to je i zato što je žena prema prošlosti odista ravnodušna, jer žena po prirodi nije romantik.

Žena ne podnosi spomen. Ona bezdušno sve krije jer ne želi da ima oči ni na čemu što nije u vezi sa čovekom kojeg voli u tom trenutku. Žena živi s dana na dan. i danas je više samoubistava na zemlji zbog propale ljubavi, nego zbog propalog iamnaj ili propale časti.

Prosečan čovek voli više ženu nego ljubav. Kod žena je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo čovek, i koja ne čezne da bude voljena. Istina, mnogo se na svetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svetu održavaju samo žene i pesnici. Čovek voli ljubav-bol, a žena voli ljubav-radost.

Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ima odista najlepših očiju koje ne umeju pogledati I najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike I neopredeljive lepote su nematerijalne, jer su isključivo duševne. Lep pogled I lep osmeh nemaju čak ništa zajedničkog sa bojom očiju ili formom usta…

Najlep{e oči ima slovenska žena, jer uvek izgledaju začuđene. Ne padaju samo poročne I pokvarene, nego često I savršeno čiste, I po prirodi verne. Žena pada iz raznih uzroka; iz ljubavi, iz dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz interesa materiajnog, iz roamntike,iz osvete.

…Srpkinja se daje onom ko je prevari.

lejenica:
REFREN

 

Snevaj, da uvidiš da prolazni snovi

Još najbliže stoje postojanoj sreći,

Da ne pitaš nikad, zašto jadi ovi,

A ne koji drugi, a ne koji treći.

 

Ljubi, ljubi silno, uvek istovetan,

U ljubavi samo ti ćeš jasno znati:

Kako malo treba da se bude sretan,

I sto puta manje da se večno pati.

 

I umri da spaseš verovanje čisto,

Da si kad god stao pred istinom golom,

I da u životu nisi jedno isto

Jednom zvao srećom, a drugi put bolom.

lejenica:
  Jablanovi

                                                                Zašto noćas tako šume jablanovi,
                                                                Tako strašno, čudno? Zašto tako šume?
                                                                Žuti mesec sporo zalazi za hume,
                                                                 Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.
                                                                 U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
                                                                 Ko olovo mirnu i suvu, u mraku.
                                                                 Jablanovi samo visoko u zraku
                                                                 Šume, šume, čudno, i drhću u svodu.
                                                                 Sam, kraj mutne vode, u noći, ja stojim
                                                                 Ko potonji čovek. Zemljom prema meni,
                                                                 Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
                                                                 Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.


Ljubavna pesma

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plast sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ:
Moj voljeni Ducic... uh... Blago cara Radovana i Jutra sa leutara... fantasticne knjige koje se ne mogu citati u jednom dahu, vec malo - po - malo.. da bi ostale duboko urezane u nasim srcima... A poezija... govori sama za sebe... radili smo ga u skoli vise puta... i svaka njegova pesma nosi svoje skriveno znacenje... mora covek bas da se zamisli da bi dosao do cilja otkrivanja : sta je pisac hteo da kaze :)

Moja ljubav

Sva je moja duša ispunjena tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Ko večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađas se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O, ljubljena zeno, silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve duge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

Vraćanje

Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada,
Ali ne ko žena što čezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada,
Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadežne, duge,
Ne sećaj me nikad da bi mogla doći
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponoćno sunce iz dubine noći.

Jer ti ne znaš, bedna! Kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje žene!
U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge...
I ti beše samo sen nečije sene...

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana