FILOZOFI(JA)

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Ljubavni Sastanak
Audit
ISO Standardi
ISO 9001
Günstige Kunststofffenster
Bajina Basta
BB blog
MusicRailways
Mp3 MUZIKA

[lejenica]

Pa, da vidimo koliko će se nas interesovati i uključivati u ovi temu   

OTAC MODERNE NEMAČKE FILOZOFIJE I FILOZOFIJE UOPŠTE
IMANUEL KANT (1724-1804)

Imanuel Kant se rodio 22.aprila davne 1724. godine u Kenigzbergu (danas Kalinjingrad). Poreklom iz siromašne porodice, Kant je završio fakultet (filozofiju, matematiku i prirodne nauke) u rodnom mestu iz koga nije odlazio čitavog svog života. Godine 1755. postavljen je za doktora filozofije, a od kraja iste godine sve do leta 1796. godine predavao je na univerzitetu logiku, metafiziku, matematiku, fiziku, mineralogiju, etiku, pedagogiju i filozofiju. Tek 1770. godine postao je redovan profesor nakon što je 15 godina predavao kao privatni docent. Umro je u 80-toj godini života, 12.februara 1804. godine u Kenigzbergu.

Kant je svojih 80 godina proživeo vrlo skromno i u tišini. Bio je samac, samo je pored njega bio sluga Lampe. Ipak, stizao je ponekad i da se druži sa prijateljima i da sa njima razgovara u svojem kabinetu. Zato mnogi za njega kažu da je u sebi nosio „dubokoumnu učenost i ugodnu društvenost.“ Bio je duhovit, pedantan, i voleo je prirodu. Zato se ponekad za njega kaže „mali veliki čovek.“
Kantovo prvo filozofsko delo bilo je „Opšta teorija prirode i teorija neba“ (1755). U njemu Kant smatra da je Sunčev sistem nastao iz haotične pramagline posredstvom atraktivne i repulzivne sile. Njegovo glavno delo, „Kritika čistog uma“ (1781) preokrenulo je mnoge dotadašnje filozofske puteve. Pri tom se javljaju ključna dela: „Kritika praktičnog uma, Kritika moći suđenja, Metafizika morala, Večni mir, O lepom i uzvišenom, Prolegomena za svaku buduću metafiziku“ i dr. Kantova filozofija je početak nemačkog prosvetiteljstva. Naime, Kant je u svom najpoznatijem delu, „Kritici čistog uma“, na osnovu nekih Lajbnicovih i Hjumovih ideja, pokušao da prevlada ograničenost empirizma i racionalizma- i da zasnuje svojevrsni empirioracionalizam. Kant je shvatio da bilo koje razumsko saznanje bez iskustva je prazno, kao i to da je čulno iskustvo bez razuma slepo. Pritom, Kant u nekim stvarima koristi čuvenu rečenicu engleskog filozofa Džon Loka: „ Ništa ne postoji u razumu, što prethodno nije bio u čulima.“
Pored svega toga, Imanuel Kant se osvrće na pitanje o umu, razumu i čoveku. U tim stvarima, on traži ono što je apriorno (opšte i nužno). Kantovo gnoesološko ishodište jeste koncepcija prema kojoj saznanje objekta prevashodno zavisi od saznajnih moći subjekta (čovek je zakonodavac prirode). Prema tome, Kant u tome traži ono „preiskustveno“ tj, ono što nam omogućava iskustvo. Zato je celu svoju filozofiju i svoj filozofsko stanište Kant nazvao transcendetalnim idealizmom. U tom idealizmu, Kant postavlja pitanje šta to omogućava ljudsko iskustvo i znanje.
Sva saznajna moć (čulnost, razum i um), prema Kantu, imaju posebnu strukturu. Kada govori o umu, on ga deli na transcendentalnu estetiku, transcendentalnu logiku i transcedentalnu dijalektiku. U okviru transcendentalne estetike, Kant ispituje prostor i vreme, kao i apriorne forme. On misli kako je matematika njabolji dokaz aprirornosti prostora i vremena i na to se oslanja.
Pod pojmom razum, Kant podrazumeva moć poimanja, suđenja i zaključivanja. Prva distinkcija koju Kant proučava je odnos između analitičkih i sintetičkih sudova, s jedne strane, i između apriornih i aposteriornih sudova, s druge strane. Kod analitičkih sudova se predikat drži u samom pojmu subjekta- u tim sudovi mi ne dolazimo do novih saznanja, tvrdi Kant, već samo rasčlanjavamo postojeća znanja. Međutim, kod sintetičkih sudova se izlazi iz okvira jednog pojma i povezivanjem s nekim drugim pojmovima stiču se nova saznanja. S one druge strane, Kant izučava apriorne i aposteriorne sudove. Njega njaviše zanima dali su mogući sintetički apriorni sudovi, odnosno, kako ljudi mogu znati ono što nisu iskusili? Međutim, on dokazuje da su oni mogući, jer inače ne bi bila moguća ni matematika, metafizika i prirodne nauke. Kant navodi jedan klasičan primer: 5+7=12. Ovaj sud je aprioran, jer nije zasnovan na iskustvu. Aprioran je recimo i iskaz „celina je veća od delova.“ Apriorne forme razuma za Kanta su -12 kategorija. On ih deli na četiri klase (kvalitet, kvantitet, relacija, modalitet), sa po tri vrste. Time Kant svoje učenje dopujava Aristotelovim. Apriorne forme kao preiskustveni oblici saznanja su „opšte i nužno“ saznanje, koje prethodi iskustvu logički, a ne vremenski. Tim tezama Kant pokazuje kako čisti ili teorijski um ne može dopreti dalje od fenomenalnosti sveta. Pored toga on smatra da su ideje apriorne forme uma.
Kant je prvi novovekovni filozof koji je, svim ovim stavovima, dokazao razliku između razuma i uma. Razum je moć pravila ili mišljenja o konačnom i uslovnom, dok je um moć principa ili mišljenja o beskonačnom i bezuslovnom. S one strane iskustva, može se dokazivati da li postoji Bog ili ne.
Na kraju, Kant postavlja pitanja na koja nije dobio sigurne odgovore: Šta mogu da znam, šta treba da činim, čemu da se nadam i šta je čovek? Ta pitanja su ključ Kantove celokupne pomalo zamršene ali svetske filozofije. I ono što karakteriše Kantovu filozofiju:
„Dve stvari ispunjavaju dušu uvek novim i sve većim čuđenjem i strahopoštovanjem što se više i istrajnije razmišljanje bavi njima: zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni.“

[lejenica]

Možda sam trebala početi od Platona, Aristotela ili..
Ali evo sad možete nastaviti..

[lejenica]

