Kovach.rs

BIOGRAFIJA

  рођена:    16. мај, 1898.
Рабровица код Ваљева, Србија

Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство а гимназију је завршила у Ваљеву. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.

Студирала је Филозофски факултет у Београду, на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности.

Након дипломирања на Филозофском факултету, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској гимназији. Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.

Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.

Дана 17. децембра 1959. изабрана за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана.

У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева.

Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.

Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“.

Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање” и „Покошена ливада“.

Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка" - песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата.

Најзначајнија дела :

    * Песме (1924)
    * Врт детињства, песме (1927)
    * Зелени витез, песме (1930)
    * Лудило срца, приповетке (1931)
    * Срце лутке спаваљке и друге приче за децу (1931, 1943)
    * Гозба на ливади, песме (1932)
    * Како они живе, приче (1935)
    * Нове песме (1936)
    * Распеване приче (1938)
    * Загонетке лаке за прваке ђаке (са Јованком Хрваћанин, 1942)
    * Шарена торбица, дечје песме (1943)
    * Ослобођење Цвете Андрић, поема (1945)
    * Песник и завичај, песме (1945)
    * Отаџбина у првомајској поворци, поема (1949)
    * Самогласници А, Е, И, О, У (1949)
    * Отаџбино, ту сам (1951)
    * Страшна игра, приче (1950)
    * Ветрова успаванка (1953)
    * Отворен прозор, роман (1954)
    * Пролећни састанак (1954)
    * Мирис земље, изабране песме (1955)
    * Бајка о Кратковечној (1957)
    * Ако је веровати мојој баки, приче (1959)
    * Заробљеник снова (1960)
    * Говори тихо, песме (1961)
    * Пролећни састанак (1961)
    * Патуљкова тајна, приче (1963)
    * Птице на чесми, песме (1963)
    * Тражим помиловање, лирска дискусија с Душановим закоником (1964)
    * Хоћу да се радујем, приче (1965)
    * Ђачко срце (1966)
    * Изволите на изложбу деце сликара (1966)
    * Прадевојчица, роман (1970)
    * На шеснаести рођендан, песме (1970)
    * Празници путовања, путописи (1972)
    * Немам више времена, песме (1973)
    * Летопис Перунових потомака, песме (1976)
    * Песме из Норвешке (1976)
    * Бајке за децу (1977)
    * Ничија земља (1979)
    * Ветрова успаванка, песме за децу (1983)
    * Међаши сећања, песме (1983)
    * Слово о љубави, песме (1983)
    * Памтићу све (1989)
    * Небески разбој (1991)
    * Озон завичаја (1991)
    * Зовина свирала (1992)

Najjaca stvar
Ljubav je lepa samo dok se ceka..

:) XEXE

[/b]
       
       
       

 :) Desanka Maksimovic
"...Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao, i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu..." Takva je naša duša.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuže, nasmeju, zabole. Ponekad namjerno diramo te stare ožiljke iako znamo da nas čeka neprospavana noć. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tuđe nebo i uzalud tražimo one zvijezde ka kojima smo nekad davno upirali čežnjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalačkih ljubavi. Pa se naprežemo da čujemo onaj ljetni povjetarac što je šaputao u krošnjama drveća ispod kojeg smo se, držeći svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali... umjesto tog šapata samo uzdah srca svoga čujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema više ni parnjača ni zvižduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu čeka uzdrhtalog srca. Niti iščekivanja poštara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put pročitamo riječi koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostaješ mi". Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola što nam kroz srce mine... Od svega ostaše samo uspomene od kojih se pobjeći ne može. Čak i kada bi znali put što vodi u zaborav, mi nebi pošli njime. Već se uvijek istom stazom vraćamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine... I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostižnim obalama što nas svake noći zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplašimo da ćemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo... vidimo ispod očiju nekoliko sitnih kapi... blistavih... slanih..."

 Ponekad namjerno diramo te stare ožiljke iako znamo da nas čeka neprospavana noć..............Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle.... ......Čak i kada bi znali put što vodi u zaborav, mi nebi pošli njime...."

Oh, draga moja, kako su ovo istiniti i prozivljeni osecaji!
Divno...hvala...

Krvava Bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta djaka
u jednom danu.
 
Iste su godine
svi bili rodjeni,
isti su im tekli skolski dani,
na iste svecanosti
zajedno su vodjeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.
 
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta djaka
u jednom danu.
 
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u djackoj klupi
ceta malena
i iste zadatke teske
resavala: koliko moze
putnik ako ide peske...
i tako redom.
Misli su im bile pune
istih brojki
i po sveskama u skolskoj torbi
besmislenih lezalo bezbroj
petica i dvojki.
 
Pregrst istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskalo se u dnu dzepova.
I cinilo se svakom
da ce dugo,
da ce vrlo dugo
trcati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvrsava.
 
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta djaka
u istom danu.
 
Decaka redova celi
uzeli su se za ruke
i sa skolskog zadnjeg casa
na streljanje posli mirno
kao da smrt nije nista.
Drugova redovi celi
istog casa se uzneli
do vecnog boravista.

Ej, bash sam pre nego shto sam se latila rusa, chitala Desanku... Sjajna je... Dokaz da nasha knjizhevnost ne mora biti teshka i dosadna, kao shto srednjoshkolci mahom misle... ;)

STREPNJA

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima vise draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našta to i čemu?
Iz daleka samo sve ko zvezda sja;
iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva!

(http://img29.picoodle.com/img/img29/3/10/28/f_stihoviverum_5706d29.gif) (http://www.picoodle.com/view.php?img=/3/10/28/f_stihoviverum_5706d29.gif&srv=img29)

 :) ma stvarno je super, sve nešto razmišljam, kako ima pregršt njenih pjesama na poeziji, da se prenesu ovde da budu sve na jednom mjestu...  ::)

slazem se....Nadalina...citas mi misli jutros....pardon-danas

 :) amo ća  ;)

 :) eo ja krenila...

 Slovo o ljubavi - Desanka Maksimović

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svijesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrješenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sjećat ćete se uvijek jedno drugom lika.

I po rastanku
zamrijeti vam neće gušena htjenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sjećanja na nju nikad se nećeš spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nijemi,
sjećat ćemo se dugo
ma i zavoljeli zatim druge.

Ako je želiš bezgranično,
a sjediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabjeljesa.

Ako vjeruješ sjedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dijete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budit će te
i kad se rastanete.

Zauvijek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proljeća, u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao rijeke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posjedjele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umrijeti,
pamtiće te on, sjetiće te se
i umirući.

Oni zbog kojih srca
osjećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sjećanje nam banu
i kad zavolimo druge - i osjetimo se nesretni i krivi.

Десанка Максимовић

Помилуј Боже

Помилуј Боже, оне који су жедни пролећа,
ишчезли као осмех тих
међу звездане светове.
Помисли, Боже, на њих
у час кад просипаш цветове
поврх кутова свих.

Заклони, Боже благи, својим гласом
наш смех, и наш глас,
ако радосни будемо у дан
кад, жедни живота и младости,
они одоше од нас;
засени светлошћу вечном њихов вид,
о, Боже благи, јер мене је стид
часа земаљске радости.

Заклони, Боже, срцем својим
наше срце у час кад се пролеће рађа,
када цветања, када сунца моћ
буду у нама тугу убили;
кад прође најпре час, па дан, па ноћ,
а ми се не сетимо њих
ни часа кад смо их изгубили.

Заклони, Боже, земаљске столове и чаше
од њих, који више не седају
за пролећне гозбе наше;
од њих, чије душе сад круже
изнад врлине и злости;
на чијем срцу младом цвате руже
у час кад су у шуми ласта
и љубав у срцу нашем
први гости.
 
 
 

Десанка Максимовић

Писмо оцу

Сад је на земљи, оче, други свет.
За себе сви се грозничаво брину,
цене своја имања и сићушна бића.
Само је неколико сиромаха и младића
који би могли за добро других да гину.

За благом сад највише жуде људи;
према човеку све се хладнији бива;
граби свак да се на земљи наужива,
јер не верује да ће на небу да се суди.

Ни твоја молитва код Бога не помаже:
из дана у дан бива овде све грубље;
друкчије је сад, оче, и наше родољубље,
Србија и Војводина се чак гложе.

Сад мисле да треба богато да се плате:
труд за родну груду и љубав и идеали;
причају гласно шта су за земљу дали.
А ја с болом мислим на твој живот и на те,

и чини ми се сада: ниси морао умрети,
све је можда било празно и узалудно:
пламичак твоје вере само ја чувам будно
и кроз све мржње овде чистог ћу га пронети.

SREĆA
Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate,
a noć kad ponovo od mene odu. 

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača. 

Nije mi žao što če života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja. 

Desanka Maksimović

 :)

Pitanje


U jedno toplo veče, pred kraj ljeta,
 dao si mi prvi osmjeh.
 To je vidjela rijeka svojim sjajnim okom,
koje je po njoj plovilo,
 i kraj koje smo šetali.

Da li sam ti tada bila zaista draga?

A ja sam ti dala stotinu drugih osmjeha.

Možda ti je i to malo bilo?


U jedno toplo podne, pred kraj ljeta,
kad su umirali žuti,
ostarjeli suncokreti i mirisali teško,
 ti si se opio njihovim mirisom
 i poljubio mi kosu.

Da li sam ti zaista tada bila draga?

A ja sam ti po stotinu jutara
slala po stotinu poljubaca.

Možda ti je i to malo bilo?


I jednom u početku jeseni
poklonio si mi svoje srce samo za jedan dan,
 za lijepi, sjetni septembarski dan.

A ja sam ti dala svoje srce zauvjek.
Htjela sam ti ih dati još stotinu;
ali sam imala svega jedno, malo, nesretno srce.

Da li ti je ono dosta, dragi?

PREDOSEĆANJE

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak. 
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah yrak. 
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom. 

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek. 
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek. 
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom. 

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah. 
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom. 

Na buri

Desanka Maksimovic



           


 
Svu vecer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je covek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu vecer gleda
u nas beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, nece me
umoriti hod,
breg je blizu naseg doma.
O, ja osecam da mi je rod
taj covek ili bor
sto svu vecer blizu groma
stoji i gleda u nas dvor.
 
Vidis li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi,
ti ga bar zovi
neka se skloni u nas dom
taj covek ili bor
sto svu vecer stoji i gleda
u nas beli skromni dvor.
 
Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
sto vitla nad njim.

Voznja

Desanka Maksimovic



           


 
Vozimo se. Pokraj puta
razasuta
sela leze.
Ko potoci posle bure
konji jure,
lete, beze.
 
Vrh potoka i sipraga
topla, blaga
vecer pada.
Vozimo se. Sanja cvece;
miris slece
sa livada.
 
Gle, seoske kuce bele
kao strele
tek prolete.
Pored puta stabla vita,
siblje, zita,
lete, lete.
 
Gle, pocinju i svetlaci,
lete znaci,
da se pale,
i iz magle trepte sive
kao zive
zvezde male.
 
Po beskrajno neznom, mekom
i dalekom
nebu plavu
nasmejani mesec bludi,
sto na ljudi
lici glavu.
 
Vozimo se. Pokraj puta
razasuta,
sela leze
Ko potoci posle bure
konji jure,
lete, beze.
 
 

 :) PO RASTANKU
I

Reci mi sad, kada već prošlo sve je:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi -

reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kad me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duše ti samo kad me vidiš seća -

reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?


II

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre;
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o,
katkad surovo, katkada meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.

I kad bi danas prišao meni
i hteo reči davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž.

Desanka Maksimović

 :) PROLEĆNA PESMA

Osecam veceras dok posmatram laste,
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
K'o vidik u lepe, nasmejane dane.

Kako s mladim biljem
postaje sve vece, i lako k'o krilo,
i kako mu celo jedno nebo srece,
i pakao bola ne bi dosta bilo.

Kako cezne za svim sto bi zivot mog'o
lepog da mu dade,
i da mu nicega ne bi bilo mnogo
tako su mu velike ceznje mu i nade.

Osecam, da dosad sve je bilo sala,
moga srca vrela,
da jos nikom nisam svoju ljubav dala,
koliko bih htela.

Da ima u meni cela ze nezna plima,
reci nereceni'
da bih srce mogla poklanjati svima,
i da opet mnogo ostane ga meni.

Da li neko zna mozda nabojati 3 pjesmice iz zbirke desanke maksimovic na sesnaesti rodjendan..hwala unaprijed..

:) Krvava bajka, Strepnja, Na šesnaesti rođendan

 :)  Kiša

Ti kisu volis, evo kisa pada.
Ne cini li ti se, blage uspavanke
Sto bi ih s najdrazih usta hteo cuti,
Glasovi o kojim uvek sa zudnjom snevas
Po svoj vasioni da su razasuti?.