ARISTOTEL

Aristotel je porijeklom sa sjevera Grčke, iz grada Stigare na Halkidiku naspram Svete Gore. Njegov otac Nikomah bio je ljekar, po legendi je pripadao redu Asklepiada nazvanom tako po mitskom osnivaču helenske medicine Asklepiju, tesalskom knezu. Aristotelov otac je kao ljekar živio na dvoru makedonskog kralja Aminta, dede slavnog osvajača Aleksandra Makedonskog. Aristotel se rodio 384. godine stare ere, bio je znači vise od četrdeset godina mladji od Platona. Živeo je šesdeset i dvije godine. Kao sedamnaestogodišnjak doputovao je u Atinu radi sticanja obrazovanja, jer su u Atini i celoj Heladi tada bile na glasu dvije škole: Isokratova skola retorike i politike i Platonova Akademija. Aristotel je prvo učio kod Isokrata, pa je ubrzo presao u Akademiju, sto se pokazalo sudbonosnim za njegov životni put. Ostao je u Akademiji dvadeset godina, najpre kao učenik a potom kao aktivni saradnik. Posle Platonove smrti, napustio je Atinu i otputovao najpre u Malu Aziju, a potom u Pelu, na dvor Filipa Makedonskog, gde je oko dvije godine bio vaspitač trinaestogodišnjeg Aleksandra, budućeg makedonskog i panhelenskog imperatora.
Dvadeset godina posle napuštanja Atine, Aristotel se vratio u taj grad da bi u njemu (335. god.) osnovao sopstvenu skolu nazvanu Likej, po istoimenom gaju gde je škola bila smještena. Škola je bila otprilike jedan sat hoda udaljena od Akademije i nalazila se na drugom kraju Atine, negdje u blizini hrama Zevsa Olimpijskog. Danas nema od nje nikakvih tragova, jer je na tom mjestu izgradjeno stambeno naselje moderne Atine, dok je prostor gde je bila smjestena Akademija očuvan slobodnim i može se i danas vidjeti. Aristotelovom povratku u Atinu prethodila je čuvena bitka kod Heroneje u Bojotiji, gde je 338. god. pod komandom Filipa Makedonskog (Aleksandrovog oca) makedonska vojska porazila Atinjane i Tebance. Taj dogadjaj označio je nadolazak nove panhelenske epohe, u kojoj su grčke gradske republike jedna po jedna izgubile političku samostalnost, postajući djelovi velike panhelenske imperije pod vodjstvom makedonskih kraljeva. Stvaranje panhelenske imperije bilo je u osnovi protivno Aristotelovoj političkoj filozofiji, u kojoj se zastupalo gledište da je gradska republika ponajbolji oblik državne zajednice.
Aristotelovi spisi su mnogobrojni i opste im je obeležje da se, za razliku od Platonovih spisa koji su po sadržaju tematski a po formi dijaloški i dramski, orijentišu ka obrazovanju filozofskih disciplina. Ove discipline sve zajedno oblikovane su tako da sačinjavaju sistem cjelokupnog znanja. Istina, Aristotel je - vjerovatno dok je još bio član Akademije - pisao dijaloge, po ugledu na svog ucitelja Platona; ali ovi dijalozi su izgubljeni, sačuvani su samo njihovi naslovi i izvestan broj fragmenata. Naslovi pojedinih Aristotelovih dijaloga isti su kao i naslovi pojedinih Platonovih dijaloga (Državnik, Sofist, Simposion, Meneksen), dok su u drugim slucajevima originalni (Protreptikos, O filozofiji). Sto se ostalih spisa tiče, sigurno je da oni nisu u svakom pojedinacnom slučaju bili grupisani na nacin kako se to čini u modernim vremenima. U Aristotelovoj književnoj zaostavštini bilo je tri vrste spisa: prvo, spisi manje ili više popularnog karaktera kojima je sam Aristotel dao definitivnu formu; drugo, zbirke materijala od kojih su tek imale da se oblikuju rasprave; treće, spisi kojima je sam Aristotel dao oblik svojevrsnih i uglavnom dovršenih udžbenika za pojedine discipline filozofije.
Sve ostalo potiče od kasnijih izdavača Aristotelovih dela, od kojih je u starini najzapaženiji Andronik sa Rodosa, koji je živeo krajem stare i početkom nove ere. Od modernih izdanja cjelokpnih Aristotelovih djela, najznačajnije je ono koje je u vreme od 1831. do 1870. godine priredila Berlinska akademija nauka u pet velikih tomova: 1. i 2. tom obuhvataju sve tekstove na grčkom jeziku sa dodatkom fragmenata iz izgubljenih spisa; 3. tom obuhvata latinske prevode Aristotelovih dela; 4. tom obuhvata tzv. sholije (tumačenja) starih komentatora; U tom je Bonicov (Bonitz) Index Aristotelicus ili rečnik svih glavnih termina Aristotelovih spisa sa preciznim oznakama mesta gde su ti termini upotrebljeni. Po ovom izdanju se u sva potonja izdanja i prevode Aristotelovih dela na marginama stavlja posebna paginacija uz dodatak slova a ili b, koja oznacavaju stupce Berlinskog izdanja. Ova paginacija veoma olaksava citiranje Aristotelovih spisa i nalazenje citiranih mesta.


Zasnivanje logike
Uopsteno i bez velike pogreške moglo bi se reći da je Aristotel zasnovao sve filozofske discipline kao discipline, odnosno kao zasebna područja filozofskog istraživanja. Svakoj od ovih disciplina on je odredio njeno mjesto u sistemu znanja, koji je na taj nacin koncipovan kao neki generalni plan u kojem svako moguće i svako već izgradjeno znanje dobija svoje odgovarajuće mjesto i funkciju. Disciplina kojom ćemo se sada pozabaviti dobila je, tek posle Aristotelove smrti, naziv logika. Iako sam Aristotel nije za tu disciplinu nasao odgovarajuće ime, nema nikakve sumnje u to da je upravo on njen tvorac, i to gotovo od početka do kraja. Drugim recima Aristotel nije nijednoj drugoj disciplini (izuzimajući donekle fiziku) dao takav kompletan oblik izgradnje kao sto je to učinio sa logikom.
Sam naziv logika etimološki je vezan za logos i sadrži istu dvosmislenost kao i logos. Logika je, naime, jedan nauk koji obuhvata prvenstveno mišljenje, ali isto tako i govor kojim se mišljenje iskazuje, saopštava, objelodanjuje. Njen položaj u sistemu znanja je unekoliko izuzetan, jer zahvatajući ujedno forme misljenja i govora, kao i medjusobnu povezanost tih formi, logika se pokazuje kao anatomija cjelokupnog sistema znanja. Ako je njen status u sistemu znanja takav, onda je logika ujedno u položaju da ukazuje na smisaonu strukturu postojećeg kao takvog. U tom smislu, ona bi mogla biti shvaćena kao zaseban aspekt metafizike, onaj kojim se ono metafizičko iskazuje i postavlja u okvire smrtnim ljudima dostupne mudrosti. No taj aspekt same stvari nije lako uočljiv direktno iz Aristotelovih logičkih spisa. U ovima je saopšteno veliko mnoštvo tehničkih detalja i mnoštvo raznovrsnih pravila, tako da se od tog mnogobrojnog drveća šuma uopšte ne vidi. Takvo prisustvo tehničkih detalja i pravila Aristotelovim logičkim spisima daju jedno posebno obeležje, prema kojem ovaj logički nauk lako može da bude svrstan u "pojeticke nauke" pored retorike i poetike.
Izdavači Aristotelovih djela sabrali su sve njegove logičke spise ujedno, dajući im zajednički naslov Organon. Ovaj naslov je najčešće prevodjen rečju orudje (instrument) misljenja, i to baš s obzirom na onu tehnicku stranu Aristotelovih logickih spisa. Ali "organon" isto tako znaci i "organ", pa se srz onoga sto je u logici dato moze shvatiti i kao organsko kazivanje istine bica kao bica, kao logos postojeceg koji se moze shvatiti, a bivajuci shvacen mora se prihvatiti.
Pogledajmo sada iz kojih se posebnih logickih spisa sastoji Organon. To su: Kategorije, O tumacenju, Analiticka prva, Analiticka druga, Topika, Sofisticka pobijanja. Od ovih sest posebnih spisa, samo Analitika prva i Analitika druga obuhvataju ono sto se u modernim vremenima naziva logikom zajedno sa opstom metodologijom. Kategorije su svojevrstan uvod u metafiziku i fiziku, ujedno i u nauku o jeziku. Spis O tumacenju razjasnjava sta je logos (govor), razlazuci ovaj na njegove elementarne sastojke: imenice, glagoli, recenice, potvrdjivanje, poricanje. Ovde se izricu dve znacajne teze: (1) govor (logos) je spoqasnji izrazaj unutrasnjih dozivqaja u dusi, a ovi dozivqaji su opet, sa druge strane, srodni stvarima, dakle, necemu objektivno postojecem; otuda je moguce da se qudi medjusobno govorom sporazumevaju, iako govore razlicitim jezicima ili se izrazavaju razlicito u istom jeziku; (2) istina i laz nisu u samim recima (pojmovima), nego u spojevima reci (u sudovima). Ova druga teza je suprotna onom sto je Platon zastupao: istina i laz su u dobrim i losim pojmovima (postoji istinski Sokrat, ali mnogi imaju laznu predstavu o Sokratu, kao sto i cula daju laznu predstavu o Suncu).
Obe Analitike sadrže ono što moderni nazivaju logikom i metodologijom, izuzimajući tzv. induktivnu i matematičku logiku koje su tvorevina modernih vremena. Spis Topika, kao sto mu sam naslov nagoveštava, obuhvata tzv. "opšta mjesta", one govorne strukture i pravila, sto se nalaze i dolaze do svog izražaja u tada popularnim dijaloškim dvobojima i raspravama, tj. u onom što je Aristotel najcčešće razumjevao pod "dijalektikom". Naziv "opšta mjesta" dat je tim strukturama i pravilima zbog toga što, po Aristotelovoj procjeni, dijaloška izvodjenja ne zahtjevaju ekskluzivnu naučnu strogost u dokazivanju i pobijanju, nego nekako pripadaju opsteljudskom saobraćaju. Najzad, spis Sofistička pobijanja uglavnom sadrzži razotkrivanja onih zamki (sofizmi i paralogizmi) koje ljudi vični govoru i raspravljanju najčešće upotrebljavaju ili u njih i ne znajući zapadaju.

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Cim stignem ja pisem.. evo moj doprinos ce biti Sokrat... Sad me mrzi... sutra...

[lejenica]

čekam Sokrata koleginice   

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Sokrat - Socrates ( 463 - 399 g. pne )

"Dokle bude daha u meni i dokle god budem snage imao necu prestati da se bavim ispitivanjem istine"

Rodjen je u Alopeki ( predgradje Atine ) u porodici vajara Sofroniska i babice Fenerete. On je bio ucitelj bez ucionice. Citava Atina je bila njegova skola. Bio je Platonov ucitelj. Smatrao je da govornik ima smisla tek uz svog sagovornika. Vajar i klesar mladih i cestitih. Rodjen je u III klasi. Odsluzio je vojsku i sa 25 godina postao oklopni vojnik. Bio je ozenjen Ksantipom - veoma dzangrizavom zenom. Rekao je da ko zeli da postane filozof treba da se ozeni tipom zena kao sto je Ksnatipa. Otac 3 sina. Osudjen na smrt.
Bio je miljenik atinske omladine i on se njoj obracao kad god je imao prilike.
Sokrat je delovao u vrlo nezahvalno vreme, u vreme poraza na Peleponezu za vreme vladavine 30 tiranina, koji su zeleli da Sokrata pridobiju za sebe i za svoji politicke ciljeve, ali on je to odbijao.
Roditelji omladine su ga optuzili da im kvari decu i pridobija za sebe. Anit, Melet i Limon su podigli optuznicu protiv Sokrata. Smisao optuzbe je glasila: Sokrat je kriv sto ne veruje u Bogove u koje veruje drzava, a uvodi nova bica, demonska, a i kriv je sto omladinu kvari. Predlazemo smrt.
Pravi razlozi za podizanje optuzbe leze medju redovima. Sokrat kao miljenik omladine zasmetao je mnogima i zeleli su da ga uklone. A drugo je sto nije hteo da ucestvuje u progonu politickih neistomisljenika sto su od njega zahtevala 30-torica tiranina.
Sokrat za sebe kaze da je bio veliki vernik. Vernik vrline. Da je verovao u svoju savest - svoj demonijum.  I kakvog li apsurda da je bio miljenik omladine a da ima nameru da ih kvari.
Doslo je do sudjenja i on se na sudjenju poneo vrlo dostojanstveno. Umesto da bude optuzeni on se poneo kao tuzilac. U prvom glasanju za i protiv smrtne kazne skoro je bio izjednacen broj glasova. Medjutim, kao sto je bio red kod sudjenja, upitali su Sokrata koju kaznu bi sam sebi izrekao. On je rekao da bi zeleo da se sa njima dozivotno besplatno hrani u Pritineju. Njih je to ponizilo. U drugom glasanju skoro svi su bili za smrtnu kaznu. U vreme izvrsenja kazne trajali su Delfiski praznici - bila su zabranjena pogubljenja. Mogao je da pobegne. To su mu svi predlagali. On je to kategoricki odbijao. Mislio je na svoju porodicu, zeleo je nju da zastiti, nije zleo da zive u progonstvu. Uzeo je otrov iz pehara. Hegen je govorio da je Atina vrlo brzo shvatila da je pogresila. U znak zalosti zatvorene su gimnazije, Anit i Limen su progonjeni a Melet je osudjen na smrt. Tako se obistinila Sokratova optuzba.

- Sokratova ( pojmovna ) filozofija -

Smatra da se do jednog opsteg znanja, do pojma stize induktivnom metodom. Polazeci od pojedinacnog, posebnog stize se do > opsteg > a to je pojam. Sva njegova funkcija je suprotnost sofistickom relativizmu po kome je istina relativna i individualna.
Ako uzmemo pojam pravedno - to nece biti shvatanje pojednica, nego ono sto je zajednicko shvatanje svih ljudi.
Sokrat se smatra osnivacem etike - intelektualisticka etika sto podrazumeva da covekom mora da upravlja um i da je on taj koji odredjuje prirodu njegovog moralnog ponasanja. Njegova etika imala je zadatak da poveze znanje i prakticno delovanje. Ona odbacuje helenski ideal znanja: Znanje radi znanja, i pokazuje da znanje ima najvecu vrednost pri prakticnoj primeni. Znanje je potrebno iz prakticnih razloga radi dobrog i pravilnog zivota. Zato Sokrat izjavljuje: " Vrlina je znanje " a posto je znanje jedno a vrlina se sastoji u znanju onda je i ona jedna jer proizilazi iz znanja onoga sta treba ciniti i cega se treba kloniti.
Sokrat kaze: " Niko ne gresi namerno, jer svako gresi zato sto ne zna sta je dobro, a ne zato sto nece dobro." Gore je gresiti iz neznanja. Opasnije je gresiti iz neznanja. On ce gresiti uvek dok ne shvati svoju gresku. A onaj koji iz znanja gresi to radi zato sto to zeli i moze da kontrolise.
Ako je vrlina znanje onda je vrlina postiziva. Moze se nauciti da ne bismo stalno gresili na istim stvarima. Vrlina se izgradjuje: samosaznavanjem i sticanjem etickih normi.
Sokrat ljudsku prirodu uzima kao neizvajan mermer, od koga covek, vajar, samo saznanjem treba da stvori umetnicko delo. Jedino zivot u umerenosti, poboznosti i razumnosti moze da obezbedi pravedost. Nije dovoljno samo da kultivisemo tu svoju culnu prirodu nego je neophodno da ovladamo i svojom dusom i da o njoj vodimo mnogo vise racuna nego o telu, jer ona je besmrtna i neprolazna.
Sokrat je medju prvim filozofima uveo pojam savsti u svoju etiku. On je bio vernik svoje vrline, verovao je u svog demonijuma, u svoju savst. Ona mu je rekla dok je odlazio u sudnicu da nije kriv. To je bilo presudno da ostane dosledan sebi i onom zivotu koji je vodio do tad.
Nakon Sokratove smrti u Atini su delovale: megarska, kinicka i kirinska skola.

Toliko za sada

[lejenica]

To koleginice Micika! Bravooooo!!!!

[lejenica]