Ne cini li ti se da najsladji snovi
U suze teku pretvoreni mnoge
Ne cini li ti se, negde, kao plima
Necija neznost prema tebi raste,
I prosipa se tu, pred tvoje noge?
Ne cini li ti se neko tiho zove:
"Dodji k meni, dodji, dodji".

Ne cini li ti se da govore kapi,
Da odjekuju svi prostori suri:
Pozuri k meni, pozuri, pozuri.
Ne cini li ti se bezbroj nekih grla
Necijim mekim glasom umiljatim
Da ti govori
Patim, patim, patim.

Ne cini li ti se pljusak milovanja
O kom se u najtisim casovima sanja
Da lije sa svih grana i oluka,
Buja po gradskim plocnicima golim,
I da glas neki toploga prizvuka
Sumori odasvud
Volim, Volim, Volim.

Ne cini li ti se u naletu jacem
Neko, ko dugo je suze uzdrzavo,
Da sad ih lije i bolje mu biva?
Ne cini li ti se, odasvud se sliva
Odasvud roni
Placem, placem, placem.

Ne cini li ti se, mada sunca nema
Lepota neka kako svice svuda
O kojoj si sanjao od postanja?
Ne cini li ti se da govore kapi
Da cujes iz njih topla obecanja:
Dogodice se
Cuda, cuda, cuda.

Desanka Maksimović

l-BP-p6l1oA&feature=player_embedded

ZALJUBLJEN MESEC

Voleo mesec zvezdu zlatnih veđa,
noću lutao ponad njena dvora
dokle god ga s neba ne otera zora.
A jednom kad ne uspe preći međe

prenaseljenih na nebu sazvežđa,
spaziše ljudi vatru meteora
pad sa njenog sazvežđa do ponora
od svih dotle, vele, i lepša i ređa.

Zato je mesec sad bled i zagledan
u vasionski ispod sebe bezdan
gde pogašeni leže meteori.

Veruje ugledaće srce njeno
u meteora kršu polomljenom
gde još davnim plamenom gori.

ČEŽNJA U TUĐINI

Da mi je da ne umrem u tuđini
Lepe su sve bukove u zemlji česte,
livada svaka lepa je mlada,
i sve reke nepoznate,
svi vrhovi što se suncem zlate,
sve i gde nije i gde jeste
pogled i noga mi stupila kada.
Ali kut zemlje na kom smo žito želi
i sa koga smo cedili vina,
zemlja koju smo pili i jeli,
čija na ognju palili drveta,
gde smo sahranili oca i sina,
kao da je sva grob pradedovska,
krvavo nam je bliska i sveta.
U tu bih zemlju hteo da legnem,
u taj kraj gde biljka svaka,
gde bubica svaka bolno me dira
kao žbun što na bratovom grobu cveta,
kao mrav što njime mili.
Zemlja sa koje smo jeli i pili,
koja nam je kao srce rođeno jasna
i tajanstvenija od svemira,
hteo bih da mi grobom bude.

VOLELA SE DVA VETRA

Volela se dva vetra s dve planine
kao što se vole dva sunca, dva duha,
kao što se vole dva vida i dva sluha,
ili sjaj sunca sa sjajem mesečine,

ili s nebesima ledene visine.
Grlili se iznad brda i poljana,
u lišću grana i iznad bezdana,
nisu znali šta da od sebe čine,

niti grleć se koje je od njih koje,
ni umeli da se razmrse, razdvoje -
kao dva pljuska i dve grmljavine.

Kad se polome o krševe, o granje,
voleli se tugom i sećanjem -
dva vetra sa dve daleke planine.

GOVORI TIHO

Govori tiho.
Drveće je noćas budno i meni je žao da čuje kako je život
kratak a nije veseo.
Govori tiho.
Ptice noćas blizu nas pevaju i meni je žao da čuju kako u
glasu nečijem ima suza.
Govori tiho.
U livadi obližnjoj zrikavci se noćas vole i meni je žao da
noćas čuju da je ljubav u srcu
nečijem tužna.
Govori tiho.
Nebo je noćas beskrajno tanko i meni je žao da nas čuju
zvezde pa da im zbog nas
teško bude.