PLATON

Zivot i delo
Platon je potomak jedne od atickih plemickih porodica, kojoj je po majci sest generacija unazad pripadao atinski zakonodavac, pesnik i jedan od "sedmorice mudraca" - Salon. Po ocevoj porodicnoj liniji, govorilo se da je Platonov daleki predak bio legendarni aticki kralj Kodrus. Posto se dan Platonovog rodjenja poklapao sa praznikom rodjenja Apolona delfijskog, stvoren je u potonjim vremenima mit da je Apolon bio pravi Platonov otac.
Platon se rodio 428. godine stare ere, godinu dana pre Periklove smrti, a Sokrat je tada imao nesto vise od cetrdeset godina. Ziveo je dugo: osamdeset i jednu godinu. Njegovi anticki biografi kazu da se Sokratu pridruzio kao dvadesetogodisnji mladic, da je pre toga pisao tragedije i hteo da ucestvuje u takmicenju tragickih pesnika, ali da je, prisustvujuci po prvi put jednom sokratskom razgovoru, spalio svoje tragedije. Posle Sokratove smrti, kazu isti biografi, pridruzio se Heraklitovom sledbeniku Kratilu, a slusao je izlaganja i jednog Parmenidovog sledbenika. Tvrdi se, takodje, da je putovao u severnu Afriku i Juznu Italiju i da je tamo izucavao matematiku i obavestavao se o pitagorejskom ucenju. Tvrdnja da je putovao u Egipat i razgovarao sa egipatskim svestenicima ne moze se uzimati kao previse verodostojna; tako nesto je pripisivano gotovo svim slavnim ljudima, jer se verovalo da su egipatski svestenici bili cuvari najstarije mudrosti. Ali o Platonovim putovanjima na Siciliju svedoce njegova pisma, kojih sto autenticnih, sto sumnjive autenticnosti ima 13 na broju.
Bibliotekar aleksandrijske biblioteke Trasil sredio je Platonovu knjizevnu zaostavstinu, podelivsi je na devet tetralogija, po ugledu na ranije (u Platonovo i Sokratovo vreme) uobicajeno grupisanje dela tragickih pesnika. U svakoj tetralogiji bila su po cetiri zasebna dela. Na taj nacin, Trasilovo izdanje Platonovih sabranih dela obuhvatilo je ukupno 36 spisa: 35 dijaloga i 13 pisama uvrstenih u jednu celinu. Kasnije se pokazalo da jedan od dijaloga - Epinomi (Dodatak Zakonima), nije napisao Platon, vec neko od njegovih sledbenika. Ostalo je dakle 34 dijaloga, od kojih verovatno jos neki nisu autenticni. Neizvesno je da li naslovi tih dijaloga poticu od samog Platona, ili od Trasila, koji je najverovatnije dodao i podnaslove, na primer: Drzava ili O pravicnosti, Fedon ili O dusi, Gozba ili O ljubavi, i sl. Naslovi su davani pretezno prema imenima licnosti koje sudeluju u dijalogu (Protagora, Gorgija, Fedon, Timaj, Fedar, i sl.), ali i prema predmetu (Apologija, Drzava, Zakoni), a vrlo retko prema nekom dogadjaju, pa i tada se imao u vidu dogadjaj koji se moze neograniceni broj puta ponavljati (Simposion = Gozba). Diogen Laertije tvrdi da je Platon prvi poceo da pise dijaloge, mada su drugi stari pisci to poricali. U svakom slucaju, Platon je bio i ostao nenadmasan u toj vrsti filozofskog istrazivanja. Njegovi ranijij dijalozi imaju izrazeniju dramsku formu od starijih, a svi su uglavnom srednjeg ili manjeg obima, izuzev Drzave i zakona koji su prilicno obimna dela.
Svi su Platonovi dijalozi sacuvani u celini, mada su izvorni rukopisi mestimicnoiskvareni ili nejasni. Sadasnja izdanja i prevodi Platonovih dela po pravilu sadrze na marginama posebnu paginaciju, koja potice od izdanja celokupnih Platonovih dela na grckom jeziku 1578. godine u Lionu. Ovo izdanje je s velikom akribijom priredio francuski helenista H. Stefanus (Anri Etjen). On je zapravo prvi podelio svaku stranicu na pet priblizno jednakih odeljaka, oznacavajuci svaki odeljak redom prvim slovima abecede: a, b, c, d, e. Ovo je znatno olaksalo citiranje Platonovih dela i pronalazenje citiranih mesta: dovoljno je staviti naslov dijaloga i stranicu sa slovima koja blize pokazuje pocetak citiranog mesta, na primer, Drzava, 526c, ili Resp. 526c, sto je isto (jer Resp. je skracenica od Republika = Drzava).
Nijedan od starih pisaca ne pominje neki Platonov dijalog, koji nama nije poznat, pa iz toga mozemo da zakljucimo da su svi Platonovi dijalozi sacuvani, sto je samo po sebi izuzetno i zacudjujuce. Objasnjenje tog zacudjujuceg fakta moramo potraziti ne samo u izuzetnoj vrednosti, koja je od davnina pridavana Platonovim pisanim tvorevinama, nego i u posebnoj instituciji koju je Platon za zivota osnovao i koja je veoma brizljivo cuvala uspomenu na svoga osnivaca. Ta je institucija dobila ime Akademija, i to po jednom gaju koji je vec nosio to ime i koji se nalazio izvan gradskih zidinana na desnoj strani tzv. svetog puta kojim je o Dionisovim svecanostima isla povorka u Demetrino svetiliste u Eleusini (danasnji Elefsis na putu od Atine prema Megari ili Korintu).
Akademija je bila prva filozofska skola u doslovnom i strogom smislu te reci. Njen uzor je verovatno bio pitagorejsko bratstvo, ali za razliku od ovog Akademija je ustrojena kao pravo sveuciliste sa neophodnim zgradama i prostorom za predavanja i razgovore, verovatno i sa prostorijama za smestaj gostujucih prijatelja Akademije koji su dolazili iz drugih helenskih gradskih republika. Sigurno je da je Akademija imala sopstvenu biblioteku za koju su pribavljeni rukopisi i u kojoj su cuvani i prepisivani rukopisi Ucitelja Platona. Sumnjiva je verodostojnost legende, prema kojoj je na ulazu u Akademiju pisalo: "Neka ne ulazi ko ne zna geometriju". Ova je legenda nastala verovatno zbog izuzetnog znacaja koji je, u Platonovo vreme i neposredno posle njegove smrti, pridavan istrazivanjima u geometriji i matematici uopste. Akademija, po svemu sudeci, nije mogla biti obican "univerzitet". U nju su primani mladici kao i ljudi starijeg uzrasta, u potonjim vremenima i zene, ali izvesno je da je prijem morao biti uslovljen nekom vrstom proveravanja obdarenosti za ucenje i spremnosti da se zivot posveti ljubavi prema mudrosti, odnosno sklonosti za trajnim istrazivanjima i sticanju znanja.
Gaj u kojem je Platonova skola bila smestena imao je svoj gimnasion (gimnaziju), tj. vezbaliste za jacanje tela - "gimnastiku". Ali Akademija nije spremala atlete. U dugom trajanju Akademije (s prekidima od oko 900 godina) bilo je uspona i padova, bilo je i preseljenja u okviru same Atine, pa i u druge gradove; bilo je, takodje, i promena u duhovnim orijentacijama (jedan period je npr. poznat kao skepticki), ali uspomena na Platona nikada nije bila potisnuta i odbacena.

[lejenica]

   Platonova konstitucija dijalektike
Sadrzinski, dijalektika kao odredjena metoda pobijanja ili dokazivanja bila je i re Platona poznata. O tome je ranije bilo reci, vezanih za razmatranja o Zenonu i o retorici. No sasvim je sigurno da niko pre Platona nije poznavao rec dijalektika. Tu je rec sam Platon skovao kao ime za filozofsku istrazivacku aktivnost. Mogli bismo pomisljati da samo ime nema tako veliku vaznost, ali bi to, nesumnjivo, u ovom i u drugim slicnim slucajevima bilo pogresno. Jer, Grci su uopste imenima i recima pridavali znatno vecu vaznost, nego sto smo mi spremni da cinimo. Prava rec je za helenske mislioce isto sto i logos, jezicki izraz neceg sustastvenog. A i pravo ime je taj logos, svedocenje da je nesto na putu da bude shvaceno kako treba. Kad to pravo ime posedujemo, onda je manje vise lako traziti sadrzaje u proslosti na koje se to ime moze odnositi. Bez toga imena, ne mozemo one sadrzaje u proslosti ni prepoznati ni identifikovati, jer, u stvari, i ne znamo sta bi trebalo da u proslosti trazimo.
Za ono sto je Platon nazivao "dijalektikom", Zenonovi "dokazi" nisu bili neki blizi ili direktni uzor. Samo se indirektno moze zenonovsko pobijanje i dokazivanje dovesti u smisaonu vezu s Platonovom "dijalektikom". Sada cemo podsetiti na to da je zenonovska metoda u sustini bila onaj "put" koji vodi izvan podrucja neposrednog opazajnog i zivotnog iskustva. Neposredni uzor za konstrukciju Platonove "dijalektike" bili su sokratski razgovori, sokratska ispitivanja. Ali Platon je nesumnjivo sve to stavio u drugaciji kontekst. On je svakako zadrzao cudnovatu sintezu sokratske "ironije" i "majeutike", ali je tu sintezu upotrebljavao samo kao pomocno sredstvo za uzdizanje i osvescavanje individualne duse na putu saznanja. Taj put je uzlazni, progresivan, pocinje od "najnizeg" stepena saznanja (od onoga sto pokazuju cula), ide preko proucavanja i razumevanja matematickih oblika i relacija, da bi dospeo do onog "najviseg" (do uvida u vrhunsko dobro, koje je dobro po sebi, a ne po necemu drugom).
To bi bio jedan od mogucih opisa puteva kojim ljudska dusa moze napredovati da bi dospela do najviseg savrsenstva, postajuci uvidom u ovo i sama usavrsena do najviseg stepena. Taj put je ovde opisan samo po njegovoj polaznoj tacki, posredniku i onom sto se nalazi na njegovom kraju. No izmedju pocetka i krajnjeg cilja mogu se umetnitu mnogi drugi posredni stupnjevi, sacinjeni iz istrazivanja i spoznavanja u razlicitim naukama, kao sto su one matematicke, one koje se ticu ustrojstva svemira ili ustrojstva drzave, kao i one koje se odnose na muziku i pesnistvo. U svim tim naukama, dijalektika je kao poseban nacin ispitivanja i vodjenja onaj oput koji individualnu dusu oplemenjuje saznanjem i vodi je do uvida u pojmove, a time i do "ucestvovanja" u onome sto je vecno.
Drugi moguci opis dijalektike kao puta (metoda) koji dusu vodi ka vrhunskom dobru i vrhunskoj lepoti bio bi onaj koji Platonov Sokrat daje u dijalogu Gozba. Ovaj put je neposredno povezan sa ljubavlju, jer je pojam ljubavi odredjen kao zudnja za lepotom i radjanje u lepoti. Buduci tako odredjena, ljubav se najpre vezuje za lepo telo i u toj vezi jednoga sa drugim radjaju se u dusi lepe misli. Drugi, visi stepen nastupa kad dusa shvati medjusobnu srodnost svih lepih tela i ljubavlju se vezuje za telesnu lepotu uopste, pri cemu je i sama dusa sposobna da takvu lepotu iz sebe radja (ta se lepota nahodi u tzv. umetnickim tvorevinama). Treci stepen uspona imenuje se izrazom lepe duse; u toj lepoti se radjaju velika prijateljstva, a u njoj sudeluju, na primer, ucitelj i njegov ucenik. Nadalje, pomocu prethodnog stupnja, otkrivaju se lepa dela u poslovima i obicajima i dusa, zudeci za takvim lepim delima radja ih i sama. Peti stepen uspona u ljubavnom saznanju vezuje se za lepo u naukama, a zudeci za takvom lepotom, dusa u sebi radja znanje i razumevanje svih prethodnih stupnjeva. Najzad, sesti i najvisi stepen na tom usponu ljubavi otkriva se kao filo-sofia, kao ljubav prema mudrosti, a dusa koja je potpuno obuzeta ovom ljubavlju radja, u lepoti najdubljeg razumevanja, u sebi uvid u vrhunsko lepo i dobro, u onon sto je lepo i dobro po sebi, a ne po necemu drugom.
Opisani put ili metoda koja se zove dijalektika podrazumeva ucesce ljubavi: ni do cega vrednog se ne moze dospeti bez tog zanosa. Ali Platon je u nekoliko svojih dijaloga (Sofist, Drzavnik, Parmenid) prikazao dijalektiku i sa njene tehnicke strane, kao vestinu dolazenja do pojmovnog saznanja. Karakteristicno je da je za te svrhe uzimao, ne Sokrata, nego Parmenida i "stranca iz Eleje". Ovim je verovatno svojim citaocima indirektno stavljao do znanja da se taj hladni tehnicki prikaz dijalektike kao instrumenta za otkrivanje pojmova moze izvesti samo u duhu hladne elejske dijalektike. Osnovnu strukturu tog tehnickog oblika dijalektike sacinjavaju dva elementa: "hipoteza" (polazni pojam, odnosno rec kojom se polazni pojam imenuje) i "dijareza" (diairesis, deoba).
Treba na primer odgovoriti na pitanje: sta je drzavnik? Da bi se doslo do pojma drzavnika, potrebno je sprovesti komplikovan i dug tehnicki postupak. Prvi korak u tom postupku sastoji se u otkrivanju prvog para suprotnosti, takvog da se neposredno moze uvideti kojoj suprotnosti utom paru pripada drzavnik. Suprotnosti su: "oni koji imaju znanje" - "oni koji nemaju znanje". Drzavnik nesumnjivo pripada prvog grupi - "onih koji imaju znanje". Drugi korak je deoba pojma znanje na "teorijsko" i "rukotvorno" znanje. Sada se odlucuje da drzavnik mora pripadati prvom clanu ove nove deobe, jer on ne pravi nista rukama nego upravlja ljudima. Takav postupak deobe se nastavlja i moze biti duzi ili kraci, a svrha mu je da se preko ovih "dihotomija" rasvetle sve strane drzavnickog posla po nacelu da jedna suprotnost odredjuje drugu. Ceo postupak se zavrsava definicijom u kojo su nabrojane sve prethodno otkrivene karakteristike.
Ali i ovaj tehnicki vid dijalektike nije, u Platonovim prikazima, dat sasvim bezlicno. I ovde je, naime, neophodno da u postupku sudeluju ucitelj i ucenik. Ucitelj postavlja pitanja i vodi postupak, ucenik potvrdjuje ili porice ono sto mu uciteljeva pitanja sugerisu. Pokatkad, on trazi podrobnije razjasnjavanje, jer ako mu pitanje nije jasno, ne moze odgovoriti ni potvrdno ni odrecno. Na taj nacin, ucenik postepeno napreduje u razumevanju ispitivanog predmeta. Ovaj tehnicki vid dijalektike moga je jos da bude upraznjavan ili kao "gimnasticki" (tj. kao uvezbavanje duha) ili kao "agonisticki" (tj. kao nadmetanje izmedju suparnika, od kojih svaki naizmenicno moze da vodi dijalog).
           

[lejenica]

  Platonova teorija ideja - njeno poreklo i osnovno znacenje
Izraz "teorija ideja" priblizno odgovara nasem izrazu "posmatranje oblika", mada ne doslovno, jer tu nije rec o nekom vizuelnom posmatranju niti o nekim oblicima kao sto bi mogli biti vestacki napravljeni oblici geometrijskih figura, umetnicke forme (statue, slike, ili muzicke kompozicije koje se slusaju pomocu sluha), jezicke i gramaticke forme ili, najzad, prirodni oblici koji se mogu posmatrati culima. Culna saznanja su u "teoriji ideja" iskljucena na svaki nacin, osim kao pomocno sredstvo koje sluzi kao polazna tacka za "dugo putovanje" onim putem koji je oznacen imenom "dijalektika" i koji na svom zavrsetku treba da ima uvid, tj. shvatanje i razumevanje onoga sto je postaljeno kao predmet istrazivanja i "posmatranja".
Za pitanje o poreklu "teorije ideja" najbolje ce biti da se posluzimo Aristotelovim svedocenjem, jer Aristotel je dugo bio neposredni ucenik i prijatelj Platonov i njegovo bi svedocenje o tome moralo imati neophodnu verodostojnost. Sami Platonovi dijalozi sto se toga tice vise odmazu negoli pomazu, jer je na mnogim mestima u tim dijalozima "teorija ideja" predstavljena ili kao nesto sto je odavno poznato ili kao Sokratovo otkrice. Obratimo se dakle Aristotelu.
Aristotel nam izricito saopstava da je upravo Platon autor teorije ideja. Nadalje, on saopstava da ta "teorija" ima tri istorijska izvora: (I) "Heraklitovi govori (logoi) o vecnom toku svih culnih stvari, iz kojih govora je sledilo da, ako postoji o necemu znanje i razumevanje, onda se to znanje i razumevanje mora odnositi na neke druge stalno-postojece prirode, izvan onih culnih, jer ne moze biti znanja o necemu sto je u stalnom toku"; (II) Sokratova istrazivanja, koja se "nisu odnosila na celinu prirode, nego samo na podrucje etike"; ali u okviru tog podrucja Sokrat je otkrio "navoditeljske (induktivne) govore (argumente)" i "odredbe onoga sto je opste i svemu zajednicko" (univerzalnu definiciju ili definiciju univerzalnog); (III) Pitagorejska teorija brojeva.
Sokrat, dakle, nije tvorac teorije ideja, mada je u Platonovim dijalozima najcesce bas Sokratu pripadala uloga onoga koji tu ideju skicira. Aristotel je otkrio da je Sokratov podsticaj za stvaranje ove teorije bio u traganju za onim sto je "opste" i "zajednicko" svim stvarima i bicima vidljivog culnog sveta. Ali Sokrat, po Aristotelovoj proceni, nije tretirao "opstosti ili opste odredbe kao odvojene" od culima opazljivih stvari, niti je te "opstosti" nazivao idejama. U odnosu na Heraklita, jasno je da je Platon mogao da proucava njegove "govore" samo u pismenom obliku, a uz to da se o svemu tome obavestava i kod Heraklitovog sledbenika Kratila. Platon je, dakle, prihvatio Kratilovo ucenje o vecnom toku, ali samo ukoliko se teza o "vecnom toku" iskljucivo odnosi na svet vidljivih i opazljivih stvari i bica. Iz toga je on zakljucio da bi bilo kakva nauka o stvarima koje su u vecnom toku bila nemoguca, ukoliko ne postoji nesto stalno sto tim tokom upravlja i sto omogucuje da se on razume i osmisli. Po Aristetolovoj pretpostavci, pitagorejsci su vec uveliko nagovestili da to sto je stalno (postojano i nepromenljivo) i sto upravlja "vecnim tokom" jesu brojevi i brojevni odnosi. Na osnovu svega toga izgledalo bi, barem na prvi pogled, da Platon nije imao suvise tezak zadatak i da su svi elementi za postavljanje teorije ideja vec bili dati. Trebalo je samo izvesti njihovu sintezu.
Sudeci po sadrzaju Platonovih dijaloga, izvodjenje teorije ideja pokazuje se kao znatno teze i zamrsenije. Nema nijednog dijaloga u kojem je ta teorija izlozena na potpun i nedvosmislen nacin; postoje samo skice teorija rasute po razlicitim dijalozima i cesto u vaznim pojedinostima nedjusobno nesaglasne. Jedno je medjutim izvan svake sumnje: teoriji ideja se pridaje odsudna vaznost, bez nje (makar bila data samo i u nagovestajima) ne bi bila moguca nikakva nauka ni filozofija. Naravno, mi ovde ne mozemo da se upustamo u finese teorije ideje, u njene razlicite verzije koje su nastale u toku dugog Platonovog filozofskog rada, kao ni u zagonetke koje proizlaze iz nacina izlaganja te teorije u dijalozima. Stoga ce najbolje biti ako se za upoznavanje sa sustinskim znacenjem "ideja" obratimo nekom, po mogucstvu sazetom i jasnom, Platonovom kazivanju o toj stvari. To cemo naci u prvom delu dijaloga Parmenid, kojem je Trasil stavio podnaslov "ili O idejama".
U tom dijalogu stoji da se bez dvoumljenja moze trvrditi da pravicno samo po sebi, lepo samo po sebi, dobro samo po sebi i sve sto je takvo zasluzuje da nosi naziv ideje. Ovo "po sebi" znaci da idejama ne mozemo nazvati nesto zavisno, sto za svoje postojanje duguje necem drugom, sto se izvodi iz neceg drugog. Naprotiv, sve drugo treba da zavisi od ideja, da bude izvedeno iz njih i po vrednosti procenjeno pomocu njih. Drugim recima, svaka iskustvena pravda, svako lepo i dobro koje nalazimo u nasim svakodnevnim zivotnim prilikama, moguci su i mogu biti procenjeni kao pravicno, dobro i lepo samo ako postoji neko apsolutno merilo za takve stvari. Na slican nacin, uzima se daje jednakost takodje ideja. Tu je rec o idealnoj jednakosti, kao sto je prethodno bila rec o idealnoj pravdi, doboti i lepoti. Jedino ako postoje takva idealna sustastva, nece nam nase ljudsko procenjivanje i poimanje jednakog, pravicnog, dobrog i lepog biti relativno i zavisiti od nacina merenja i pocenjivanja, od "tacke gledista" i od "ukusa".
Nadalje se postavlja pitanje o tome da li za sve stvari empirickog sveta postoje odgovarajuce ideje. Na primer: da li postoji idealni covek, covek uopste, univerzalni covek, a ne samo ljudi razlicitih rodova i vrsta, pa i ljudi koji to jesu samo u nekom bioloskom smislu, a u svemu ostalom su "neljudi" i zveri? Isto pitanje se postavlja i za tzv. elemente: da li postoji "vatra po sebi" i "voda po sebi"? pri cemu se aludira na "fizicare", koji su na takva pitanja potvrdno odgovarali. Kod takvih pitanja, Platonov Sokrat se ozbiljno dvoumi: on vise nije tako siguran u to da li u takvim slucajevima treba govoriti o idejama. Drugim recima, on nije siguran u to da li za sve o cemu smrtnici mogu imati neki pojam postoji odgovarajuca ideja. Razlog te nesigurnosti je razumljiv, jer bi jedna teorija ideja koja bi se poklapala sa teorijom opstih pojmova morala da se suoci s velikim teskocama.
Deo tih teskoca otkriva se vec sledecim pitanjem: da li i za takve stvari empirickog sveta, kao sto su dlaka, blato i necistoca, takodje, postoje ideje, razlicite od stvari koje doticu nase ruke? Nedoumica Platonovog Sokrata ovde je najveca. On priznaje da je o tome mislio, da je pri tom bio uznemiren logickom obavezom da se pretpostavka o postojanju ideja mora dosledno sprovesti na sve stvari empirickog sveta, a ne samo na neke koje imaju izuzetnu vrednost. On kaze da je od takvog promisljanja bezao "iz straha da ne porpadne, tonuci u bezdano brbljanje". Ovo se moze uzeti i sire, kao Platonova poslednja rec o idejama: ono sto je za covekovo znanje i mudrost najdragocenije, vrlo je tesko a mozda i nemoguce dostici. Da je Platon uspeo da to dostigne, istorija filozofije bi njegovim uspehom bila zavrsena. A mozda ona nikad i ne moze biti zavrsena.

[lejenica]

Platonova  teorija drzave
I ovde rec "teorija" znaci isto sto i u prethodno razmatranim sadrzajima; ona naime, upucuje na "umno posmatranje" ne ove ili one empiricki postojece drzave, nego na "umno posmatranje" ili istrazivanje konstitucije drzave uopste. Ovo "posmatranje" ili razmatranje treba da ima za rezultat jedan sadrzajno obogaceni pojam drzave, koja odgovara svojoj osnovnoj svrsi, tj. sreci i dobrobiti svih svojih gradjana. Odmah se moze uvideti da je tako nesto veoma tezak i ambiciozan poduhvat, koji mozda nece dovesti do ocekivanog rezultata, ali koji se pravda time da je znatno bolje imati neko znanje o drzavi (makar to znanje bilo i veoma sporno), nego nikakvo.
Da je Platon pridavao vecu vrednost empirijskim metodama nego dijalektici, tada bi on sigurno proucavao ustrojstvo neke empirijske drzave, recimo Persije, ili Egipta, ili Sparte. Nista od svega toga. U njegovoj "teoriji drzave" ispituje se, u stvari, kakva bi trebalo da bude neka empirijska drzava da bi u njoj bile znacajno prisutne one ideje koje su imenovane kao "pravicno po sebi", "dobro po sebi", i "lepo po sebi". U istrazivanjima te vrste, koja se danas nazivaju "politickom filozofijom", Platon nije imao nikakvog uzora, nego samo podsticaje u "sokratskim razgovorima", u onome sto su sofisti govorili o vrlinama i u pesnickoj mudrosti koja se katkad odnosila na vrline i na jake strasti koje iz sebe radja ljudska dusa u borbi za vlast.
Platon je "politickoj filozofiji" posvetio sadrzaj tri svoja dijaloga, a to su: Drzava, Zakoni i samo delimicno dijalog Drzavnik (ho Politikos). Prvi od ovih (Drzava) je najvazniji i moze se reci da je taj dijalog najkompletnije izvedeno Platonovo delo. Nasa rec "drzava" ne odgovara ponajbolje izvornom naslovu Politeia, koji se odnosi na celokupnost javnog (ili gradjanskog) zivota u organizovanoj zajednici ii koji ujedno oznacava ono sto mi zovemo ustav. "Javni ili gradjanski zivot" razumeva se po nacelu suprotnosti, ukoliko se posmatra naspram onoga sto se naziva "privatni ili pojedinacni zivot". Ovo naravno nije samo suprotnost u recima, nego i u stvarnim interesima, pa je Platon imao da resi tezak problem - kako da se licni interesi na najbolji moguci nacin usklade sa javnim interesima, odnosno sa celinom drzavne zajednice, te kako da se celina drzavne zajednice organizuje a da sasvim ne unisti ili potisne pravo na licni zivot, vrlinu i srecu.
Dijalog Drzava pocinje i zakljucuje se razmatranjima koja se odnose na licni zivot. Ali pocetak i zavrsetak dijaloga postavljeni su izvanredno vesto, tako da se u pocetku licni zivot postepeno uvodi preko porodice u sklop drzavne zajednice, a na kraju se licni zivot preko mita o ponovnom radjanju (Erov mit) uvodi u sklop konstitucije celokupnog kosmosa. Sokrat u pocetku razgovora sa bogatim i ostarelim trgovcem Kefalom, pita ga kako podnosi starost i u kakvim je sada odnosima sa erosom (moze li se jos da opsti sa svojom zenom), potom se razgovor prenosi na sticanje i nasledjivanje bogatstva. Iza toga sledi uvodjenje jedinke u zivot zajednice, a to je uvodjenje izvrseno uz pomoc jedne na oko uzgred ispricane anegdote o Temistoklu i Serifljaninu, iz koje se, u stvari, vidi kako ugled i slava jednog coveka ne zavise samo od njega nego i od drzave u kojoj taj covek zivi. Najzad, uvodni deo se zavrsava Kefalovim govorom o strahu od smrti i nadanju, o pravicnom i nepravicnom zivotnom putu.
Ovo poslednje je neposredni povod da se postavi pitanje sta je pravicnost. Uobicajeno je, naime, da svi govore o tome kako treba ziveti i postupati pravicno, ali pitanje je da li iko zna sta je, u stvari, pravicno. Pominju se reci mudroga pesnika Simonida: "pravicno je vratiti svakome ono sto mu dugujes". Ali pesnik govori zagonetno, a kad se Simonidove reci pojasne, izlazi da je "pravicno dati svakome ono sto mu pripada". To je u osnovi Platon prihvatio kao definiciju pravicnosti, ali tome je lako suprotstaviti obicno zivotno iskustvo, pa je Platon udesio da retor Trasimah to ucini, ukazavsi na fakat da u drzavama pravo odredjuje onaj ko drzi vlast. "Svaka vlast, opet, pravi zakone u svoju korist: demokratija demokratske, tiranin tiranske, a tako cine i sve ostale vlasti." Time je vec rasprava o pravicnosti uvedena u vode drzavne konstitucije. Ova se pak moze razmatrati ili empiricki ili dijalekticki i Platonov Sokrat se odlucuje za ovu drugu mogucnost. To prakticno znaci da ce se o drzavi govoriti prema njenom pojmu, a ne prema njenim raznolikim empirickim modelima. Ova odluka podrazumeva mnogo raznovrsnih ispitivanja, koja se i sprovode u daljem tesktu Dijaloga.
Mi ta ispitivanja ovde, razume se, ne mozemo pratiti. Ono sto je u njima osnovno, to je problem uskladjivanja licnih i opstih interesa, naznacen na ocetku. Platon je verovao da se taj problem moze resiti dvostrukim dejstvom: jednim koje se odnosi na vaspitanje i obrazovanje mladih generacija, i drugim koje zahvata u konstituciju same drzave. Vaspitanje i obrazovanje treba da ostvari prirodnu selekciju osnovnih grupa ili klasa koje ce sacinjavati drzavu. Oni koji, u procesu obrazovanja, pokazu najmanje sposobnosti i sklonosti za ucenje i za "castoljublje", najpre ce zavrsiti svoje obrazovanje i formirace klasu "rukotvoraca", tj. onih koji znaju da rade rukama i telesnom snagom. Oni koji pokazuju vecu sklonost ka ucenju, ali samo u funkciji postizanja licnog uspeha u pocastima i slavi, formirace klasu "branilaca drzave", tj. neku vrstu profesionalnih vojnika. Najzad, oni koji u toku obrazovanja pokazu i dokazu sklonost i sposobnost za najvisu mudrost do koje ljudi mogu dospeti, formirace vladajucu klasu.
Za ovo poslednje vezana je cuvena Platonova teza o filozofima vladarima: "Dok u drzavama filozofi ne postanu vladari, ili dok sadasnji vlastodrsci ne postanu pravi i dobri ljubitelji mudrosti, i dok politicka moc i ljubav prema mudrosti ne postanu jedno,... nece prestati nesrece ne samo za drzave nego ni za ljudski rod". To je u osnovi sprovodjenje onog polaznog nacela, onog koje kaze "pravicno je dati svakome ono sto mu pripada". Ljubiteljima mudrosti ("filozofima") ne daje se vlast zato sto oni za njom zude, nego zato sto im ona po sustini dobre drzave pripada, jer bi jedino takvi - kako je Platon verovao - znali da vlast upotrebljavaju mudro i dalekovido, a ne da je zloupotrebljavaju vodjeni zudnjom za vlascu.
To je Platonova utopija, koju su mnogi kasniji pisci s manje ili vise misaone dubine nastojali da oponasaju. U pojedinim svojim aspektima, Platonova utopija dobija obelezje totalitarne drzave: ljubav je, na primer, ukinuta kao mogucnost slobodnog izbora partnera, a ostavljena samo kao mogucnost planskog sklapanja kratkotrajnih bracnih veza u funkciji eugenike; sve umetnicko stvaralastvo ima da sluzi iskljucivo u didakticke svrhe, a pesnike kao sto je Homer treba lepo primiti, cak i ovencati lovorovim vencem, ali ujedno i sto je pre moguce, na lep nacin isterati ih iz drzave. Jer, takvi bi pesnici uneli nekontrolisanu radost i nepredvidljivo ponasanje u toj Platonovoj racionalnoj, ali istovremeno tuznoj i praznoj planskoj ustanovi.

[lejenica]

Platonovo utemeljenje matematike i matematicke kosmologije
Izum matematike kao prakticno-upotrebljivog znanja svakako pripada egipatskoj svestenickoj kasti. Izum matematike kao misterijske discipline sa pretenzijama na kosmicko vazenje, u smislu vazenja za svaki moguci i stvarni poredak, mora se pripisati Pitagori i njegovim sledbenicima. Platonu, medjutim, najvise pripada zasluga za stvaranje jedne stroge filozofije matematike. Ovo proishodi iz toga sto je Platon matematickim bicima (brojevima, geometrijskim figurama) i matematickim relacijama (jednakost, slicnost, proporcionalnost) pridavao posebno znacenje i ulogu u strukturi postojeceg uopste, cak i u strukturi drzave, ljudskog organizma i svemira. Matematicka bica i matematicke relacije zamisljao je kao posrednike izmedju "vidljivog" sveta i nevidljivog, ali shvatljivog poretka ideja.
Shodno tome, tacke, prave, ravni i geometrijska tela mogli su biti predstavljeni crtezima i modelima, ali Platon je drzao da se u matematicke stvari uopste ne razume onaj ko veruje da ti crtezi i modeli jesu nesto vise od bledih kopija pravih matematickih bica. Jer, ova se nikako ne mogu videti ni dodirivati, pa je razum jedini nacin da se matematicka bica uopste otkriju. Mora se imati u vidu da je Platon prvi uveo razlikovanje razuma od uma. Razum je neophodan za snalazenje u matematickim stvarima, a um u onim najvisim koje se ticu "ideja". To nije sve. Platon je, po svemu sudeci, prvi dao snazne podsticaje za formulisanje matematickih teorema i za njihovo strogo dokazivanje. Najstariji nama poznati geometrijski dokaz tzv. Pitagorine teoreme nalazi se u Platonovom dijalogu Menon. Kasnije sastavljen Euklidov spis pod naslovom Elementi (geometrije) sigurno je glavne podsticaje dobio od Platonove filozofije matematike, odnosno od istrazivanja koja su u duhu te filozofije vrsena u Akademiji.
Platon je tek u pozno doba odlucio da napise delo koje ce obuhvatiti one iste sadrzaje koje su, kako smo videli, kontinuirano razmatrali presokratski "fizicari". Istina, on je u vise ranije napisanih dijaloga, ukljucujuci tu i Drzavu, obicno na kraju tih dijalogagovorio ponesto o svemiru, ali uvek u mitskoj formi. Ovo poslednje verovatno zbog toga sto se on tada pretezno bavio "ljudskom mudroscu", njenim mogucnostima, predmetima i ciljevima, drzeci istovremeno da ono sto se odnosi na prirodu (physis) kao sferu "bozanskih stvari" mora biti prikazano u mitskoj formi. U svoje pozno doba resio je Platon da napise dijalog Timaj. Ovaj spis je zapravo samo u prvom, uvodnom delu dijalog, dok je u preostalom vecem delu dat kao dugo izlaganje Timajeve kosmogonije, matematicke fizike i antropologije. Uvodni deo je udesen tako kao da se razgovor u Timaju vremenski, s prekidom samo od jedne noci, nastavlja na razgovor vodjen u Drzavi. Stvarni vremenski razmak izmedju pisanja ovih dijaloga bio je, medjutim, neuporedivo duzi. Platon je tu "neiskrenost" sebi dopustio iz teorijskih razloga: hteo je pokazati da izmedju poretka u drzavi i sveopsteg poretka - kosmosa mora postojati neka povezanost, makar i takva da je poredak u drzavi znatno mladji i kratkotrajniji.
Tajanstvenu glavnu licnost Timaja Platon je jednostavno izmislio, ali tako da ona po necemu podseca na pitagorejce. Ovo zbog toga sto je kosmogonijska i kosmoloska tema, zajedno sa misterijskom upotrebom matematike, doista bila pitagorejska. No Platonov spis Timaj daleko je od toga da bi bio prosta reprodukcija onoga sto su govorili pitagorejci. U tom spisu ima jedna novina, koja je za helensko duhovno obzorje sasvim neobicna i originalna. Tu je, naime, prvi put u helenskoj dotadasnjoj duhovnoj istoriji, Platon poceo govoriti o graditelju (demiurgu) kosmosa. Taj demiurg (majstor, zanatlija) prikazan je kao izvrstan matematicar. On je nacinio nas kosmos, imajuci pred sobom kao uzor vecne ideje (dobro, lepo, jednakost, proporcionalnost), a na to se odlucio procenivsi "da je red bolji od nereda". Ovu procenu, naravno, ne bi mogao izvrsiti bez znanja ideje dobra. Ali Platonov demiurg nije, kao biblijski bog, stvorio svet iz nicega. Tako nesto se nije moglo zamisljati posle elejske teorije bica. Demiurg je, po Platonovoj zamisli, samo sredio postojeci haoticki materijal po matematickim nacelima i ugledajuci se na "ideje".
Poslednji elementi tako sacinjenog kosmosa imenovani su u Timaju kao geometrijska bica - kao trougli. Iz ovih su sacinjeni pravilni poliedri: tetraedar, oktoedar, ikosoedar (ciji obim sacinjava 20 trouglova), heksaedar (kocka) i dodekaedar (ciji obim sacinjavaju 12 pravilnih petougaonika). Ovi su pravilni poliedri, kojih ne moze biti vise od pet, kasnije dobili naziv "pet Platonovih tela". Prva cetiri odgovaraju Empedoklovim :korenima svih stvari", tj. vatri, vazduhu, vodi i zemlji (istim redom kao napred navedeno). Dodekaedar je kod Platona uziman kao oblik kosmosa, mada se u Timaju kaze da je kosmos sfericno zivo bice bez cula i bez organa, da to zivo bice ne stari i ne oboleva. Makoliko sve ovo sadasnjem citaocu izgledalo fantasticno, valja imati u vidu da je sadrzaj Platonovog Timaja imao jednstveno znacajnu ulogu u obrazovanju tokom srednjeg veka, a njegova matematicka kosmologija i fizika ne tako zanemarljiv uticaj na protagoniste moderne matematicke kosmologije i fizike.

[lejenica]

Platonovi citati

"Ko ljubi zbog ljubavi, taj je slijep."
"Ljubav je teška bolest duše."
"Hrabrost je posebna vrsta znanja i uči nas kako treba da se plašimo onoga čega treba da se plašimo i kako da se ne plašimo onoga čega ne treba da se plašimo. "
"Mudri ljudi govore zato što imaju nešto da kažu. Budale zato što moraju nešto da kažu."
"Najveće blaženstvo koje je ikada postojalo na svijetu postiže se ljubavlju."
"Neki ljudi vjeruju sve, samo ako im se šapne."
"Nikad ne obeshrabruj nekoga ko kontinuirano napreduje, bez obzira kako sporo."
"Od slobodnog čovjeka ne može se napraviti rob, jer je slobodan čovjek slobodan i u zatvoru."
"Postoji samo jedno dobro, a to je znanje, i jedno zlo, a to je neznanje."
"Pravednost je vrlina velikih ljudi."
"Pravednost vlada tamo gdje se oni kojih se neko zlo ne tiče razoružaju jednako kao i oni koje je to zlo zadesilo."
"Samo mrtvi su vidjeli kraj rata."
"U iskonu bijasmo ujedinjeni; želja i čežnja da se vratimo jedinstvu zove se ljubav."
"U svakom slučaju zakone formira vladajuća elita za vlastite interese. Demokratija proizvodi demokratske zakone, tirani proizvode autokratske zakone i tako dalje. Sa formiranjem zakona određuje se, šta je dobro za subjekte i šta služi njihovim interesima. Ko krši zakone, označavaju ga kao grešnika i kažnjavaju ga." (Država)
"Zaljubljenici vide na svijetu samo sebe, a zaboravljaju da ih vidi svijet."
"Znanje koje imamo je samo mrvica onoga što nemamo."
"Želite li stvoriti nešto veliko, uložite u to cijeli život."
               

[Smiley Face]

WoW...Lejo...WoW!!

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Fridrih Niče
 
Po stilu svoga pisanja, Niče (1844-1900) predstavlja posebnu pojavu u filozofiji. Pisao je u aforizmima, metaforama i kratkim razmišljanjima, ne izgrađujući filozofski sistem poput npr. Hegela. Njegova tema je duboko nezadovoljstvo načinom mišljenja i življenja u njegovom vremenu. Nije se raspravljao sa drugim filozofima nego sa usvojenim, uobičajenim "duhom vremena". Smatrao je da su individualnost i strast potisnuti kulturnim modelom koji podstiče nemisaono uklapanje u postojeći moral i društvene norme. Najpoznatije Ničeove knjige su Tako je govorio Zaratustra, Volja za moć, S one strane dobra i zla i Genealogija morala.
 
"Moral" je uvek više od minimalnih zajedničkih normi koje bi jedna, npr. kantovska, etika mogla opravdati. Zbog toga se moralom mogu nametati načini života koji mogu sputavati sam život. Na taj način se ono što je postojeći kulturni model, pretvara u apsolut najčešće podržan "metafizičkim", nadzemaljskim razlozima. U skladu sa opštim usmerenjem protiv metafizike, koje je karakterisalo 19. vek, Niče se na svaki način trudio da skine taj oreol svetog sa postojećeg.
 
Tamo gde je u filozofiji i usvojenom moralu stajala neka večna ili samorazumljiva istina, Niče je video neku sklonost ili volju za moć, upravo se trudeći da sve svede u zemaljske okvire. Ukoliko nešto nije moglo da se opravda istinom argumenta, Niče je odmah u tome video ljudski motiv da se nekim stavom stekne prednost u odnosu na neke druge ljude. Sve je ispoljavanje volje za moći, i to se ne može izbeći - ono što Niče očigledno nije podnosio je zaogrtanje ovih motiva plaštom "viših istina".
 
U učenjima moralista Niče je video proizvoljnu želju da se mišljenja i želje ujednače, želju koja ne koristi životu i istini jer ne potpomaže stvaranje novih formi života i mišljenja.
 
Smatrao je da važeći kulturni model Zapada oličen u vrlinama skromnosti, odricanja i suzdržanosti, potiče iz odluke napravljene još u Staroj Grčkoj da se izabere "apolonski" umesto "dioniskog" kulta. Ovaj "dioniski" (po polubogu Dionisu u grčkoj mitologiji) model je slavio život kao takav, a ne neki njegov nadzemaljski nastavak ili ideal, kao što to čini hrišćanstvo koje je posledica izbora "apolonskih" vrednosti. Moderna varijanta starih dioniskih vrednosti koju se Niče trudio da formuliše, treba da bude vodič za prevrednovanje svih vrednosti.
 
Nasuprot svom prethodniku Hegelu koji je u istoriji video napredak, Niče je smatrao da je kretanje istorije kružno. Vreme se kreće kao "večno vraćanje istog". Svoju najčuveniju knjigu naslovio je "Tako je govorio Zaratustra", tako simbolički pokazavši da ne smatra da su novije istorijske forme samim tim bolje od starijih. U tom izboru naslova vidi se i Ničeova otvorenost za druge, ne-zapadne kulture, koju su raniji filozofi retko pokazivali.